Tihomir T. Prodanović: Sećanja na ustaški logor „Danicu“

Mrtvima – da ih ne zaboravimo

Živima – da se ne zaboravi

 

Noć u kojoj sam izgubio slobodu

Subota 26. aprila 1941. godine. Šesnaesti dan fašizam učvršćuje ustaški, novi poredak u Hrvatskoj. „Nova vlast” revnosno kuje okove za sve koji vole slobodu. Iz radio-aparata grme pretnje. Novine u svim vidovima izobličuju istinu. U ovom krvavom proleću teror ore po ljudskim dušama i seje seme mržnje. Umiru vrednosti i komunisti, nestaju svi ljudi koji cene ljudske vrednosti. Ovo je proleće bez proleća koje cveta vedrinom...

Zloslutne misli izazivaju još strašniju viziju sutrašnjice i toliko teško saznanje o izgubljenoj slobodi. Spaljujem drage rukopise u kojima sam sanjao drukčiju sutrašnjicu. Rastajem se s knjigama u kojima je bilo toliko ljudskih poruka i smelih istina. Tekstovi se opiru plamenu kao da je u njima oživeo duh borbenosti. Plamenje i gorenje – jedina odstupnica i jedino što svetli i zrači toplinom u ovom sumornom subotnjem sutonu na životnom raskršću bez putokaza i na putu s duboko utisnutim tragovima fašističkog osvajača. Čini mi se da se život pretvara u najmračniju noć čovečanstva.

Suočen sam s obezvređenjem ljudskih vrednosti. Stičem novo životno iskustvo. Koliko se toga ranije nesaznatog sakrivalo iza nameštenih ljudskih osmeha, dobro glumljene (lažne) dobrote i sitnih ljudskih računica. Otpisujem one koji ne zaslužuju da budu na listi ljudi koje volim i cenim.

Izgoreli su rukopisi i knjige kojima je dodeljeno počasno mesto na hitlerovskoj crnoj listi nove kulture. Kakve li ironije sudbine! Moram da spalim knjige čije sam spaljivanje na fašističkim lomačama otvoreno osuđivao. Moram da spalim i rukopise i vrednu prepisku s naprednim ličnostima. Oni bi u ovim danima značili još jedan poziv na već započeti pogrom. Takvu priliku neprijateljima slobode ne treba nikada dati!

Gledam u pepeo spaljenih rukopisa i knjiga... I odjednom me ošamućuje prisećanje: „Mein Kampf” je ostao kod advokata Luje Stahuljaka. Osećam gorčinu čudnog smeha kome ne mogu da se oduprem. I saznanje – ipak je ostalo svedočanstvo o meni u dobrim rukama i s dobrim dokazom.

Razmišljam. Izviru živa sećanja o upornom nastojanju advokata Stahuljaka da baš od mene dobije knjigu o Hitleru. Postaje mi sve jasnije u toj igri koja, osećam, sada tek počinje. U svemu tome advokatu je bio potreban i posrednik i svedok, da sve bude pravnički korektno. On ga je našao u mom prijatelju javnom beležniku dr Aleksandru Vondračeku, na čije sam dobronamerno insistiranje („da ljudi saznaju istinu o zločincu Hitleru”) i dao Stahuljaku knjigu.

A sada, duboko sam uveren, Stahuljak, Sivjanović, Vedriš, Pokrajac, Ćuroković, Gabler i njihov ustaški tabor, verovatno, kroje sudbinu Grubišnom Polju.

Njihov dugogodišnji podzemni rad, meni i drugima dobro poznat ali premalo saznat, prešao je u javnost i jača u fašističkoj nesmiljenoj podršci. Došlo je njihovo vreme.

Prošlo je samo pola meseca njihove vlasti i sve je bilo razotkriveno. Opijeni lažnom pobedom i još lažnijom slobodom, oni su zgazili sva ljudska prava. Njihov je odnos prema nama pun mržnje koja se ne sakriva, a susret s njima uvek je produbljenije saznanje da se iza smrknutih čela gnezde crne misli i rađa zlo i da je fašizam na svim paralelama i meridijanima i u svim sredinama isti. Bio sam iznenađen, prvih dana, svim tim naglim i neočekivanim promenama, naročito kod nekih ljudi, mojih lažnih prijatelja. U meni je raslo ljudsko ogorčenje i prekaljivao se ljudski ponos. Počeo sam da se navikavam na sumnju u ljude kojima sam nekad toliko verovao. Nije me više uzbuđivalo ni to što su pojedinci izgubili osnovnu smelost da se sa mnom sretnu i što su u strahu da ne budu zapaženi direktno zatvarali prozore kad naiđem ili me “slučajno” nisu primećivali u prolazu. Postao sam zazoran čovek u mestu u kome su me voleli i cenili.

Sve je ove subote u meni uskovitlano. Vraćaju se sećanja. Razmišljam. Sami smo: moj mali sin i ja. On spava, a ja očekujem povratak žene. Otišla je da nešto sazna, kao da je naslućivala – žene to bolje osećaju i predosećaju od nas muškaraca – da se nešto sprema. Odsečeni smo od sveta. Od roditelja i rodbine nemamo nikakvih vesti. Presečeni su kanali i sa naprednim ljudima. Oni su verovatno ocenili da je tako bolje. Ilegalnost je postala još ilegalnija. Samo poneki seljak, prijatelj, prikupi smelost i naiđe da upita šta će biti. Obojica se rastanemo s još dubljom neizvesnošću. Život u hitlerovskom kavezu i ustaškom “raju” nije namenjen ljudima. San ovih dana teško dolazi. Razgovaram sa ženom koja se vratila bez vesti, ali još utučenija. Planiramo zarobljeni život. Vraćam se u razgovoru svojoj tezi o tri mogućnosti: internacija, emigracija ili likvidacija. Osećam da ona to teško prihvata. Žene su emotivnije od nas, a majke sa malim detetom posebno. Iako su takvi razgovori bili olovno teški, ja sam ih, ni sam ne znajući zašto, često započinjao, jer sam u njima prekaljivao svoje stavove.

Odjednom – snažno udaranje pa ulaznim vratima.

„Došli su”, zabrinuto reče žena.

Pošao sam prema vratima da upitam ko lupa. Žena mi je preprečila put: „Ja ću otvoriti vrata. Ostani tu”.

Video sam joj u očima dosada neviđen nemir, svojstven samo izuzetnim časovima opasnosti.

„Ruke uvis! Ruke uvis!”, zaurlali su nepoznati ljudi koje je predvodio čovek sa zavojem na glavi (docnije sam saznao da je to bio zagrebački ustaša Bora Rotkvić, student, sin zagrebačkog profesora Rotkvića iz Vinogradske ceste) i uperili su revolverske cevi prema meni.

Prvi put u životu podigao sam ruke uvis. Gledao sam u zverinja lica i revolverske cevi, osetivši svu težinu obesposobljenosti za borbu i svu gorčinu čovekove usamljenosti u vremenu kojim vlada bezakonje i neka iskonska mržnja.

Izgubio sam slobodu. Nestala je u noći jedne subote koju, dok sam živ, neću zaboraviti.

Pretresanje stana bilo je puka formalnost, ali i svedočanstvo fašističkog terora. Usnulo dete su grubo probudili i razbacali mu posteljicu.

