„Zov karaule“: Vojnike sa Košara nije porazio rat, njih je porazio mir potpisan u Kumanovu

„Vojnike sa Košara nije porazio rat, njih je porazio mir potpisan u Kumanovu“ rekao je Nenad Milkić na predstavljanju knjige u Beogradu.

U Domu vojske Srbije u Beogradu je 8. juna predstavljena knjiga Nenada Milkića „Zov karaule“ – drugi deo trilogije „Mi smo branili Košare“ posvećena stradalim i preživelim pripadnicima vojske SR Jugoslavije koji su 1998. i 1999. godine životima branili državnu granicu prema Albaniji. Kako je autor ranije najavio, ovo je bilo i poslednje predstavljanje knjige, pre objavljivanja trećeg toma. Treći tom će, po rečima Nenada Milkića, biti kruna celokupnog rada i potpuno zaokruženje priče o Košarama.

Promociju u Domu vojske je organizovalo udruženje građana „Srpski Svetionik“, pa je predsednik ovog udruženja pozdravio prisutne, a o „Zovu karaule“ govorili su: Mihajlo Medenica, novinar iz Beograda i prvi Srbin koji je posle NATO bombardovanja uspeo da dođe do Košara, dvojica preživelih pripadnika 53. graničnog bataljona Ivan Dražić – Draža i Đura Elčić – Ciciban, Sindi Ivanković, ćerka kapetana Krunoslava Ivankovića, oficira iz 125. motorizovane brigade, koji je poginuo u rejonu Košara 14. aprila 1999.godine i autor knjige. Svojom pesmom doprinos nezaboravu heroja sa Košara, dali su Ivana Žigon i Kosovski božuri.

Svi koji su se te večeri okupili u sali Doma vojske, znali su da je predstavljanje knjige o herojima Košara, više od obične promocije i da je to okupljanje pre svega samo jedan vid sećanja na heroje, koji su u proleće 1999. godine, branili i odbranili svoju zemlju, i posebno na one koji se sa granice nisu vratili. Okupljeni su imali prilike da neke od preživelih heroja Košara i lično pozdrave.

Prvi se publici obratio Đura Elčić „Ciciban“ iz knjige, jedan učesnika Bitke na Košarama. Tada momak od 19 godina, danas zreo čovek, opisao je osećanja svoje generacije, ističući da je cilj knjige i ovakvih okupljanja da iznese tj. prenese priču o Košarama, o mladim ljudima koji se nisu vratili.

– Pred sobom imate knjigu „Zov karaule“ koju je Nenad dugo pripremao razgovarajući sa svima nama ponaosob. Znam da je obišao, ako ne sve, a onda većinu porodica poginulih boraca. Bitno je da pročitate knjigu, zbog vas samih i zbog onih koji se nisu vratili. Činjenica je da su se momci od 18 i 19 godina našli tu gde jesu, i nećete čuti od graničara sa Košara, da im je bilo teško, da nešto kažu o sebi. Ovo je jedno od retkih istupanja graničara sa Košara. Knjiga će vam preneti duh koji je vladao tih dana. Imena pojedinaca nisu bitna, već je bitno da istaknemo kolektiv i duh te generacije. Meni je jako drago što ima puno mladog sveta tu, koji na sreću nisu bili u prilici da ih lično zateknu ta dešavanja, i drago mi je što se mladi interesuju za ovu našu temu. To pokazuje da Nenadov trud nije bio uzalud, da će priča o momcima sa karaule Košare i svih drugih karaula i svih pripadnika vojske, ostati u životu i da će se, možda, u nekom budućem vremenu više pričati o tome kako bi oni koji se nisu vratili dobili nekako priznanje. Mi ne treba da izmišljamo priče o herojima, mi svoje heroje imamo i nemojmo da se stidimo naših heroja koji su platili najvišu cenu slobode od svih nas – rekao je Ciciban.

Prisutnima se obratio još jedan učesnik bitke za Košare, Ivan Dražić – Draža, koji je na toj karauli smrti proveo godinu dana i bio učesnik najžešćih okršaja sa agresorima. On je poručio okupljenima da on i njegovi saborci na Košarama nisu poraženi:

– Okupili smo se ovde da bismo poginule drugove otrgli od zaborava. Drago mi je zbog mladih koji žele da čuju istinu o Košarama. Mi smo tamo bili mladići od 18 godina. Nikada ova država, ni ona pre nje, nije se odužila ovim herojima. Slava paloj braći, za krst časni i slobodu zlatnu. Mi na Kosovu i Metohiji nismo poraženi – poručio je Ivan Dražić.

Sindi Ivanković, ćerka kapetana prve klase Krunoslava Ivankovića, poginulog u aprilu 1999. bila je dete kada je ostala bez oca.Ona se zahvalila svima koji su došli na promociju Nenadove knjige i rekla:

– Sećanja će živeti samo ako ih čuvamo kroz ovakve susrete, ako o njima pričamo i smeštamo ih u knjige koje ih štite od zaborava. Znam koliko je upornog truda trebalo da bi se sakupile priče i podaci sa ratnog područja Košara 1999. godine . Bitka za Košare bila je velika i strašna. U toj bici je učestvovao i moj otac kapetan prve klase Krunoslav Ivanković. Mog oca pamtiću kao tatu, jer sam ga poslednji put videla kada sam imala sedam godina. Pamtiću ga kao tatu heroja, jer je aprila 1999. bio jedan od boraca koji su svojim životom hrabro branili Košare. Tih aprilskih dana na Košarama su ostale mladost, lepota i srca junačka. Tamo su se ugasili mladalački snovi, tek stasali za život. Ta mladost nas je naučila jednu najvažniju životnu lekciju, šta znači biti čovek. Vaš dolazak je, kao i sama Nenadova knjiga, najlepši, ali nažalost jedini spomen našim herojima sa Košarama, kako onih koji su dali svoje živote tako i onih koji su preživeli pakao Košara.

