Послије једне ноћи (током које је било много пуцњаве и након које је колона оних који спавају у “жици” јако каснила у повратку својим кућама), до међаша између посједа мога дједа Миле и нашега имања дошла је Херцеговка Луца, мајка петоро деце и баба једног унучета, удовица усташе Херцеговца, кољача кога су партизани ухватили и убили. Позва моју маму, зажели „добро јутро“ или „добар дан“, па поче причу: „Моја Евице, сва сам тужна и ноћас нисам спавала. Видиш, партизани нападају ’жицу’, а тамо је мој Мијо. Бојим се да не прође као отац му Мирко“. А моја мама је тјеши, говорећи да партизани не могу у „жицу“ и да је

Тешко је јести и колаче. Колико год су слатки, ипак се осјећа да нема соли. Исти је случај и са крухом – неслан па не иде. Шећер надокнађујемо сирупом од сирка. Прављење сирупа из сирка научили смо од Пемаца – Чеха. Они су то радили и онда када је било шећера (нису га морали куповати). Али, до соли се није могло. Ето, пронесе се глас да је дошла сол, да је код Кузле цијели ред за сол и да дају свакој фамилији према броју чланова. Одоше доље у варош да стану у ред моја мама, кума Милка Груберова, Цвијета Ромића, обје Анке Трегнерове и још неке жене. Кад су и

Једне ноћи доста се пуцало у варошу. Поред рафала из митраљеза и пушака, чуле су се и мине или бомбе. Пред зору је пуцњава престала, а нешто касније иду усташе са обје стране пута, по грабама, и држе пушке у рукама. Неко вријеме послије њих, иде уобичајена јутарња колона усташких фамилија и стоке. Успут, враћајући се у варош, причали су да су ноћас партизани нападали Г. Поље и В. Зденце, али да су били одбијени. У Ињацама су усташе Мирко Маркота, његов син Мирослав, Вељо Петровић, брат партизана убијеног Мирка Петровића, Мирков син Мијо, те још неки косили ливаду, сада у посједу Петровића. То је ливада Миле Басташића, мог дједа.

Једног јутра на вратима некадашњег Сингеровог дућана прилијепљен је велики плакат. На њему је насликана велика змија на којој је кукасти крст, а змију је бајонетом на пушки пробио партизан. Ту је застала колона која је ишла са спавања из “жице”. Гледају плакат, сватко понешто коментира. Ваљда је нетко “у жицу” јавио да су налијепљени плакати па дође и група усташа. Један коментира: „Значи, господа су ноћас била ту“. Окуражише засталу колону и они одоше напријед према горњем крају. Ту се нашла и кума Драгана из Сталовице, па и она коментира: „Ух, мајку му његову, види колику змију је проб’о“! Један од усташа скине тај велики плакат, неки му додадоше

Ускоро након Јере, почео сам испоручивати поздраве од Љубе Пејновић и нашем куму код покрштавања Лојзи Ринглу. Договорено је кад ће га Љуба чекати, а мој задатак је био да га доведем у кућу Шукића. Утврдили смо мјесто у шуми гдје ћемо се нас двојица наћи. Он је кренуо преко ливаде Ињац, преко Ринглове крчевине, па путем кроз Крсташицу у правцу договорене тачке. Ја сам кренуо кроз дио Сталовице, преко Грабара ливаде и Басташића крчевина на Суботов бријег, па у шуму. Нашао сам га и, таман да кренемо, чујемо пјесму – нетко иде у нашем правцу и громогласно пјева. Стојимо и чекамо. Закључујемо да иде путем који пролази ту недалеко

А послије догађања у тим мјесецима, готово све усташке фамилије Херцеговаца и Загораца напустиле су српске куће у околним селима и смјестиле се негдје “у жици”. Понекад иду са домобранима у пљачку околних села. Код једног одласка према Ивановом Селу домобрани и усташе наишли су на порушена стабла преко пута. Прича Пепа Моћник: „Кад смо стали и почели да излазимо, почела је паљба. Пуцао сам и ја, а камионе смо једва окренули, па смо се вратили“. Тако се догодило и на врх Мале Барне – партизани су запуцали, ранили су неколико домобрана, међу њима и Јанка „Туљу“, из Сошица. Он је био рођак Маре Храниловић Лугареве, исто из Сошица, иначе

На одсуство је дошао Фаноуш Голштајн (Готтстеин), син Ферде кога су партизани убили кад су јесенас напали Грубишно Поље. Наврати код Тине, лијепе дјевојке и прве комшинице. Тина нам прича како се он жали да му је страшно на руском фронту – велика је, каже, зима, а јако се гине. Рекао јој је да се најрадије не би враћао, као и да овај рат са партизанима није никакав рат. Рекао је Тини у повјерењу да би најбоље било да оде у партизане! Одмах се ту умијеша моја мама: „Тино, не говори о томе. Реци му да то не желиш слушати. Немој да му повлађујеш јер ћемо завршити на Трандлеровој дјетелини”!

