12.5.2006. – Јадовно – Карлобаг – Слана Паг – Видео запис

English

На Јадовну и Сланој 65 година послије

Колико су интернет претраживачи корисни, потврдило се када сам у мају 2006. потражио текстове и слике у којима се помиње Јадовно.

Немало сам био изненађен када сам видио слике у боји, снимљене прије годину дана. Нашао сам и име аутора и написао му кратко писмо.

Дан касније, одговорио ми је на писмо Дани Новак, Американац јеврејског поријекла. Између осталог је написао:

Фром: Дани Новак

Сент: 30. април 2006 16:12

То: Дусан Бастасиц

Субјецт: Мy цлосе релативес wере тхроwн ин Јадовно тоо.

„… Не можете ни замислити колико ми значе ваша писма. Све на свијету! Ријечи и фотографије. Њихово значење за мене је неописиво иако на илустрацијама, које сам видио, не постоје сви подаци попут имена свих окупљених на фотографијама. Кад сам био тамо, постојали су само Мир и Природа. Одиста мислим да је ово најбољи начин. Осјећам да су људи, који су насељени у околини овог простора, још увијек веома повријеђени те да је за цијелу прошлост у овој области још увијек потребно много опроста и зацјељивања.

Душане, између нас постоји нешто што нас повезује. Чини ми се да сам готово сав живот живио у рупи у Јадовну, при том не знајући да је тако, све док нисам тамо дошао, у шуме, гдје сам десет минута вриштао, покушавајући да дозовем Бога. Душане, то је био примордијални врисак. Заправо, то је био врисак ослобађања и слободе.

Да ли знате неког коме бих се могао обратити у вези са Пагом? Моја баба и тетка су умрле тамо, у Сланој, тако да бих волио да разговарам са неким ко зна све о томе.

Кроз цијели мој живот патио сам због рата у нутрини мог срца и ума. Моји родитељи никад нису говорили о томе и у кући се увијек осјећала само туга. Осјећам да бих, прије него што напустим овај свијет, волио да ослободим све у себи и да умрем у Миру. Управо зато сам усмјерен на опраштање и зацјељење за којима цијели свијет толико вапи.

Пуно поздрава. Надам се да ћемо се видјети!“

Дани

Нити мјесец дана након првог е-маил контакта, упознао сам др Новака. У његовом скрушеном лику и скршеном лицу преко кога би ријетко, и то само на кратко, прелетио једва замјетан осмјех, осјетио сам сабрата.

Са Данијем сам први пута кренуо до Јадовна. Возећи споредним путем без путоказа, самом би ми тешко било на Велебиту па нас је Дани водио тихим гласом непогрешивог водича. Умјесто да ја водим њега, он, Американац рођен у Израелу, водио је до јаме мене који сам рођен у Хрватској, који сам ту под Велебитом провео шест мјесеци војног рока и никада се туда нисам запутио.

Када смо изашли из аута и запутили се између зидова демолираног спомен-обиљежја према шуми, осјећао сам нелагоду. Да ли због тога што сам осјећао да смо овдје дошли кришом или зато што реметимо тишину, која је постајала све неугоднија?

Угледао сам кружни спомен-зид, добро познат са старих фотографија, али без спомен-плоча, које су све полупане. Затим слиједи онај уски пролаз у коме на слици стоје у реду жене са црним рупцима.

И онда јама.

Нема ограде. Пут води према мраку јаме кратком, благом низбрдицом покривеном ситним, сувим лишћем. Друга страна гротла је скоро вертикална, глатка и влажна стијена. Из дубине се лебдећи уздиже некаква прашина. Доље – потпуни мрак, горе – потпуна тишина.

Прво сам молио Бога да ми опрости, а одмах затим да ми помогне. Питао сам миле моје да ли су овдје, а онда молио Бога да ми неким знаком потврди да ли сам на правом мјесту.

Замислио сам сцену која се ту одигравала прије 65 година, питао се шта је дјед помислио када је свезан и изнурен дошао до овог мјеста? Да ли је стриц био уз њега, да ли су ударени, убодени, да ли су сами скочили или били гурнути, да ли су преживјели пад и колико су још живјели? Сјетио сам се прича оних преживјелих жена о живима на дну јаме, о преживљавању двије и више недјеља на дну међу лешевима, о дјеци која се доље стишћу мајци у крило, о сироти која се доље породила.

Чучао сам над јамом са упаљеном свијећом, ни плакати нисам могао, био сам згранут и беспомоћан.

У једној ниши у стијени изнад јаме оставио сам у дрвету резбарену икону Богородице.

Чини ми се да путем до Карлобага нисмо проговорили нити ријечи. Тим путем, преко Башких Оштарија су љета 1941. колоне измрцварених мученика тјеране према мору. Многи нису стигли до мора. Побијени су у успутним јамама и онима код оближњег села Ступачинова.

Човјек који је нешто радио око свог чамца, а кога сам упитао да нас уз накнаду превезе до увале Слана, погледао је према Данију и рекао ми: „Он је вјеројатно имао некога тамо…“.

Море је било мирно. Плава гробница. Ту на дну су, везане жицом, завшиле кости многих мученика, који су распорених стомака са каменом око врата бачени у воду.

Опет сам питао миле моје да ли су ту доље.

Тај дио отока Пага је уистину камена пустиња. Једини живот који се ту одржава је биљка зелених назубљених листова отровног садржаја.

Само камен оштрих ивица по коме је и обувеном тешко ходати. Још увијек су видљиви остаци камених усташких настамби и стражарских грудобрана. Заточеници су у тешко замисливим условима голим рукама каменом градили те настамбе и цесту која води „од никуда никуд“, а која се још увијек добро види. Ноћу су се смрзавали у импровизованим настамбама.

Сјетио сам се преживјелог Јевреја који је свједочио како је усташа наредио двојици да легну и прије пуцња у главу викао: „ Хајде, реците ‘иже јеси… иже јеси…’“.

И оног стријељања од стране још невичних младих усташа, када су рањени мученици јаукали молећи православне молитве.

И преживјелог Даруварчанина Јоже Балажа, који је у бараци нашао урезано у греди: „Поповић, Попара….Грубишно Поље“.

И оног усташе који је на суђењу рекао да је међу око 1.300 православаца, који су у року пар дана одвезени бродом на обалу и поклани у оближњим јамама, било највише Грубишнопољаца и Пакрачана.

И оног другог који је свједочио како су дјеца пред клање запомагала: „ Жандаре, немој ме клати…“.

И онога који је свједочио о убијеној мајци са дјететом, чија глава стрши из мајчиног трбуха у коме му је тијело жицом ушивено.

Још увијек су видљиви дугачки ровови у којима су Талијани септембра 1941. затрпали пепео спаљених, плитко закопаних па ексхумираних лешева.

Клекнули смо и почели скидати камење. Већ на дубини од пола метра дошли смо до пепела. У тамносмеђој масној прашини нашли смо два комадића бодљикаве жице.

Три мала камена, рубова попут оштрице ножа и комад зарђале бодљикаве жице Дани је однио кући у Америку.

Исту такву успомену са Слане понио сам и ја својој кући.

Душан Басташић

бастасиц@гмаил.цом