Bila im je, za dalji noćni lov na ljude, potrebna baterijska svetiljka koja je bila kraj dečijeg krevetića.

„Ovo ću uzeti. Treba mi”, rekao je osorno jedan agent. „Mogu da

vam platim”, pokušao je da se prikaže kao čovek zakona.

„Šta da mu platiš? Nosi! I to je kupljeno za opljačkane hrvatske novce”, rekao je drsko i izazovno Boro Rotkvić.

„Kud ga vodite? Kad će se vratiti? Ja ostajem sama sa djetetom bez ikakve zaštite”, rekla je uplašena žena.

„Samo na saslušanje”, usledio je poznati i uvek isti odgovor te zloslutne noći u Grubišnom Polju.

Izveli su me iz kuće. Osećao sam da zadugo, a možda i nikad više, neću videti ženu i sina.

„Ako se makneš, ubit ćemo te”, rekli su mi kad su me poveli u noć, koja je svojom pomrčinom bila njihov dobar saradnik.

Stajao sam s uzdignutim rukama pred kućom, okružen ustaškom ruljom koja likuje. Bio sam poveren na čuvanje dvojici agenata.

„Dečki, dobro ide! Samo naprijed”, bodri svoje silnike ustaša

Rotkvić i još mi jednom osvetljava lice svetiljkom.

Iz tamne noći odzvanjali su sablasni koraci ustaške racije. Samo povremeno noćnu tišinu je prekidalo udaranje u vrata. Izvodili su redom odrasle muškarce Srbe.

Pretpostavke sevaju kao munje u mojoj svesti: Gde će nas streljati? Kud će nas odvesti? Šta će me pitati?

Sredinom puta odveli su nas u školu. Meni dobro poznata školska zgrada bila je opkoljena sa svih strana ustaškim stražarima, među kojima sam, s puškama i kabanicama jugoslovenske vojske i obaveznim ustaškim znakom, posebno namrgođenog primetio i gostioničara, muslimana, nekad toliko dobrog glumca ljudske srdačnosti.

 

U obeščašćenoj školi

Seo sam u klupu učionice na prvom spratu u kojoj sam radio svaki dan. Gledao sam zaprepaštena lica dovedenih ljudi. Na licima im se duboko usekao nemir pun zloslutne strepnje. Pogledao sam u ormar u kome su bili biološki i mineraloški uzorci – radovi mojih učenika, marljive i dobre dece kojoj sam u ovoj učionici usađivao toliko ljudske plemenitosti u svest. Oni su se ovde pripremali za plemenitiji i ljudskiji život. Ovo je još juče bila njihova škola. A sada je to ustaški zatvor. Ustaše su učionice pretvorili u mučionice ljudi s jednom jedinom krivicom – što su rođeni kao Srbi ili su prihvatili fašizmu neprihvatljive ideje.

Ljudi neprestano pristižu. U hodnicima se čuju potmuli odjeci vojničkih cipela. (To grubišnopoljske ustaše potvrđuju svoju moć potkovanim potpeticama cipela, koje su bile namenjene da ih nose ratnici u borbi protiv fašizma). Ponekad dopre kroz zatvorena vrata i neki povik i potmuli udarac.

„Tuku ljude u prizemlju... Nemojte izlaziti u nužnik... I tamo tuku”, došaptava mi znanac iza leđa.

„Nema više vaše Jugoslavije! Upamtite! Nema! Ovo je slobodna Hrvatska! Tko nam što može kad nas štiti veliki Hitler?! Sve ćemo vas zrihtati. Nema više vaše Jugoslavije! Propala! Dosta ste nas gnjavili i pljačkali. Vi odvratni cigani”, drži nam političku lekciju nepoznati agent s vrata.

Nailazi šef krvave ekspedicije Bora Rotkvić i s vrata ocenjuje da li ima mesta za novopridošle zatvorenike: „Stisnite ih malo, onako kako vi znate. Bit će im toplije. Oni bi vas još gore da ih nismo preduhitrili”.

Njegovi verni pratioci smeju se po komandi, a on cinično gleda ljude u prepunoj učionici i trijumfuje zbog uspelog noćnog lova na ljude.

Noć sporo odmiče. Kao da i ona ide na ruku ovoj noćnoj ustaškoj raciji. Niko i ne pomišlja na spavanje. Premoreni i preplašeni, zbunjeni i rastuženi ljudi tonu u zloslutne misli. Svako misli o sebi i svojima, a meni se čini da se naše misli stapaju u jednu zajedničku misao jer smo i mi, ovde sjedinjeni u zlu, postali jedno veliko biće.

Poneki, smeliji, izmeni reč, dve. I opet se predaju svojim razmišljanjima. Rađa se jedan dan neizvesnosti i obespravljenosti. Neko poluglasno pita: „Zar su u Grubišnom Polju pomrli svi ljudi? Gde su naši prijatelji? Gde su oni s kojima smo bili nerazdvojni”?

Otvaraju se vrata. Ljudi pod udarcima kundaka ulaze u prepunu učionicu. Ljudska solidarnost u nevolji pronalazi mesta za čoveka gde bi se teško smestila igla. Zbijamo se jedan uz drugoga, sjedinjujemo u zlu. U meni buja saznanje da nisam sam i usamljen i da sam ovako jači i čvršći.

„Dovode ljude iz sela”, govorim sam sebi i sve više dolazim do uverenja da je u pitanju ozbiljnija akcija.

Sviće. Prvi dan bez slobode. Škola je pretvorena u zatvor. Učionice su postale mučionice. Ustaše su obeščastile školu. Da li će sad svanuti u svesti onih koji su tako brzo izneverili svoja ljudska opredeljenja i prihvatili ustaško zlo kao davno očekivanu slobodu?

Razmišljam. Stalno mi se nameće pitanje: Dokle će nas držati u školi? Šta nameravaju s nama? Znaju li moji učenici u šta su pretvorene njihove učionice?

 

Osuđeni bez suđenja

„Brzo napolje! Dosta ste smradili ovu školu”, naredili su nam ujutro.

„Tko pokuša bilo što, mi ćemo ga ustrijeliti kao skota”, ispraća nas iz škole ustaša Rotkvić.

„Srbske svinje će biti mirne, zar ne? Imamo dosta olova za vas. I bodeži su nam naoštreni”, pridružuje mu se ustaša-povratnik, poručnik Ivica Šarić.

Pošli smo u koloni osuđenika bez osude, s presudom koja nam nije bila saopštena ali sada već dobro poznata, praćeni zagrebačkim policajcima (koji su ekspedicionim vozom doputovali mučki u predvečerje u Grubišno Polje) i ustaškim pristašama iz Grubišnog Polja.

Ubacuju nas u stočne vagone uz pogrde, psovke i pretnje. Sve je dobro pripremljeno i u duhu Hitlerove „nove Evrope”, a u skladu s „ustaškim načelima”.

Nabijeni u vagone, čovek do čoveka, bez vode i hrane, bez prava na išta drugo osim na mirno slušanje vređanja i pretnji, izložen sistematskom uznemiravanju i ponavljanju najodvratnijih nacionalnih uvreda, uz obavezno ponavljanje da za naše bezvredne glave ima dosta poglavnikovog olova i za naše vratove dobro naoštrenih ustaških bodeža – mi sve više postajemo svesni istine da smo izjednačeni u zlu, da smo opredeljenici fronta stradanja, ali i slobode i čovečnosti i da je u našem životu ostala samo jedna, jedina izvesnost – potpuna neizvesnost.

