Ратко Дмитровић: Био сам сведок с лица места, великог пораза српске интелигенције

Они су ћутали, онда када је требало да говоре.

А када су проговарали (двојица, тројица), било је то на штету њиховог, српског народа, тачније народа њихових родитеља. Њима самима српство ништа није значило.

Док су њихови познаници, колеге, пријатељи.. Хрвати, оснивали странке, партије, заједнице.. са хрватским предзнаком, они су, а реч је о интелектуалцима, друштвеним, културним, политичким делатницима града Загреба, из реда српског народа, подржавали „неутралног“ Рачана, напуштали Хрватску или једноставно ћутали.

Из страха? Да, из страха, из кукавичлука, и калкулација да ће материјално проћи боље ако се јавно НЕ декларишу као Срби. А, Загреб је знао да су Срби.

Био сам дописник Политике из Загреба све до августа 1991. г. Дакле, сведок с лица места, овог великог пораза српске интелигенције. Дописништво на почетку Гајеве, кафе у хотелу Дубровник, сир и врхње из Загорја, на Долцу, поподневно седење на Цвјетном тргу… предратни дани барокног града који је тонуо у шовинизам.

Лично познајем неке од ових Срба. Пар њих, на самом почетку 1990. покушавао сам да убедим – Пуповца, на пример – да оснују у Загребу српску грађанску странку, да артикулишу јасан политички став и позицију Срба у Хрватској и свакодневно тај став износе и бране пред 20-ак домаћих и страних новинара – извештача, колико их је у то време било у главном граду Хрватске.

Нисам успео. Они су били изнад тог тривијалног, националног, како ми је тада рекао један од њих. Гадили су се својих сународника у Крајини, професора Јована Рашковића и људи око њега.

Након 34 године, колико је прошло од тада, временска дистанца ни за јоту није променила моје мишљење; била је то велика политичка шанса Срба у Хрватској. Никада нећемо сазнати у којој мери би политичко ангажовање српске интелигенције у Загребу (рефлексно и у Осијеку, Карловцу, Ријеци, Сиску, Вуковару..) кроз оснивање странке 1990. године, променило ток догађаја у корист Срба у Хрватској, али да би им ишло у корист.. нема сумње.

Више од истога аутора: ПРИЈАТЕЉИ – КОЛУМНИСТИ – Ратко Дмитровић