Zašto se ćuti o pokolju Srba u Bugojnu 1992: Žive ih spaljivali i sekli sekirama

Kada su 27. maja 1992. godine,  bežeći od napada hrvatske bojne Frankopan i ostalih jedinica HVO, Srbi iz Čipuljića i Bugojna napustili svoje domove i preko Mandalca, Garačkih podova i Stožera, izbegli u Kupres, Mile (Vase) Lukić (49) ostao je u svojoj kući u Čipuljiću.

Desetak dana kasnije hrvatski vojnici su ga odveli iz kuće i nakon mučenja privezali za traktor i vukli ulicama kroz Čipuljić i Bugojno. Kada im se učinilo da su nad vezanim i izlomljenim čovekom pokazali dovoljno junaštva i „domoljublja“, polili su ga benzinom i zapalili.

Sličnu sudbinu doživeo je i Ilija (Koste) Praljak. I njega su, pre nego što je živ zapaljen, unakaženog od mučenja, Hrvati zavezanog za traktor, likujući vukli gradskim ulicama.

Jovo (Petra) Raduljičić ubijen je na Karalinki, Čipuljić, 26. maja 1992. Pokušao je da sa tog uzvišenja iznad Čipuljića izvuče telo svog komšije Relje Lukića, koji je poginuo tog dana. Iako je pre toga bilo dogovoreno primirje, muslimani su pucali na Jovu i ubili ga.

Slobodan (Pere) Svitlica, zvani Bebica, iz Čipuljića, poreklom iz Vukovska kod Kupresa i njegove komšije Anđelko Šebez, rođen u Blagaju kod Kupresa i Đorđe (Aleksandra) Vukovićsu početkom juna 1992. mirno živeli u svojim kućama, kada su po njih došli hrvatski vojnici i uhapsili ih.

Doveli su ih kod osnovne škole u Čipuljiću, nekoliko desetina metara ispred kuće sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Prvo su ih mučili a zatim polili benzinom i zapalili. Zapaljenim ljudima su dozvolili da skoče u rečicu Poričnicu i ugase vatru. Međutim, zveri su ih izvele iz korita rečice, ponovo polile benzinom i zapalile. I ponovo im dopustile da skoče u vodu. Zapalili su ih i treći put i mučenici su tada ispustili dušu. Kao kolovođu ovog divljanja lokalni Hrvati i muslimani su naveli meštanku Vesnu Jurišić.

Anđelka (Spasoja) Gligorića (77) i njegovu suprugu Bosiljku, zvanu Kosa, Hrvati su zaklali u kući Anđelkovog sinovca Dušana Gligorića u Čipuljiću. Pre nego što je zaklana Bosiljka je brutalno silovana, pri čemu su zlikovci koristili i razne predmete.

Natalija (Cvije) Živanić (81), rodom iz Vukovska kod Kupresa, živela je sa svojom porodicom u Bugojnu. U junu 1992. odvedena je iz svog doma u kuću u Novom naselju, koju su Hrvati i muslimani bili pretvorili u logor. Ubijena je na nepoznatom mestu. Natalijin sin Vojislav, koji se vratio da živi u Bugojnu, još uvek uzalud pokušava da pronađe njene posmrtne ostatke.

Mile Jovanović, zvani Akun, zaklan je u porodičnoj kući, koja se nalazi nedaleko od restorana „Gurman“, zajedno sa svojom suprugom Anđom.

Luku (Stanka) Lelovića, penzionisanog policajca, poreklom iz Vukovska kod Kupresa, Hrvati su živog zapalili nedaleko od zgrade opštine Bugojno.

Savku (Stojana) Milić, staru oko 45 godina, koja je takođe bila ztočena u kući-logoru u Novom naselju, Hrvati su mučili i silovali, sve dok od užasnih muka nije izdahnula.

Ljubomir Čivčić, star oko 53 godine,  čija je porodica u Bugojno raselila iz sela Ravnog, opština Kupres, živ je zapaljen u svojoj kući.

U selu Vesela, nadomak Bugojna, u leto 1992. komšije muslimani zaklali su bračni par Milana i Grozdu Krstić. Supružnici su imali oko 62 godine.

Dva meseca nakon što  su u Čipuljiću gorele srpske kuće i živi ljudi, počinjen je težak zločin nad srpskim civilima u Potočanima. Samo što su ovaj zločin počinili muslimani.