Naše žene pred stanicom polažu najplemenitiji ispit smelosti. Majke, sestre, žene i kćeri uvek su – u svim sudarima dobra i zla, istine i mraka, slobode i ropstva, borbe i stradanja – bile verni saborci i provereni branioci svojih sinova, braće, supruga i očeva. I žene Grubišnog Polja, malobrojne i ranjenih srca, s tragičnim nemirom u očima i zloslutnim mislima, ostarele u jednoj noći teških životnih iskušenja i velikog zla, našle su snage da se probiju do voza poniženja, da podnesu prezir i porugu, da obodre osuđenike bez suđenja, da zatraže i od ustaša iskonsko pravo na rastanak s najdražima, malo verujući u njegovo ostvarenje, ali ne odstupajući od njega s neodoljivom željom da pruže na rastanku, koji sluti zlo, svojim sinovima, braći, supruzima i očevima hrane i vode i novca, tih večnih simbola čovekove pomoći čoveku u nevolji i na rastanku.

Ustaša-povratnik, poručnik Ivica Šarić, sjedinjeni simbol NDH i nasilja, cinično odbija hranu i vodu rečima: „Ništa ne brinite. Sve će dobiti što im treba. Ništa im se neće zlo dogoditi”.

Ali, dobronamerno prima novac, pravi tobožnji popis, da obmane ucveljene žene, a primljenim, kod nekih možda i poslednjim novcem iz kuće, proslavi uspeh svoje akcije.

U toj nevolji i u toj nedelji, koja je za nas bila sve pre nego praznik i ljudski dan, neposrednije smo potvrđivali svoje pretpostavke o fašizmu i izbliza počeli da upoznajemo ustaški pokret, njegovo lice i naličje, o kojima smo, nažalost, u našoj zemlji ranije tako malo znali da bismo pripremljenije dočekali i u prvom se susretu suprotstavili tom zlu.

Žene su odstranjene sa železničke stanice. Ostali smo sami u stočnim vagonima, okruženi ustašama i slutnjama o tome šta će nam doneti noć koja će smeniti ovaj mračni dan.

Jedina svetla tačka u ovom danu na grubišnopoljskoj stanici bio je šef stanice koji je svojim držanjem razotkrio, bez ikakvog prikrivanja i zadnjih misli, veliko i plemenito ljudsko razumevanje prema ljudima kojima se uskraćuju ljudska prava.

On je pogledima razgovarao s nama. I rekao nam je bez ijedne reči sve šta čovek čoveku mora reći kad i ne sme bilo šta da kaže.

U gladnom i žednom danu držanje ovog čoveka, plemenitog i smelog, inače skromnog i povučenog, zamenilo nam je najplemenitijim ljudskim vrednostima i hranu i vodu. Pri odlasku iz Grubišnog Polja uverili smo se da u njemu ima ljudi.

Napuštamo Grubišno Polje. Uznemirenost opet jača i potresa našu svest. Svi osećamo, a poneki to i glasno saopštavaju, da je ovaj odlazak s malim izgledima za povratak.

Spušta se noć. Na jednoj stanici smo se dugo zadržavali. I pored svih nastojanja da otkrijemo koja je to stanica, nismo uspeli. Naš voz poniženja imao je poseban vozni red, a mi smo bili putnici bez karte i bez prava na bilo kakve informacije. Ustaše su obilazile naše vagone na toj stanici. Nismo mogli dokučiti šta rade, ali je njihov glasni smeh potvrđivao naše pretpostavke da se zabavljaju na naš račun.

Tajnu njihove zabave saznali smo u Bjelovaru. Kad smo stigli na bjelovarsku stanicu, oko našeg voza se okupljala, verovatno namerno pozvana, svetina.

„Srpska stoka! Ha, ha ha! Dragocjen tovar”, čitali su napise na našim vagonima i komentirali ih na svoj način.

„Hej, vi, unutra, pošto prodajete meso? Šta je jeftinije – glava ili srce? Repove ne prodajete, jer ih nemate. Vi ste malo plemenitija stoka bez repova. Ha, ha, ha!”

Takav nam je doček priredila ustaška rulja u Bjelovaru.

U Bjelovaru smo još dublje saznali da idemo u susret veoma teškim danima.

Brza vožnja kroz noć neizvesnosti izazivala je uverenje da se ustaškim moćnicima žuri da nas što pre prebace na nepoznato odredište i da nas što više udalje od našeg kraja.

Premoreni ljudi tonu u san. Sve nas je manje budnih. Razgovaramo tiho. U razgovoru se pominje i bežanje. Ispitujemo mogućnosti. Vrata su nesavladiva prepreka, jer nemamo čime da ih razvalimo. Prozori su sa rešetkama. Podovi dobro zakovani. A mi – goloruki. Programeri našeg hapšenja su sve predvideli da dobiju zasluženo priznanje za revnosno izvršen zadatak.

 

Doček na zagrebačkom kolodvoru

Iza ponoći naš voz je ušao u zagrebački kolodvor. Vrata na vagonima su po komandi otvorena.

„Izlazi, brzo, stoko! Tko bude oklijevao, zaboravit će disati”, pretio je ustaša-povratnik koji nas je dočekao.

„Dolijale su četničke ptičice, majku im vlašku, ali će osjetiti moć ustaške bojnice! Brže, brže, brže”, nastavlja ustaša.

A mi, zaslepljeni svetlošću i zbunjeni saznanjem da smo u Zagrebu i da nas dočekuju kao četnike, iskačemo, padamo, posrćemo pod udarcima i formiramo kolonu na peronu okruženi sa svih strana policajcima, ustašama i Mačekovim zaštitnicima.

Svi nas gledaju s mržnjom. Ponižavaju. Udaraju. Prete. Sa svih strana navire rulja problematičnih žena.

Histerično podvriskuju, zamahuju kišobranima, vešto udaraju i zaleću se potpeticama prema slabinama.

Ustaše, policajci i zaštitnici podstiču ih i obezbeđuju im prilaz ljudima koji doživljavaju divljanje histerične rulje spuštenih ruku, iznenađujuće smireno, kao da su pripremani za trpljenje i svesni šta bi značio i najmanji otpor.

Hitlerovi vojnici, oslonac svega ovoga, nezainteresovano prolaze. Neki bednik im nedoučenim nemačkim jezikom pokušava objasniti da smo četnici. Pojavljuje se i poneki hitlerovski oficir u dostojanstvenom miru okupatora. Policajci, ustaše i zaštitnici ih snishodljivo, kako i dolikuje izdajnicima, propisno pozdravljaju.

Obruč rulje se steže oko naše kolone. Neki stariji ljudi padaju pod udarcima.

U kovitlacu užasa očekujemo početak drugog dana u okovima ustaškog bezvlašća.

„Vudrite! Vudrite! To su četniki! Naši su ih dećki ulovili u šumi”, harangira jedan agent koji nas je dopratio iz Grubišnog Polja.

