За кога је Гаврило Принцип терориста?

Варница коју су Срби укесали у Сарајеву, на Видовдан 1914., запалила је складиште барута, препуњено политичким, економским и војним супарништвом међу западним силама: Великом Британијом и Њемачком. Разлог да у причу укључим и Гаврила Принципа, јесте мијењање историје и понављање узрока свјетских ратова и садашње кризе.

 

Тада и сада

Притисак Запада да се промјени свјетска историја, проглашавајући Србина Гаврила Принципа терористом, даје нам додатни разлог да “дигнемо свој глас” против тог зла, ако то неће они који нас предствљају; не смијући или, чак и помажући „демократију, клечећи пред западним г(р)адовима.

Запад је чврсто одлучио да Њемачку, по сваку цијену, ослободи терета њених злочина; ослобађајући је кривице која је довела до уништавања преко 70 милиона људских живота у два светска рата, ма шта год то значило, па и привремено преправљање цијеле историје и окривљивање невиних народа!

Да би ослободио Њемачку кривице и њених злочина, Запад мора пребацити кривицу на друге народе; а на кога би, ако не на Србе или Русе. Хоће ли Запад „прогурати“ и ову замјену кривице? Видјећемо! Почетком 20-тог вијека, ривалство западних капиталистичких елита довело је до врхунаца дугогодишњих дипломатских и политичких сукоба и препуцавања. Да би схватили тренутну кризу, морамо сагледати тренутну политичку ситуацију у свијету, тренутне и реалне могућности свјетског сукоба између материјалистичког Запада и духовног Истока; морамо проширити слику тренутних напетости и „неспоразума“.

У циљу сагледавања тренутне кризе, морамо видјети даље од дрвећа; морамо видети цијелу шуму! И, не само цијелу шуму, него и пут који ће нас водити кроз историју будућности; путем, тако густе и мрачне шуме. Морамо се суочити са непријатним осјећањима која осјећају нормални људи, чак и при самој помисли на могућност будућег рата.

Повод за рат у симболу Видовдана

Рођен 13. јула 1894. у Обљају, Босанско Грахово, Гаврило Принцип је убијен 28. априла 1918. године у затвору у Терезијенштату. Пошто је био сувише млад за смртну казну, Принцип је осуђен на 20 година робије. У самој ћелији, у тврђави Терезин, остали су причвршћени окови за које су Бечлије везале Принципа. И сами ти ланци, најбоље су свједочанство у каквим је мукама Принцип и за које принципе окончао свој млади живот, и од каквих крвника је уморен.

Гаврило Принцип је био припадник тајне патриотске организације, Млада Босна. Да трагедија буде потпунија и иронија комплетнија, у Обљају је била очувана родна кућа Гаврила Принципа, у којој је до јула 1995. био музеј. Нажалост, у љето 1995., родну Гаврилову стару кућу су спалили припадници Седме гардијске бригаде хрватске војске, приликом окупације и паљења Грахова и Обљаја (можда је ту био и ЗНГ-а из ГУ Бањалука!?).

Атентат на престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву, 28. јуна, 1914. године, у досадашњој историји се тумачи као догађај који је власт Аустроугарске искористила само као повод за објаву рата Србији. Тај догађај Беч и његови савеници, искористиће и за убрзано покретање Првог светског рата; до тада, најкрвавијег сукоба у историји човечанства.

Будући да се све догодило, и не случајно, на велики хришћански празник – Видовдан, српско становништво па и неки други из других народа, долазак окупационог престолонаследника, још у својству комаданта аустро-угарске окупаторске војске, доживљавао је и као додатно понижење и провокацију. У Сарајеву се атентат десио: На Видовдан, 28. јуна, 1914. године, атентат је извршио патриота, Гаврило Принцип.

Узроци империјалног рата

После Сарајевског атентата, за само месец дана, велике силе Европе су узеле учешће у четворогодишњем крвавом рату, ослањајући се на савезе и споразуме између Француске и Велике Британије, с једне стране, и Њемачке, Аустро-Угарске, Турског царстве и Италије (која се придружује Антанти 1915.), с друге стране. САД-е ће, као и увијек и тек у априлу 1917., на страни побједника, ући у пакао и ратна разарања Првог свјетског рата.

