Све се ово досљедно одражава на овдашњој политичкој и друштвеној средини. Позиција Срба и сваког појединца у Грубишном Пољу може се оцијенити као несигурна, на граници критичне. Пресељење у Србију постаје актуално у сваком међусобном разговору Срба. Прве ласте већ одлазе. Јавља ми се идеја да би коначно требало достојно обиљежити педесет година геноцида над Србима Билогоре који се догодио 26. и 27. априла 1941. године. Раније је постојала плоча на бившој жељезничкој станици, а сада је то зграда грађевинског подузећа па је нека друга, мања плоча постављена са уличне стране. Онда је она прва плоча полупана и нестала. Прошле године, на ту жалосну годишњицу нашао се ту Божо Миљановић,

Припреме за вишестраначке изборе попримају у Хрватској јасне сецесионистичке идеје и ставове, те пријетњу Србима у Хрватској да се томе не супротстављају. Сва та догађања, која Србе све више подсјећају на преживљене масакре у Другом свјетском рату – на Јасеновац, Јадовно, Сисак, Ђаково, на убијања у кућама, двориштима, групна стријељања по разним увалама и пропланцима – намећу питање начина опстанка. Хрватски национализам наступа врло агресивно и у оквиру својих циљева има и јасну намјеру да се најбруталније обрачуна са Србима у Хрватској. Пут у вишестраначке изборе ХДЗ је све више означавала присуством неоусташтва, али и повратком екстремне хрватске емиграције, усташа и њихових разних функционера. Хрватска усташка емиграција долази авионима, слијећу

Да ме моји душебрижници нису заборавили, дали су ми до знања тако што су од Факултета политичких наука тражили потврду да тамо у својству доцента предајем колегиј Здравство и социјална заштита у рату. Службеница Тајништва факултета ме упозорила да ми могу укинути пензију. Одговорила је на акт и саопћила да сам љетни семестар завршио и дао отказ, те да ћу испите у септембарском року обавити гратис. Тако смо „персоналцу“ Пете армије генералу ЈНА, а касније генералу ЗНГ-а, послали фигу. Пажљиво сам пратио збивања у Југославији, увјерен да сам и ја невина жртва на путу њеног растакања. Све јаснија ми је жалосна истина о томе колико има ментално оскудних генерала Срба,

Чим сам напунио године пензијског стажа, гдје су урачунали и годину и пол ратног стажа у двоструком трајању, пензионисан сам. Имао сам педесет и шест година. Доктор наука у пуној снази и посљедња службена оцјена: „Нарочито се истиче“. Стручних примједби на рад Завода није било. За нас официре Србе из Хрватске и Босне и Херцеговине били су, не својом кривицом, незгодни официри Србијанци и Црногорци. Они нису имали никакав сензибилитет и нису имали критичан став према хрватском нацонализму. Затим би у комисију, која треба да ријешава оваква осјетљива питања, ставили два официра Србијанца и једног Хрвата. И – Србин из Хрватске је надрапао (да не кажем јасније). Предсједник Комисије Комитета

Концем новембра упућен сам у посјет пољској армији. Посјет је трајао мјесец дана. Упознао сам њихове превентивно-медицинске установе, спријатељио се са неколико виших официра… Спознао сам колико мрзе Русе и видио како добро познају своју историју, сваку битку, краља и кнеза. Одвезли су ме и у Освјенћим, Аушвиц. Небодер, централну грађевину у средишту Варшаве, коју су им изградили Руси, поспрдно зову Храм Свјатово Јосифа. У Варшави ме задесила Двадесет прва сједница Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Отишао сам у амбасаду по информацију и савјет да ли да даље останем у Пољској или да се вратим у Југославију. У Београд сам се вратио суботом па сам наставио за Загреб, а у

Мене је мама кроз сузе изгрдила што послије специјализације нисам отишао у Београд. Испричао сам јој како су ми то понудили професори пред којима сам полагао испит – генерал Маријан Морељ и пуковници Љубомир Вукшић и Богољуб Арсић. Јуначио сам се и говорио како за неку бојазан нема разлога, а ако до тога дође, онда најприје морамо да средимо неке рачуне! Ето ти мишљења из половине седамдесетих! Тада ми то исељавање уопће није било предмет нити запажања, а камоли размишљања. Међутим, приче о исељавању српских породица, набрајање њихових презимена постају стално присутна тема. Негдје 1968. године почињем градити викендицу на Хребиначком брегу изнад Станчића, између Дугог Села и Врбовца. Упознајем

Прво мјесто службовања био ми је усташки Госпић. То је више погодило моју јадну мајку јер су јој тамо побијени син, супруг, брат, братов син, два сина од сестре и дјевер. Мени то није тешко пало. Морао сам прихватити распоред и то је све. За тридесет мјесеци службовања у Госпићу, нажалост, само једанпут сам посјетио Јадовно. Око бездана Шаранове јаме и прилаза било је све зарасло младицама дрвећа и травом. Као да се ту никада ништа није догодило. Самостално сам обављао одговоран посао у гарнизонској амбуланти. По неколико мјесеци би ту био лијечник-кадровац на одслужењу војног рока, а онда бих опет остао сам. Прошло их је четири-пет, а онда ми

Једног таквог викенда сазнао сам да је пред парком о бандеру објешен Лујо Стахуљак, један од одговорних за хапшење Срба 26. и 27. априла 1941. године и за њихову смрт на Јадовну. Вјећање је било јавно, а кад је столица била макнута, Вено Цабрња га је заљуљао као љуљачку на штрику. Мама ми прича да је у Озну дотјеран Вилим Голштајн ( Vilim Gottstein ), гестаповац, Јерин син, и да су је звали на свједочење. Рекла је да не зна за ништа лоше да је учинио. Он је био преводилац у команди чете гестаповаца и не зна камо је послије отишао. Подсјетили су је да он није 26. априла 1941.