(Naknadno sam saznao da je „Hrvatski narod” povodom našeg hapšenja doneo vest iste sadržine. Dakle, agent je bio upućen u sve tajne i smelosti ustaške promičbe, ali i u srž ustaške državne politike). A naša žigosana kolona povija se pod udarcima, trpi bez otpora, nemoćna prema premoćnoj rulji čije postupke legalizuju naoružani „čuvari novog reda i poretka”.

„Uskači kome je život drag”, pada policajčeva komanda i mi, snažniji od samih sebe, uskačemo u spremljene kamione koji nas kroz prazne ulice okupiranog Zagreba, tužnog i izobličenog, odvoze u Velesajam.

Bila je to duga i stravična mržnja na kratkom putu prema još većoj neizvesnosti i zlosutnosti.

 

Špalir užasa

U Velesajmu nas dočekuju nova iskušenja.

„Iskači, brzo, brzo, brzo i bez buke”, preuzima komandu jedan ustaša. Širom otvorena vrata paviljona u kome sam nekad posmatrao izložene automobile (i ne sanjajući ovu noć užasa) u ovoj jezivoj noći liče raljama nemani.

Kundacima i pendrecima ravnaju naše redove. Ljudi jedva u sebi zatomljuju jauke od silnih bolova, a svi bismo najradije, glasnije nego što čovek može, kriknuli i viknuli u ovu noć bezakonja:

„Dokle ćete? Šta smo vam učinili? Zašto proglašavate laž istinom? Mi nismo četnici”!

Ulazimo jedan po jedan u paviljon. Pretresaju nas i prazne nam džepove.

Meni su u džepu pronašli ključić školskog ormara u kome su bili spremljeni učenički radovi (jedino što sam imao u svojim džepovima).

„Šta je to? Zašto si to sakrio”, pita me stražar preteći.

„Ključić od školskog ormara”, odgovaram rezigniran na sve.

„Neće ti više nikad trebati”, zavitla ustaša ključić u noć, pa me iz sve snage udari kundakom u leđa uz povik: „Trči”!

Utrčao sam u užas, kao i svi pre i posle mene. S jedne i druge strane, poređani u špalir užasa, dočekuju nas ustaški inkvizitori s neotesanim držalicama lopata i budaka (zaostalih iza neke raspršene vojne jedinice) i nesmiljeno udaraju po glavi, rukama, leđima, slabinama, nogama, rukama, po celom telu.

Ljudi padaju. Po njima pljušte još jači udarci uz najpogrdnije povike, jezive svedoke da smo ušli u dobro organizovan ustaški pakao. Nailaze novi. Užas se ponavlja. Paviljon se puni teško povređenim ljudima. Oseća se miris ljudske krvi, koji još više izaziva krvoločne ustaše. Iz dubine iznemoglih tela otrgne se poneki jauk. Ustaše otkrivaju krivca i sude mu odmah ponovljenim, još jačim udarcima. Ležimo kao snoplje neke jezive njive smrti. Nemoćni. Prebijeni. U grču bolova i saznanju da se povećava broj podljudi i neljudi i da je ovo samo početak naših stradanja.

Neki od bolova i izgubljene krvi padaju u nesvest. Krvožedni čuvari novog poretka ih brzo otkrivaju i bude kundacima.

„Štaaa? Spavate? Nije ovo hotel! Nema za četnike ni sna ni milosti”, izdire se zadrigli ustaški „častnik” i naređuje: „Pali motore i svjetla”!

U četiri ugla velikog paviljona vojnici pale kamionske motore i farove. Buka motora i jaka svetla probudila bi mrtvaca.

„Imamo mi lijeka za vas. Ne pomaže četnička lukavost. Jača je ustaška mudrost. Ne damo vam ni sna ni slobode, vlaški skotovi, neka vam sad pomogne kralj”, urla ustaša i likuje zbog uključenog mučenja motorima i farovima, a ne zna (i bolje da ne zna) da ovde leže ljudi naprednih ideja, uvek bliski i sjedinjeni s naprednim Hrvatima.

Svanjiva. Premoreni smo. Nekoliko teško kontuzovanih staraca padaju u agoniju. Dolazi lekar. Raspravlja s ustašama i, vidi se, negoduje. Odlazi s izrazima nezadovoljstva. Opet se vraća. Pregleda onesvešćene ljude koji jedva daju od sebe znakove života. Poziva ustaške „častnike”. Povlače se prema izlazu. Opet živo raspravljaju. Odlaze napolje. I posle kraćeg vremena na nosilima iznose onesvešćene iz hale užasa.

Dolazi komisija. Obilazi oko hale. Jedan oficir (čini mi se da sam ga video u frankovačkim studentskim demonstracijama dok sam bio student u Zagrebu) prilazi meni, podozrivo me gleda i pita šta sam po zanimanju.

„Nastavnik građanske škole”, odgovaram kratko i sa željom da što pre ode dalje.

„Divan nastavnik koji se bori u šumi”, nastavlja oficir.

„Lišen sam slobode, kao i svi ostali ovde, u svom stanu pretprošle noći”, ne želim da prećutim istinu.

„Kome da vjerujem? Našima ili vašima? Zna se kome ću ja vjerovati”.

U halu unose beli hleb. Počinju da nam ga dele. Odjednom, iz sredine hale, začuše se glasni jauci.

„Strijeljaće nas. Daju nam bijeli kruh”, kaže mi tiho moj prijatelj.

„Možda. I to oni rade”, govorim mu na uho, a mene sada stalno uznemiruje misao kako da se javim roditeljima moje supruge i na koji način, ako nas zaista budu streljali (nije mi se ovako umiralo, imao sam 29 godina i toliko neostvarenih životnih želja!) da ostavimo neku vest o tome. Sve su nam oduzeli čime bismo mogli ostaviti poruku.

I u takvim sumornim razmišljanjima jedna svetla tačka čovečnosti. Dozvolili su nama da iziđemo, pod stražarskom pratnjom, u sanitarni čvor u dvorištu Velesajma. Pratio me je stariji stražar, prosed i dobrodušnog izgleda. Čim smo izišli iz hale, započeo je razgovor sa mnom.

„Imate li koga u Zagrebu? Čuo sam šta ste po zanimanju”.

„Nemam nikoga. Moji su u Slavoniji”, namerno sam izbegao pravi odgovor, plašeći se da ne napravim ženinim roditeljima i rodbini bilo kakvu neprijatnost u ovom mutnom vremenu.

„Baš nikoga? Ni prijatelja? Recite ako imate. Nisam ja od onih koji tuku. Mene je stid što su uradili od vas. Ja sam radnik i mislim drukčije. Ali, poznato vam je vrijeme u kome sad živimo. Ja ću vam pomoći da se javite ako imate kome”.

Razmišljao sam kraće vreme i odgovorio: „Ja nemam nikoga, ali ima moja žena, ona je Hrvatica. Nasmešio mi se. Izvadio notes i blago upitao: „Gdje stanuju”?

Dao sam mu adresu. Verovao sam mu.

Vratili smo se u halu. On je otišao. Posle kraćeg vremena (roditelji moje žene stanovali su blizu, u tadašnjem Deželićevom prilazu) vratio mi se s porukom da ih je o svemu obavestio.