Број жртава рата је био око 15 милиона, што га чини једним од највећих ратних катаклизми у историји човјечанства. Рат, наравно, није био последица једног чина изазваног једним метком Србина Гаврила Принципа у Сарајеву, нити му је Гаврилов метак био узрок, па ни стварни повод. То је био врхунац дугогодишњих дипломатских и политичких сукоба и антагонизама, произашлих из економског ривалства европских капиталистичких сила.

Иако у задње вријеме, усамљени западни историчари оспоравају узрок рата за који је била детерминанта капиталистичка економија, тешко је не закључити да су већина других написали: Први светски рат је био класичан производ империјалистичког ривалства.

Последице империјалистичког ривалства

У чему је то ривалство било изражено до степена да је довело до Првог светског рата? Конкретно, ондашња највећа европска сила, Велика Британија, је дуго пратила брзи економски успон Њемачке, као опасног будућег свјетског поглавицу, који би контролисао свјетска тржишта и ресурсе. Са своје стране, новоформирано и ојачано њемачко царство, чије је срце уједињења била Пруска – ујединивши се 1871. у моћно немачко царство, доживљавала је Лондон као државу која је стално на путу њемачког економског напретка и ширења утицаја.

Овај тињајући сукоб западних капиталистичких елита око ресурса, избацио је на површину, на прекретници 20. вијека, неколико последичних трендова: економско заостајање Британије, поредећи је са брзим технолошким развијем Њемачке; грабеж за афричке колоније, након новооткривених персијских нафтних поља; задирање њемачких у интересе британских капиталиста, и, на крају, пријетње источним трговачким путевима према Индији – бисеру Лондона.

Капитализам треба рат

За процјењивање размјера рата, од суштинске важности је прихватање премисе да је у корјену, капиталистички економски модел уплетен у све могуће и немогуће ратове. И сам Маркс је слично рекао: „Рат је својствен капитализму“. Оваква премиса рата, као саставног дијела капитализма, сасигурно је одржива. Вођени јаким инстиктом профита, па и изван својих националних граница, капиталисти су увијек вођени паничном потражњом за природним ресурсима и тржиштима – отимајући од других и слабијих држава и, на крају, и ривалских капиталистичких.

Као резултат тога, капитал ће увијек бити увучен у конкуренцију за контролу ресурса и доминацијау на свјетском тржишту. Ова тежња ка конфликтима, на крају и рату, може бити „ископчана“ на неко вријеме. На примјер; у случајевима привременог или неког квази мира, створеног привремено, међународним трговинским уговорима и прописима или; као последица самог војног пораза силе или савеза сила. Али, на крају и ипак, императив „отми или умри“, да би се обезбедила економска предност и надмоћ, напуштају сва наводна цивилизована ограничења – и све уговоре и све договоре. Игнорише се чак и страх од новог пораза, као Њемачка у два рата, али рат мора почети и у њега инвестирати. Војно-индустријски комплекс даје навећу добит.

Није тешко потврдити горњу тезу следећим ријечима; само 20 година након „овај рат је завршио све ратове“, настала је још жешћа привредна утакмица међу западним капиталистима. Кроз двадесетак година утакмице, свијет је поново рушен. Овај пут, свијет је пао у још веће жариште; жариште, Другог светског рата; рата, који је отишао много даље него претходни, укључујући по први пут, и употребу нуклеарног оружја и остављајући иза себе пустош преко 70 милиона људских жртава.

Од највећег значаја је то, што је национални антагонизам у области међународних односа, коју диктира капиталистичка економија, још увијек далеко чак и од идеје како узрок ратова уопште ријешити. Разум Проклетих је заслепљен профитом!

Принцип им је потребан

Враћајући се нити почетака текста и Гаврилу Принципу, можемо мирно рећи: Када се једном повуче окидач; рецимо – оборен је авион; затим, лажна узбуна о терористичком нападу; или, намјештен напад на ђачки аутобус; или, ради се о неком другом смишљеном инциденту, империјалисти ће рећи: Свакако нам је рат потребан, а ево и повод смо створили!