Ранка одлази од нас. По њу су дошли ујак и ујна са запрежним колима и коњима. Нешто су нам довезли у врећама – ваљда брашна, кукуруза, граха (сјећам се да се мама захваљивала). Њихови коњи су јели сијено привезани уз кола, а они су са нама ручали. Ја сам сједио на столцу, на мјесту мога оца. Ранкин ујак био је насупрот мени, а Ранка, Јованка и ујна на клупици. Мама је служила. Прије ручка сам сједио код прозора па кад је постављен ручак, мама рече да сједнем на клупицу, а да код прозора сједне Ранкина ујна. Она је то одбила. Загрлила је Ранку и рекла: „Ја ћу крај моје Ранке”.

Једног дана дођоше кума Милка и Тина па причају да су партизани убили Крауза, онога ниже Совћека. Напали партизани влак неђе код Чесме и Павловац Дражице. Он легао, кажу, на под, а кухлићка га подигла кроз једна и друга ребра. Јучер су га провезли у дугачким колима. „Нек’ су га убили, јеб’ла га мати, он је показивао српске куће кад су наши људи купљени у Копривницу ’41”, коментирају оне. Разговор се наставља на исту тему. Ето, то је већ трећи, поред оних једанаест „њихових”, што су их партизани похватали приликом напада. Тако су и Бабурека довезли коњи из шуме мртвога. Не знају како се звао онај кога је нетко убио

На глави ми капа коју сам добио у логору. Сјела је на уши, а шилт велик па ме штити од кише. Кад сам одавдје отјеран, прије два мјесеца, био је лијеп, сунчан дан. Топло, прашина, кестени пуни зеленога лишћа… Сада је све мокро. На плочнику мокро, труло лишће, гране голе, грабе зарасле високом, иструлом и мокром травом. Мајн је отишао, жури ради кише, а ја идем некако спорије. Стеву такођер не видим. Пролазим мимо католичког цинтора, мимо старе школе. С лијеве стране се наставља високи дебели зид “предстојниковог стана”. На зиду је више мањих рупа-пушкарница и једна велика кроз коју вири некаква цијев, а остали дио оружја покривен је целтом,

Опет поче комешање, провлачим се према вратима и добивам потврдне одговоре на питање да ли се улази у влак за Бјеловар. Зима ми је, дрхтим, цвокоћем. Имам добар капут, али испод њега је само капутић и танка кошуља. Питам лијево и десно да ли иду у влак за Бјеловар. Одговарају потврдно. Група је повелика, излазимо ван зграде. Пада киша и снијег – сусњежица. Дрхтим од хладноће. Напола ходам, напола ме гурају и носе. Сви они, које сам питао да ли иду у влак за Бјеловар и који су ми дали потврдан одговор, покренули су се. Једни иду десно, други лијево и гурају се на улазу у вагоне. Вагон пред којим

Ту је много свијета. Највише је жена, али има и пуно дјеце. Хладно је и пропадива некаква солка – киша, као и претходних дана. Нитко није вани. Нетко ми је објаснио да у оној канцеларији питам који влак иде за Загреб. Пропитао сам се када и на коју страну иде влак за Загреб. Стојим ту негдје да видим кад влакови долазе и са које стране. Неки дјечачић, од неких шест, седам година, са фесом на глави, једе кукурузни крух. Одмах и ја извадим свој комадић (150 г) ’леба (изгледом и тврдоћом цигле) и једем. Мали ми постаје интересантан јер држи у рукама повелик комад кукурузног круха. Једна жена ме запита

Негдје око 14 дана послије мог доласка у сапунару, чистио сам прашину у муњари кад ме позва Жига: „Мишо, дођи овамо”. Код њега је био логорски редар Душан Кецо кога сам познавао као редара. Протрнуо сам од страха и закључио: „Вјеројатно су пронашли по некаквом списку да сам остао жив и сада су ме нашли”?! Кецо рече да ја идем кући и да ме мора одвести у бријачницу гдје ме чека један усташа. Слутња у мој крај се продубила – чека ме усташа! Био сам сав избезумљен. Не сјећам се ни како сам се растао са Жигом и Гезом. (Ту је потпуна амнезија.) Нисам узео ни свој шешир, који је

Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац. Поче нагуравање вагона, ударање амортизера у низу вагона, а затим воз крене. Иде полако и ускоро стаде. Они крај решетки (постоје двије у вагону) гласно изговарају: „Ено Саве, возе нас према Сави”. „Ено воде”, гласно говоре други, „о, Боже, колико има воде”. Коначно, некако догураше и мене до решетке на лијевој страни вагона. Осјетим свјежину зрака иако вани сја сунце. Чини ми се – да ме баце у Саву, пливао бих и пио воду. Чују се извана

Затворише врата. Спустише ону тешку резу. Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно јер је у вагону владао мук, као да никога нема. Касније је некако избројано и установише да нас има 81 или 89. Тих октобарских дана владале су велике врућине. Док смо ишли лошом макадамском цестом, дизала се велика прашина. Почеше неки људи да скидају кошуље, а други узимају ручнике па машу, покушавајући да расхладе несносну врућину. Било је то углавном без ефекта, но ситуација се погоршава јер почиње вршење физиолошких нужди. Док смо још стајали на жељезничкој станици, људи су молили усташе да их пусте ван, али одговори су били брутално безобразни, примитивни и пријетећи.