Ostao je u hali. Donosio nam je vodu. Razgovarao je s nama i smirivao nas. Sprečio je nekoliko nasilnika koji su pokušali da nas opet maltretiraju.

Bio je to radnik Josip Marof koji nije izgubio čovečnost kad je čovečnost bila posebna smelost.

 

Putovanje u neizvesnost

Posebni voz sa stočnim vagonima, kao simbol našeg položaja, povezao nas je iz Velesajma isti dan (ponedeljak) popodne na putovanje u neizvesnost. Ispratio nas je i radnik Josip Marof kome su silom navukli stražarsku uniformu i koji je posle pobegao na rad u Nemačku ispred ustaškog terora.

Pretučeni ljudi ostali su u bolnici, a mi smo, oslobođeni straha od neposrednog streljanja (bio je dan i u vozovima se, koliko smo znali, ne vrši streljanje), ali još uvek u nedoumici zašto su nam dali beli hleb, opet razmišljali o svojoj daljoj sudbini, deleći se, kao i uvek u sličnim situacijama, na optimiste i pesimiste. Optimisti su bili uvereni da nas otpremaju na prisilni rad (ili u neki koncentracioni logor), a pesimisti su i dalje ispoljavali otvorenu sumnju u našu dužu životnu stazu.

Nažalost, oni su bili više u pravu nego mi optimisti...

Kroz pukotine vagona, koji su bili trošniji od onih u kojima smo dopremljeni iz Grubišnog Polja, otkrili smo smer našeg putovanja, što je kod nekih opet izazvalo teške slutnje. Uspeli smo da iz voza izbacimo pisane poruke da smo prošli ovom prugom. Ko zna da li ih je iko našao? Napisali smo ih nađenom olovkom u Velesajmu i otkrivenim komadićima papira dok smo ulazili u voz.

„Voze nas u Mađarsku da nas poubijaju u Janka Pusti”, čulo se mišljenje na ovom putovanju u neizvesnost.

Kad smo se iskrcali u napuštenoj tvornici „Danica” u Koprivnici znali smo gde smo, ali smo i dalje ostali u teškoj neizvesnosti. Svakog od nas pritiskivalo je tjeskobno pitanje: Šta će biti s nama?

Doček u „Danici” bio je posebno programiran za nas intelektualce. Svi smo bili proglašeni za oficire i samo mi smo dobili batine. Bili smo prvi logoraši u ovom logoru.

I u „Danici” je nastavljena praksa batinjanja i vređanja, ali s nekim novim obeležjima. Bila je to, uglavnom, generalna proba za budući rad u logoru i prekaljivanje u okrutnosti mladih ustaških stražara, uglavnom zavrbovanih iz Koprivnice i okolnih podravskih sela.

Bio sam više nego iznenađen kako su ti mladi ljudi izvežbani u mučenju ljudi i koliko ih je duboko prožela mržnja prema nama Srbima. Stalno me je mučila misao da li su ih posebno dresirali, jer se nikako nisam mogao pomiriti s pretpostavkom da to „dolazi samo od sebe” i da trenutne situacije mogu do te granice da razore ličnosti i udalje ih od osnovnih vrednosti života. Na to pitanje nisam mogao da dobijem pouzdan odgovor za vreme mog boravka u logoru „Danici”.

Najokrutniji među mladim stražarima bio je Koprivničanin „Brico” koji je priređivao prava sadistička noćna iživljavanja, naročito nad intelektualcima i posebno nad profesorom Marinom, katihetom u koprivničkoj gimnaziji.

U „Danicu” su navraćali i ustaški „dužnostnici” iz okolnih sela, tipično pokvareni ljudi, koji su svoj politički „ugled” potvrđivali mučenjem i zlostavljanjem nemoćnih logoraša.

Izolovani u napuštenoj fabrici, koja se pretvarala u fabriku ustaškog terora, mučeni glađu (na šest ljudi jedan hljeb u promeru od 10 santimetara i pola vojničke porcije provrele vode s ponekim zalutalim zrnom geršla, graha ili tragovima krompira ili grisa), izloženi stalnom batinjanju i noćnim buđenjima, koja su uvek donosila nova iskušenja i patnje, čekali smo na dalje promene na gore.

I one su došle. Nailazile su nove kolone logoraša. Nizala su se nova svedočanstva o ustaškom teroru. Počeli smo da brojimo stotine i zastali smo s brojanjem u polovini četvrte hiljade. Postali smo mali grad logoraša i veliko mučilište ljudi bez ikakvih prava. Bilo nas je iz Slavonije, Srema, Podravine, Zagorja, Like, Banije, Srbije, Bosne i Hercegovine. Cela mala Jugoslavija sjedinjena u zlu.

 

Logor “Danica”

Za Prvi maj su nam ustaški stražari i njihovi gosti opet podelili batine. Ovom prilikom s novom ideološkom parolom (ona o četništvu je zastarela): „Majku vam komunističku, sve vas treba potamaniti”. U logor dolaze novi ljudi. Sve češće i sa sve strašnijim vestima. Grupa deportovanih Bjelovarčana – komunista s braćom Bakićima na čelu – donosi nam vest o pokolju u Gudovcu kraj Bjelovara.

Među prvim porukama koje smo dobili od naših iz Grubišnog Polja bila je poruka: „Bolje je da ste u logoru nego da ste kod kuće”. Znali smo šta to znači i kakvu slobodu izgrađuju i namenjuju ustaše ljudima kad se njihovoj slobodi pretpostavlja život bez slobode u koncentracionom logoru.

Počinjemo da „radimo”.

„Šta mislite? Da će vas poglavnik hraniti bez rada? Nema toga u njegovoj (?!?) državi. Mi ćemo vas naučiti da radite i da makar malo otplatite ono što ste opljačkali u Hrvatskoj”, saopštio nam je u stroju važnu vest i promenu u našem životu logornik Nemec, vinovnik mnogih naših teških dana u logoru (polivanje naših ruku vrelom hranom kad smo primali „hranu”, nagovaranje ustaških stražara da nasrću na logoraške žene pred vratima, česta buđenja, mučenje ljudi pred strojem) i dobro školovan stručnjak za obezvređivanje ljudskog dostojanstva i slobode.

Raspodelili su nas u prazne magacine čiji su podovi bili prekriveni neupotrebljivim vrećama za veštačko gnojivo.

„Sve ćete ove vreće dobro istresti i složiti. Pod ćete očistiti da se sija. Ako ne bude sve u redu, jezicima ćete prati pod”, naredio je stražar i povukao se na ulazna vrata ispred magacina da sačuva pluća od otrovne prašine.

Uskovitlala se otrovna prašina. Nagriza nam pluća. Kašljali smo i izbacivali krvavu pljuvačku. Istresali smo vreće i uređivali neuredne magacine.

„Ne kašljite! Ne pljujte po podu, jer će vam pljuvačka biti ručak”, dere se ustaša.

Učestvujemo u izgrađivanju Hitlerovog i poglavnikovog novog poretka, gladni i obezvređeni, gutajući otrov i podnoseći ničim zaslužena poniženja.

„Posmatram ljude u čija se lica neizbrisivim tragom urezuje mržnja prema ustašama.

„To su vam donijela srbska gospoda”, pokušava stražar da harangira seljake na nas intelektualce. ”Oni su vas svojom srbskom politikom doveli ovamo”, dodaje.