Potočani su bili malo srpsko selo, u kojem su do rata živela 44 stanovnika. Kada je počeo rat, bili su lojalni lokalnim hrvatskim i muslimanskim vlastima. Međutim, muslimani su 14. avgusta 1992. upali u selo i bukvalno ga razorili. Sva stoka je oterana iz sela. Opljačkane su i sve poljoprivredne mašine, tehnika, pokućstvo, posteljina… A nad zatečenim civilima izvršen je masakr, koji se po svireposti može porediti sa najstrašnijim zločinima ustaša iz 1941. godine.

Mara (Dane) Lugonja (56), koja je u Bugojno doselila iz Vukovska kod Kupresa, je zaklana ispred svoje kuće. Na isti način, posle mučenja,  u dvorištima svojih domova, noževima i sekirama su masakrirani Bosa (Alekse) Čavić (68), Boro (Vidosava) Čavić (54), Ljubomir (Ljube) Čavić (82), Jelena (Milana) Čavić (69) i Radojka (Stanka) Prgomelja (50).

Dušan Čavić je živeo u Bugojnu, odakle je 15. avgusta došao u svoje Potočane, da poseti stare roditelje. Evo kako je istražnim organima opisao prizor koji je zatekao:

–Otac Ljubo zaklan. Moja majka Bosa zaklana. Jelena Čavić zaklana. Kraj nje Prgomelja Radojka i Mara Lugonja…
Sve je to poklano. Oči im naživo izvađene. Moj otac je zaklan nožem ispod vrata, a na grudima mu urezan krst. Žene razderane, veš im pokidan, vidi se da su silovane. Mojoj majci Bosi i Jeleni Čavić bile su odsječene ruke po laktovima. Ruke pored njih bačene. Radojki su odsekli nogu i ostavili je pored izmasakriranog tela. Dojka joj odsečena i tu bačena.
Jedva sam izganjao od muslimanskih vlasti da ih sahranim… U šumi je pet dana ranije ubijen Miloš Čavić, ali njega niko nikad nije sahranio… Masakr su izvršili muslimani komšije, 14. avgusta 1992. godine. To su uradila šestorica iz sela Glavica, a među njima je bio i Zijo Bajrić, koji je sa mojom kćerkom išao u školu. Bio je sa njima i neki Erić, jedan Duraković, jedan Ćorina, jedan iz porodice Rizvana… Kad sam sagledao porodičnu nesreću, odmah sam odjurio u komandu TO u Bugojnu. Jedan musliman Duvnjak mi reče: „Šta si to uveličao, kao da je to nešto“.

Miloš Čavić, kojeg Dušan pominje u svojoj izjavi, imao je 59 godina. Ubijen je i njegov vršnjak Drago (Nedeljka) Čavić. Preostali Srbi u Bugojnu, sa kojima sam razgovarao, kažu da su u junu 1992. u njihovom gradu ubijene Cvita Nikić, rođena u Vukovsku kod Kupresa i Radojka Stanišić (65). Stanko Zelen iz Zijameta podlegao je mučenju u hrvatskom logoru u Ljubuškom, u proleće 1992. godine.

U Bugojnu, gradu na obalama Vrbasa, do 1992. godine živelo 9.500 Srba. Sada ih ima stotinak.  Ostali su rasuti po belom svetu. I skoro da ih niko ne pominje. Kao da nisu postojali.

Tužilaštvo i Sud BiH nemaju kada da se pozabave zločinima nad Srbima u Potočanima, Bugojnu, Čipuljiću i susednom Kupresu. Ne stižu od podizanja optužnica za stvarne i izmišljene zločine Srba nad muslimanima i Hrvatima.

Prkosna smrt Slobodana Lukete

Slobodan Luketa (46)  je rođen u Krekovima kod Nevesinja, a živeo je u Bugojnu.  U napadu muslimanske vojske prema Kupresu 16. marta 1994. ranjen je i zarobljen na Šipinom mostu, iznad Prusca. Nakon što su ga sveli u Bugojno, muslimani su ga izložili na pijaci, kao zarobljenog „četnika“.  Dok su ga mučili, u jednom trenutku je opsovao „jebem vam majku balijsku, ubijte me, ne možete me slomiti“, nakon čega mu je prišao jedan muškarac i ubio ga iz pištolja.

Autor: Dušan Marić

——————-

21.2.2018. za SRBski FBReporter priredila Biljana Diković

Izvor: SRBski FBReporter