Теоретски, рат није неизбјежан. Иако, пракса то не потврђује, само су неизбјежне последице капиталистичке агресивности; ривалства међу капиталистичким елитама; склоност пљачки владајућих елита окупираних подручја. То се показало и кроз цијелу историју; увијек се само понављају исти разлози – увијек рат због профита. Ријетко је долазило до општег рата само због националне нетрпељивости, како се то често може чути у западном теоретисању и јавности.

Једини начин да се заустави планирани и скори свејтски рат, јесте минимумом концензуса око штетности ратова; да човечанство стави – једном за увијек, тачку на такозвани либерални капитализам – глобализацију. НСП је у овоме чврст и не одустаје од намјере да контролише цијели свијет, планирајући да контролише и експлоатише све свјетске ресурсе, колико год људских жртава то произвело.

Услови за нови свјетски рат

Надаље, у процесу данашње глобализације, капитализам националних држава се проширио у последњих неколико деценија, преузмајући на себе транснационални карактер и улогу. Резултат овог деценијског процеса је раширеност глобалног капитала у лику мултинационалних корпорација и банака. Тим моделом, националне државе непримјетно раде у функцији глобалног капитала, стварајући околности за нови свјетски рат. Поред осталих, огризине бившег СССР-а и бивше Југе, су типичани примјери жртве глобалног капитала. Југу су привремено умирили, али свједочећи паклом Украјине, остатке СССР-а, још мрцваре.

САД се сматрају султаном у систему светског капитализма, од којег, очито, посредно или непосредно, велику корист имају Британија, Њемачка, Француска, Јапан и привремено и неке друге државице. Такође, због историјских и институционалних веза, неке државе су у функционисању капиталистичког поретка међусобно сродније.
На пример, због историјских веза, Вашингтон и Лондон су на истој коти у сфери финансијског капитализма, преклапајући и националне интересе. Без обзира на глобални карактер капитала, још увијек постоји снажна демаркација и конкуренција између националних и капиталистичких интереса.

Више од 25 одсто производње нафте у свијету, троше саме САД-е. Зато није за чудити се што су амерички планери НСП одавно свјесни пресудне важности контроле глобалне производње нафтне, с циљем очувања своје економске моћи и нивоа капиталистичке добити. Више од 99% од укупног богаства САД, налази се у рукама неколико глобалиста.

Више од 60 одсто откривене свјетске нафте и гаса се налазе на Блиском Истоку, зато је овај регион приоритетно и најјаче средство за наставак америчке глобалне моћи и хегемоније и будућег рата. Надирање према истоку, путем источне Европе и преко Русије је, такође, приоритет НСП. Гдје то води свијет, као и тридесетих прошлог вијека, више је него јасно.

Недавни и тренутни догађаји око Украјине и војне интервенције Вашингтона и његових савезника у земљама Блиског и Средњег истока – мада под маском одбране демократије, људских права и међународног права – указује да се план Пентагона спроводи методично, усмјеравајући га према свјетском сукобу. Ове империјалистичке интервенције, не само да обезбеђују поуздане залихе најважније робе на свијету, за САД и њене капиталистичкие савезнике, него се подједнако ради о учвршћивању хегемоније над потенцијалним ривалима који стално јачају – Русијом и Кином.

Као и у Британији прије Првог светског рата, с почетка овог вијека видимо економски пад САД, а привредни раст Русије и Кине данас се гледа у Америци на исти начин као што је прије сто година Британија гледала у Њемачкој. Поред постојећих по Европи, оснивање нових америчких војних база и партнерстава у Аустралији, Индонезији, Јапану, Лаос, Мијанмар, Филипини, Тајланд, Сингапур, Јужној Кореји и Вијетнам су демонстрација јачања војног присуства Вашингтона у близини кинеских интереса. НАТО се ратом покушава наслонити на европски дио руске границе, чак и у некад братској Украјини.

 

Пише: Миленко Вишњић

Извор: Интермагазин