I kad se uveri da je solidarnost u nevolji i privrženost istini i slobodi jača od njegovih htenja i namera, on ljutito nastavlja: „Svi ste vi Staljinova kopilad, neće vam on pomoći”.

Očistili smo magacine i nadisali se otrovne prašine za ceo život. Plevimo travu po napuštenom terenu fabrike. Prenosimo neupotrebljive otpatke opeka s jednog mesta na drugo po Hitlerovom modelu mučenja ljudi „praznim radom”.

Muče nas monotonim delatnostima i traže povode za nova mučenja. Zloglasni Brico postaje u tom traženju motorizovani janičar: zaleće se motociklom na grupe logoraša i tako iživljava svoju ustašku vlast.

A ljudi, dostojanstveni i neizazovni, mirni kao da nisu živa bića, stoički podnose sve udarce, i po telu i po dostojanstvu, kao da su ceo život učili školu otpora i pasivne borbe.

Bili su to za mene, u ovim teškim danima života, najlepši primeri ljudskog ponosa i neograničene vere u ČOVEKA i njegovu nesavladivost. Pravi biseri ljudskog slobodoljublja i pravdoljublja. Takav stav ljudi izrastao je ovde u logoru u veliku pobedu nad ustašama. Zbili su se redovi ljudskog dostojanstva. Nije se našao nijedan izrod. Niko na nikoga nije pružio prst da zaštiti sebe i stekne nedostojnu privilegiju potkazivača. Zaboravile su se sve ranije nesuglasice. Bili smo jedno: ljudi-logoraši.

Uzalud je ubačeni žbir Maras njuškao po logoru i započinjao na svakom mestu provokativne razgovore o ustašama. Za njega su duše logoraša bile neosvojivi bedem ljudskog dostojanstva. Nisu pomogli ni ubačeni kriminalci iz zagrebačkog zatvora da razbiju ovaj spontano stvoreni bedem ljudske solidarnosti. Počašćeni smo i prvom logorskom inspekcijom iz Zagreba. Išli su, puni nameštenog dostojanstva i samouverenosti u svoju moć, od zgrade do zgrade. Obećavali su ljudskiji postupak i bolje uslove života. Zgražali su se nad nekim pojavama.

Rezignirani na sve, zahtevamo samo jedno: istragu protiv nas i

presude ako se dokaže naša krivica.

Pominju se drastični primeri nasrtaja na ljudsko dostojanstvo. Prikupili smo smelosti, izlažući se velikoj opasnosti, da ukažemo i na Bricine vožnje motociklom kroz grupe logoraša.

Otišli su s uveravanjima da će sve biti „savjesno provjereno”, savetujući nam da budemo strpljivi i da verujemo u zakonitost nove (?) države (?).

A uveče su, kao odgovor na sve i potvrda da smo ipak u državi bezvlašća, nastavljena prava sadistička divljanja s Bricom na čelu. Duboko u noć čuli su se potmuli udarci kundacima po ljudskom telu, bolno stenjanje, nezadrživi krikovi i jauci.

Osetili smo na svojoj koži „savjesnu provjeru” i „zakonitost nove države”.

Sutradan smo u logoru doživeli najpotresniji trenutak. Bricina inkvizitorska grupa izgurala je iz „ministarstva” (tako smo zvali zgradu u kojoj su bili izolovani intelektualci, odabrani za prvu likvidaciju na Vidovdan, koja je zbog diverzije na ličkoj pruzi odgođena samo za dva dana – grupa je iz logora odvedena 30. juna i likvidirana u Jadovnu) pretučenog profesora Marina, katihetu koprivničke gimnazije. Izveli su ga pod kišom udaraca na travnjak. Izbezumljeni i slomljeni čovek pao je pod silnim udarcima. Brico ga je oborio i uzjašio. Profesor Marin je nemoćno spustio glavu na travnjak. Podizali su ga ponovo udarcima kundaka u slabine.

„Pasi travu”, kriknuo je sav zajapuren u mržnji Brico.

I čovek je, u teškoj psihičkoj depresiji i bez fizičke snage da se bilo čemu odupre (on je bio logoraš nad kojim je zloglasni Brico vršio najtežu torturu svake noći), paćenički zagrizao travu i onesvestio se.

S grupom logoraša iz Sremske Mitrovice dovedeni su bivši jugoslovenski ministar prosvete Ćirić i poznati advokat Mitrašinović. Od brata novinara Škrgića saznao sam o pogromima u Sremu. U „ministarstvo” je – kao što smo slutili dajući ovoj zgradi ime – došao i jedan pravi ministar. Nedugo iza dovođenja ministra Ćirića u logor imali smo priliku da upoznamo pravog Gazdu u NDH.

Jednog prepodneva pred glavnim ulazom u logor stao je nemački vojni automobil. Energični major u pratnji četvorice vojnika izvršio je po kratkom postupku smenu stražara na ulaznim vratima. Ušao je u logor pun sebe i svoje moći. Ustaše su u času pogubili glave i svaku prisebnost.

„Wo ist Minister Ciric”, pitao je major zbunjene ustaše.

Kad smo mu objasnili gde se nalazi ministar Ćirić, major je pred „ministarstvo” uputio dva vojnika, a s jednim vojnikom je krenuo prema upravnoj zgradi logora. Sav logor se pretvorio u uho i oko.

Posle kraćeg vremena ministar Ćirić je u razgovoru s nemačkim majorom napustio logor „Danicu”. Svi logoraši (a verovatno i ustaše u logoru) saznali su ko je pravi Gazda u Nezavisnoj (?) Državi (?) Hrvatskoj.

Dobili smo novi radni zadatak: zatrpavamo tenkovske rovove u neposrednoj blizini grada Koprivnice.

S lopatama na ramenu, u pratnji ustaških stražara, prolazimo koprivničkim ulicama i pevamo. Bile su to pesme obične, ali pune prkosa i našeg oduška. Nije nam bilo do pesme, ali smo pevali jer nam je to bio jedini mogući vid borbe.

Posmatraju nas prolaznici, čudno i preplašeno. Neki zastaju. Niko nas ne vređa.

Primećujemo i zabrinute ljude s trakama na rukavima: crvene trake s natpisom Srbi i žute trake sa Solomonovom zvezdom. Neki među njima upozoravaju nas da ne pevamo. Mi i dalje pevamo. Najsmeliji među žigosanima je jedan lepi mladić na biciklu. On prati našu kolonu i bodri nas svojim prkosnim držanjem. Njegovi pogledi, još neoslobođeni dečije naivnosti i otvorenosti, uveravaju nas da je saznao istinu o onima koji su ga obeležili crvenom trakom.

Naš znak je logoraška lopata, iskonska oznaka koju silnici žele da obezvrede teškim radom.

Crvene i žute trake i naše lopate – tekovine su novog poretka u Evropi.

Zatrpavamo tenkovske rovove. Prija nam rad iako smo gladni. Ne osećamo moru logora. U daljini se zeleni šuma. U njoj, s ovim krvavim prolećem, izrasta i bunt naše zemlje protiv fašizma. Dobijamo o tome vesti u logor. Dolazak Bjelovarčana otvorio je kanale. U logoru se već oseća duh komunista. Došli su, pored braće Bakića, poznati komunisti iz Pakraca Mićo Podunavac i Jovica Marković, a iz Zagreba Marijan Krajačić, kapetan iz španskog rata, Mirko Bukovac, Maca Gržetić i drugi.