Прошло је једно лијепо љето у миру и слободи. Било је пуно ситних радости. Почела је школска година и ускоро сам ја прешао у даруварску Гимназију. Разлог је био конфликт са професором Шмитом, па ми је професорица Лидија препоручила да одем у Дарувар прије наредне сједнице наставног вијећа грубишнопољске Гимназије. Будући да је она била директор, сутрадан сам добио све папире и исписао се. Професор Шмит је био уважени професор математике јер су гимназијалци из Грубишног Поља увијек били хваљени математичари. За разлику од пргавог Шмита, госпођа Милица била је омиљени професор. Окружни просвјетни референт у Дарувару био је професор Момчило Саџак, такођер некадашњи ђак грубишнопољске Гимназије, родом из Мале

Оба прозора на кухињи су отворена. Чује се некакав разговор. Мама нешто ради код стола, а ја гласно, снажно, вичем: „Д о б а р д а н“! Преста разговор, а услиједи вриска. Док сам ја стигао да отворим враташца, већ су из куће истрчале Јованка, Тина Груберова и мама. Јованка никако да ме пусти из загрљаја да пригрлим маму, па онда Тину. Опет суза на претек, опет иста сјета – нисмо сви на броју. Убијени су ми отац и старији брат. Јадна је и Тина – убили су јој оца и два брата, а баку Аницу убили су у Јасеновцу. Ушао сам у кухињу и сјео на своје мјесто

Гледамо из влака околину – куће, дворишта, њиве… Истини за вољу, не познамо их, али све је некако наше, особито све оно што погледом у даљини докучујемо. Ето, близу смо родном крају, па је и овај предио, са кога гледамо према тамо гдје смо рођени, на неки начин наш. Као да нам се кроз поглед улијева нека снага, као да нешто зрачи па нас већ сада чини некако другачијима, својима, онаквима какви смо били прије прошле зиме. Сирена локомотиве најављује Вировитицу! Скачемо од радости, сви смо на прозорима. Машемо пролазницима које не познајемо. Није важно што они не знају тко смо, ми се веселимо на свој начин и са пуно

Сад имамо слободан излаз у град. Препоручише нам да не чекамо мрак. Трамваји – то је било нешто до тада невиђено, нитко до сада није видео трамвај. Улазимо у први који је наишао. Дају нам карте и траже по хиљаду куна. Некако смо то сложили и платили, па се возимо до краја. Кажу нам да морамо изаћи ван, а онда поново ући и поново платити. Нетко је, на срећу, имао куна па је платио за оне који нису имали. Једна хиљадарка му испаде и однесе је вјетар кроз отворена врата. Изашли смо на нашој полазној станици и наставили шетњу док нам није досадило. Кад смо дошли у собу, више од

Пут до Апатина брзо је прошао. Некима је то била прва вожња влаком у путничком разреду, јер у логоре су нас возили у марвеним вагонима (па и кроз Мађарску, све до Бајмока). Излазимо из вагона. Има нас непрегледна гомила. Извиру из свих вагона. Гомила се све више шири и одмиче од вагона. Локомотива је неколико пута зазвиждала и оде вукући даље празне вагоне. Послије кратког времена, видимо да се горе опет формирала колона и да завија овамо према нама, а онда се поче удаљавати од пруге. Дошао је ред да и ми кренемо. Нисмо далеко пјешачили, а оно опет застој. Виде се двије велике лађе какве готово нитко од нас

Идемо према хаустору. Некако се шутке окрећемо и на некакав посебан начин опраштамо се од тога дворишта у коме смо послије толико недаћа и несрећа нашли први мир. Узимамо свој пртљаг на торбицама, забацујемо упрте и излазимо пред кућу. Даруварци се већ постројавају на рубу цесте. „Ајде, излазите“, довикује Стево некима у хаустору, а кад су сви изашли даде кључ од хаустора неким људима са којима се руковао. „Поредајте се по шест. Кад Даруварчани прођу, одмах станите иза њих. Ја ћу ићи задњи да нетко не би остао“, засмијава нас Стево. „Ево, иду“, викну нетко. Сви се окренусмо лијево. Иде широка, дугачка колона. Сви су у бијелим, кафастим кошуљама, као

Возни ред постоји – све се завршава у Бајмоку петнаестог јула. Свједоџбе ће бити уручене, а онда у лађу, па кући! Тога петнаестога јула 1945. године Бајмок се орио од пјесама. Улице су пуне раздрагане младости, пуне среће и задовољства. Иде се и тротоаром и цестом. Нема тека, нема књига, нема торби. Слободне су и руке и душа! Идемо по свједоџбе! То су наша одликовања, наши ордени за успјешну завршницу рата. Уз све проживљене недаће и тешкоће свог несретног дјетињства, савладала су та дјеца и ову, прећутно тешку, али најкориснију препреку у своме животу. Имали су своје узоре, остали су постојани у својим идеалима слободе и боље будућности. Њима таквима