Novinar Mihailo Medenica, prvi Srbin koji je kročio na karaulu Košare posle 1999. Godine, objasnio je kroz kakav je tada pakao rata prošla mlada vojska, i dodao da heroji sa Košara „široke duše“ nisu ni svesni šta su sve uradili za ovu državu:

– Zbog čega je značajna bitka za Košare? – zapitao se Medenica i odgovorio: – Front širine 10 km i više branilo je manje od 100 momaka, deca od 18 i 19 godina, sa svega troje oficira i tri podoficira. Jedan od njih je ovde spomenuti Krunoslav Ivanković. Samo u prvom napadu na njih je jurnulo više od 2.500 albanskih terorista, potpomognutih arteljerijom vojske Albanije i zločinačke NATO armade, koji su ih zasipali svim i svačim. Međutim, čuvari Košara, nisu ustukli ni pedalj. Njihovo herojstvo ravno je Kajmakčalanu, Kosovskom boju, svim slavnim bitkama srpskog roda. Nažalost, kao što pesnik reče „na Košarama smo branili Srbiju, a danas smo prinuđeni da u Srbiji branimo Košare“. Ali izgleda, to je naš usud, jer mi smo, tek juče, počeli da se sećamo heroja Prvog svetskog rata. Ne smemo zaboraviti heroje s Košara, jer da su Košare pale, Šiptari bi ušli u Srbiju do Niša. Oni to nisu dozvolili.

Medenica je naveo i razlog svoga odlaska na karaulu Košare:

– Kad me pitaju zašto sam otipšao gore, odgovaram, zato što su se Šiptari zakleli da srpska noga neće kročiti gore! Ne mogu da se oni zaklinju u nešto što nije njihovo i što nikada neće biti njihovo. Kosovo i Metohija su bili, jesu i biće doveka Srbija.

Naglasivši da se država nije odužila junacima Košara, Medenica je zahvalio kolegama iz Srpskog telegrafa, koji su pokrenuli inicijativu da se podigne spomenik herojima Košara.

Okupljenima se poslednji obratio Nenad Milkić, autor dela o herojima sa Košara podsećajući da se odlučio za pisanje, kako bi junake spasao od zaborava. On se zahvalio svima koji su došli, a posebno je predstavio Dušicu Komatović, sestru Saše Komatovića, čije je telo ostalo na Košarama.

– Glas mi drhti jer mi kroz glavu prolazi sav materijal koji sam danima skupljao. Znajte da u knjizi nije ni deseti deo onoga što sam slušao, a ni stoti deo onoga što su oni doživeli. Danas su svima puna usta Košara, pa se pitam gde su svi oni bili tada. Jer oni koji su branili Košare su ovde sa nama, uz mene i pristali su da pričaju za moju knjigu. Osuđuju nas što smo posle 18 godina skinuli prišinu sa te priče i što smo se pričom vratili tamo odakle su neki od njih pobegli.Imao sam 14 godina kada je zločinački NATO pakt bombardovao našu zemlju. Moji prijatelji, moji rođaci, moji kumovi, su išli na Kosovo da brane ovu zemlju. Slušajući njihove priče dobio sam podatak da je najvažnija bitka, u modernom dobu srpske države, vođena baš na Košarama. Prvi, najteži, napad bio je na Veliki petak 9. aprila 1999.godine. Šiptari su uvek birali da napadaju na velike srpske praznike, misleći da vojnici sede u postu, da se mole i da se sklanjaju. U trenutku kada je napadnuta karaula, bilo je po spisku 110 momaka i tih 110 momaka branilo je i odbranilo rejon. Gledali su smrti u oči i nisu se povukli. I ma šta danas govorili, vojnike sa Košara nije porazio rat, njih je porazio mir potpisan u Kumanovu. Kada se to desilo, oni su pitali ko ih menja. I zato treba pričati o njima i svojim srcima im podići spomenik.

Nenad se prisetio i nekih pojedinaca navodeći imena i herojstvo, ali je naglasio da ih je mnogo bilo što su branili herojski svoju zemlju.

Okupljeni su nekoliko puta ustajali i gromkim aplauzom pozdravljali junake sa Košara, pisca, i članove porodica poginulih heroja. Milica Barać, članica Kosovskih Božura, je otpevala pesmu posvećenu junacima sa Košara, a Mirjana Barać i Ivana Žigon su pročitali odlomke iz knjige „Zov karaule“.

Na kraju večeri organizatori su pozvali sve da se okupe na parastosu herojima Košara koji je održan u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu.

(pravoslavie.ru)

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

(KURIR TV) S JUNACIMA S KOŠARA OČI U OČI: Albanci su …

Sećanje na bitku za Košare | Jadovno 1941.

Sjećanje na podvig boraca poginulih na Košarama ne smije …

Jeste li, možda, čuli za Košare? | Jadovno 1941.

Održan pomen mučenicima – herojima Košara u manastiru …