 

Stahuljakova poseta

U logor su počele da stižu prve posete. Majke, žene, sestre i kćeri bile su opet na ispitu smelosti. S neizmernom tugom, bespomoćno i u zloslutnim mislima, ali s hrabrošću vrednom divljenja čekale su satima pred zatvorenim izlazom, maltretirane i ponižavane. U naručju poneke je i malo dete. Donose hranu i odela u saznanju da je to logorašima najpotrebnije i da ih to jedino može održati u njihovom toliko neizvesnošću obeleženom životu. U njihovom plemenitom srcu nije ostalo mesta za sumnju da će najbolje stvari iz paketa uzeti ustaše. Možda su i znale, ali su se nadale da će ipak nešto stići i do njihovih očeva, braće, sinova, muževa.

Susret s logorašima je dozvoljavan iz daljine i pod strogom ustaškom prismotrom. Uz pakete smo, redovno, vraćajući se u barake, dobijali od ustaša i po koji udarac da ne zaboravimo da smo pod njihovom apsolutnom vlašću.

Jedno jutro rastužio me je susret s automobilom kao s dragim živim bićem. Prepoznao sam u logorskom krugu auto mog prijatelja dr Aleksandra Vondračeka, javnog beležnika iz Grubišnog Polja.

Prišao sam automobilu da se uverim da nije posredi logorsko priviđanje (ne baš tako retka pojava da se u novopridošloj koloni logoraša „vide” znaci i rođaci kojih nema).

Uverio sam se dodirom automobila da nije priviđanje. „I tebe su doterali u logor”, rekao sam sam sebi, još jednom dotakao rukom dobro poznati automobil i zabrinuo se za svog prijatelja.

Stižu nam i prve dopisnice. Šest redaka teksta. Sve su iste kao i mi logoraši. U svima je napisano da su kod kuće dobro i da ne brinemo. A mi ih čitamo drukčije. Znamo da nije dobro. Jedino što u njima tražimo istinito – to je rukopis naših dragih, potvrda da su još živi.

Saznajem da je uhapšen i moj brat Pero. Sa svih strana naviru vesti. Doznajemo detaljnije šta se događa u Grubišnom Polju. Puno razloga za još već zabrinutost.

I u takvim teškim časovima jednog jutra pojavljuje se u logoru, okružen svojim ustaškim istomišljenicima i – za svaki slučaj – zaštićen stražarima, niko drugi već advokat i ustaški funkcioner Lujo Stahuljak.

„Došao js Stahuljak”, brzo se pronela vest logorom.

„Možda će nam pomoći”, glasno razmišljaju naivni.

„Možda će nam i odmoći”, dodaju realni.

„Treba mu prići i nešto reći”, pada odluka.

Susret mu, očito, nije prijatan. Izbegava pogled oko u oko. Zaboravio je danas i na svoj tipični advokatski smešak. Probijam se do njega rečima: „To je naš Grubišnopoljac”.

Prilazim mu i govorim mereći svaku reč, jer znam da svaka glave vredi.

„Uvjereni smo da ćete kao pravnik pomoći da se naše pitanje riješi po zakonu. Učinite to. To s pravom očekujemo od vas”.

„Da... Vidjet ćemo... Ali, ja tu ne mogu, vjerujte, gotovo ništa”, govori i ne gledajući me. Odlazi bez pozdrava sa svojim istomišljenicima ustašama.

Mi ostajemo sa svojim uverenjima da Stahuljak nije došao u logor s dobrim namerama.

Dajem znak jednom proverenom logorašu Grubišnopoljcu da ih neprimetno prati. Kad se vratio sa logorskog zadatka, preneo nam je ono što je čuo iz Stahuljakovih usta: „Prave se sada kao ovce, a to su vukovi i treba ih kao vukove...”.

 

Neostvareno streljanje

Doznajemo od novopridošlih logoraša da je u Hrvatskoj pakao. Stižu nam vesti o masovnim ubijanjima, ali i vesti o pripremanju ustanka na široj osnovi. To nam uliva nove snage.

Hitler je započeo rat protiv SSSR-a. Posmatrali smo transporte nemačkih trupa prema istoku dok smo radili na zatrpavanju rovova. Posle izbijanja rata sa SSSR-om ne idemo na rad. U logoru su pooštrene mere budnosti. Ustaše se boje logoraških lopata i krampova. Zaključali su ih u magacin koji izuzetno dobro čuvaju.

Prve vesti o naglim prodorima na tlo SSSR-a duboko nas pogađaju tim pre što smo ranije saznali za Timošenkovu naredbu Crvenoarmejcima.

Ustaše likuju i nastoje da raznovrsnim provokacijama otkriju komuniste i njihove simpatizere: „Gdje vam je Staljin? Traži toplo skrovište u Sibiru. Neće umaći Hitleru. Gotovo je i sa njim i sa vama. Secovali ste na krivu kartu”, dele nam političke lekcije najokoreliji ustaški stražari i pokazuju ratne izveštaje u novinama.

Osećam, ipak, da se ustaše nečega silno boje. Režim u logoru postaje sve strožiji. Sve češće organizuju uzbune za stražu.

Jedne noći, nekoliko dana po izbijanju rata na istoku, izvode nas pred zgradu logora. Vezuju nas po dvojicu žicama.

Logornik Nemec uzbuđen obilazi vezane logoraše i šapatom izdaje naređenja svojim stražarima.

Moj par je stasit i snažan mladić. „Ovo se može raskinuti”, šapće mi i desnom, nevezanom rukom već odvezuje dobro stegnutu žicu. „Budi oprezan”, savetujem mu. „Noć je naš saveznik. Bježaćemo zajedno. Poznam dobro ovaj kraj”, još uzbuđenije šapuće mladić.

„Ako se i jedan makne, sve ćemo vas pokositi strojnicom”, preti logornik Nemec.

I samo što je izrekao pretnju, u gradu je nestalo struje. Logor je potonuo u mraku.

„Ne miči se”, deru se ustaše i pale baterijske svetiljke.

„U barake”, naređuje logornik Nemec i gunđa sam sebi, „Baš nam se neda”.

Izbegli smo, zahvaljujući kvaru u električnoj centrali, odvođenje na streljanje. Ustaše su imale plan, to smo saznali docnije, da svoj krvavi plan opravdaju tobožnjom pobunom logoraša.

Sutradan su nas postrojili u zbor. Logornik Nemec je obilazio logoraše i unosio im se u preplašena lica.

Na industrijskom koloseku bili su postrojeni Bosanci. Odjeknuo je pucanj. Nemec je u stroju ubio jednog logoraša.

„Vrijeđao je našeg poglavnika”, glasno su objasnili stražari u prolazu.

Bio je to nagoveštaj najgorega...

 

Blistavi lik književnika Miškine

Čovečnost i smelost nikada ne napuštaju ljude. To smo osetili u najdepresivnijim danima u logoru „Danica”. Vest o logoru i mučenjima u njemu brzo se raširila. Stigla je i do plemenitog čoveka i poznatog seljačkog pisca Miškine koji se teško mirio sa činjenicom da u njegovoj Podravini postoji logor užasa.

Miškinu sam upoznao kao student u Zagrebu. Ostavio je na mene izvanredan utisak. Posebno su mi imponovali njegovi stavovi o društvenim pitanjima i odnosima između Hrvata i Srba.

Kad sam ga vidio na ulici u Koprivnici kako posmatra našu kolonu sa lopatama i kako negoduje i okom i licem i dušom dobio sam još jednu potvrdu da mrak fašizma nije ugasio sva ljudska svetla.

Pratio nas je do izlaska iz grada. Primetio me je. Pozdravio me je znakovima odobravanja i ogorčenja zbog svega ovoga što se zbiva. Prolazio je posle toga svaki dan kraj logorskog zida. Znali smo kad će se pojaviti na rubu šume. Uvek je birao vreme da nam priđe kad su na straži bili stražari, njegovi znanci s kojima se moglo izići na kraj.

Donosio nam je jabuke i govorio: „Da mogu, donel bi sve jabuke iz Hrvatske i celoga sveta. Ovo je najveća sramota u povijesti. Ali, ne klonite duhom. Glave gore, braćo Srbi i svi ostali dobri ljudi u tom prokletom logoru. Nije ovo Hrvatska. Ne rade to pravi i čestiti Hrvati. To su izrodi, to su plaćenici, to su izdajice, to su Jude. Naš narod veli mudro: ’Poplava smetje donosi’. Budite hrabri. Proći će poplava. Nestat će smetje. Opet će biti puno sunca na našim dragim pragovima. Budite hrabri pobjeda će biti naša”!

Dolazio je i bodrio nas seljak, čovek, prijatelj i brat, seljački književnik Miškina. Ostao je dosledan sebi i svojim idejama. Nestao je fizički, kao logoraš, u krvavoj poplavi fašizma. Ostao je kao svetao lik čovečnosti i dragocen putokaz našeg zajedničkog bratskog življenja.

 

Rastanak

Tridesetog juna sam se rastao sa većinom Grubišnopoljaca. Izdvojili su ih i ubacili u poseban voz smrti. Ja sam ostao u „Danici” u grupi logoraša s mešovitim brakom.

Preselili su me iz „ministarstva” u štalu. Bilo nas je 14 u posebnom izolatu logora. U našoj grupi je i čika Mile Malešević, starac sed kao ovca, vedra duha, čelične borbenosti (za njega se s pravom moglo reći da je „čelik slabiji od junačkog srca”) i nepokolebljiv u svojim radničkim i socijalističkim uverenjima. Nikada nije pokleknuo. Bio je uvek uspravan i stalno zaposlen. Skupljao je po logoru žice i limove. I stalno nešto izrađivao, ponavljajući svoju omiljenu tezu: „Ko? Hitler da dobije rat? Nikada! Pašće njegov poredak kao trula jabuka”!

„Odveli su ih na stratište. Kakav rad u Njemačkoj?! Hitler nema hrane ni za svoje ljude. Ustaška laž i podvala! Ja sam im popravljao peć i čuo sam razgovor dvojice ustaša. Rekli su: ’Odveli su ih u Gospić. Tamo su ih povezali u lance i proveli gradom. Tukli su ih. Odveli su ih i više ih nema. Tako će i druge’. To je Revolucija, upamtite dobro, Revolucija. Ona guta žrtve... Naša će biti pobjeda”, rekao mi je čika Mile Malešević. U njegovim uvek živim očima zasjala je posebnom snagom borbena mržnja, svojstvena prekaljenim borcima-radnicima.

Tako sam saznao, s tugom u srcu, za kraj ljudi s kojima sam delio zlo i gajio nadu u logoru „Danici”.

 

Saznanje o Jadovnu

Logor je prilično ispražnjen. Dovode još samo komuniste i obavezno kriminalce s određenim zadatkom da špijuniraju.

„Cink”, čuje se upozorenje kad naiđe neki kriminalac ili ubačeni agent prerušen u logoraša.

Španski borac Marijan Krajačić i istaknuti član Komunističke partije Mirko Bukovac pokušali su, dobro pripremljeno, bekstvo. Imali su i propusnice.

Kad su bili jedan kilometar izvan logora, na domak slobodi i Ustanku koji je već plamsao i u Hrvatskoj, otkrili su ih kriminalci s osmatračnice jedne zgrade na sprat. Uhvatili su ih ustaški stražari brzo izvedenom akcijom zaokruživanja. Zatvorili su ih u „Kulu” (vodotoranj), koja je bila poznato logorsko mučilište.

Tukli su ih nesmiljeno i na smenu ceo dan i celu noć. Iznuđivali su mučenjem priznanje, ali ga nisu dobili. Nismo sklopili oka s okom. Kula je bila blizu naše štale. Preživljavali smo najstrašnije trenutke.

Sutradan mi je lekar u logoru (emigrant, poljski Jevrejin), koga sam upoznao preko Remigija Bubnja iz Zagreba, rekao da u medicinskoj literaturi nije pročitao o težim primerima telesnih povreda od onih koje su zadobili Krajačić i Bukovac.

Straža je oko „Kule” udvojena. Noć je duga kao i naša logoraška neizvesnost. Budan sam i ne spavam. Uznemiren sam kao nikada ranije.

Osluškujem razgovor dvojice ustaša-stražara, naslonjenih uz samu ogradu koja odvaja štalu od ostalih zgrada u logoru. Njima se pridružuje i stražar s glavnog ulaza.

„Joža, vrag ga dal, ovo ne bu dobro. Komunisti su hrabri. One su prebili, a oni niš neće da priznaju”.

„Ni meni se ovo niš ne sviđa... Dečki, kaj će to biti? Jesi li čul da su one, koje su vlakom odvezli, sve hitili u jamu kraj Gospića... Ne bu dobro, dečki, vrag me je ovde dopelal...”.

U meni se srušio svet svih nadanja. Sumnja koja je podgrizala moj mir nepovratno je ove noći odnela sve nade. Preda mnom su njihovi likovi još uvek živi. Izgovaram njihova imena. Naviru sećanja o susretima s njima i zajedničkom stradanju u Zagrebu i logoru „Danica”.

Te noći, najtužnije u mom životu, saznao sam do kraja kako čovek postaje Sačovek.

Dr Tihomir T. Prodanović rođen je 1911. u selu Kričkama, Slavonija. Osnovnu petogodišnju školu završio je u rodnom mjestu.

Građansku i učiteljsku petogodišnju školu pohađao je u Pakracu, Banjaluci i Beogradu. Đački vojni rok služio je u Bileći i Osijeku. Višu pedagošku školu i Pedagošku grupu predmeta, grupa nauka, studirao je na Filozofskom fakultetu Zagrebačkog sveučilišta, gdje je i doktorirao 1954. godine. Kao profesor didaktike i metodike biran je za vršioca dužnosti upravnika Odeljenja i šefa Katedre za pedagoške nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za svoj pedagoško-naučni rad primio je mnoga priznanja, nagrade, diplome i orden rada s crvenom zastavom. Svoj mukotrpni, požrtvovni i, iznad svega, plemeniti život, u poodmakloj trećoj dobi okončao je tragično.