Од Косова до Текериша и назад
Посета знаменитом месту наше историје никог од нас није оставила равнодушним. Обилазећи поприште Церске битке и одавајући почаст нашим јунацима желели смо се да се на овај, барем симболичан начин, одужимо њима за све што су они учинили за нас.
Деветнаести август 2014. године, Преображење Господње. Петнаестак Срба са севера Косова, укључујући и аутора ових редова, нервозно цупка у центру Лепосавића ишчекујући долазак минибуса из Рашке. Иако је друга половина августа, свеже је и прохладно као у новембру, да човек не поверује. Негде око 4 часова ујутру минибус је стигао, а путници су се на брзину „укрцали“, што због хладноће, што због жеље да се што пре стигне тамо. На Текериш.
Пре тачно 100 година на овом месту се одиграла једна од највећих битака наше историје. Српска војска је надљудским напорима успела да савлада далеко бројнију и технички опремљенију аустро-угарску војску. Битка је трајала од 15. до 24. августа 1914. године. У току ње живот је изгубило 3.000 српских војника, а око 15.000 рањено. Аустро-угарски губици били су знатно већи – 8.000 мртвих, 30.000 рањених и 4.500 заробљених војника. Српска победа у Церској бици била је уједно и прва победа Савезника у Великом рату. За бриљантно вођење Друге армије Српске војске ђенерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Српско оружје је достигло светску славу. Жеља за одбраном своје земље и слободом свог народа била је јача од аустро-угарских топова. Примери јунаштва и изванредних моралних особина српског војника задивили су свет. И пријатеље и непријатеље. Данас је све другачије. Питање је да ли ћемо икада повратити дух какав су поседовали церски јунаци. Наши преци.
Док се наш минибус лагано клацка кроз западну Србију, ми са искреним одушевљењем коментаришемо природну лепоту овог краја. Озеленели пропланци са стадима јарића, здрав планински ваздух, једноспратне кућице старог шумадијског стила. Било нас је срамота колико мало знамо о својој земљи. Нисмо ни свесни колико је наша земља лепа. Многи од нас су први пут били у овом крају. Сигурни смо, не и последњи.
После шест сати пута стигосмо на Цер. Негде на километар и по од Текериша зауставила нас је полиција. Кажу, не може се даље, одатле мора пешке. Са венцем, српском заставом и песмом “Са Косова зора свиће” кренусмо ка Текеришу. Испред нас се већ формирала огромна колона људи. Регистарске таблице на бројним аутобусима говориле су да потичу из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Шапца, Пријепоља, Подгорице, Никшића, Бања Луке, Бијељине…
Много света сјатило се на Цер. Око споменика српским јунацима на Текеришу било је на хиљаде људи. Углавном се вијоре српске државне заставе, али има и царских руских, црних четничких, а присутне су и реплике оних пуковских из Првог светског рата. У тишини и миру смо присуствовали опелу којим је чинодејствовала Његова Светост патријарх српски господин Иринеј.
Треба напоменути да смо уз леву страну асфалтираног пута који води ка споменику приметили нешто што је изразито лоша карактерна црта једног дела нашег народа. Уз импровизовану, на брзину склепану сеоску биртију, “висили” су разни типови, испијајући пиво, вињак и ракију, притом не марећи што се на само двеста метара од њих одржава опело српским ратницима. Са разгласа прикаченог за “шанк” допирали су заглушујући турбо-фолк ритмови помешани са мотивима крајишких и четничких песама. Слика коју често виђамо по разним вашарима и саборима. Ово је ипак било место где се са највећим достојанством требало приступити манифестацији поводом стогодишњице Церске битке, и никако не можемо схватити да неко оваквим понашањем скрнави овај датум. Но, такви смо-какви смо… Ако желимо да будемо схваћени као озбиљан народ, као људи који су достојни својих предака, горенаведене облике понашања морамо под хитно да изобичајимо.
Након опела, водитељ програма је најавио говор премијера Србије Александра Вучића. Уз тихи, стидљиви аплауз и исто такве звиждуке, обратио се окупљеној светини. Након његовог говора уследио је уметнички програм после којег су људи почели да се разилазе. То смо искористили да се без гурања и пробијања кроз масу упутимо до споменика српским јунацима. Тамо се у редовима чека на фотографисање испред споменика. Заиста, драгоцено је у свом албуму имати успомену на стогодишњицу Церске битке. Фотографисали смо се испред споменика (без чувеног “селфија”, илити по српском, “својка”) и продужили даље, да разгледамо изложбу копија српских пуковских застава из периода Великог рата. Застава овечнаних легендом. Ниједна није пала у руке непријатеља! Изложено је и лако пешадиско наоружање Српске војске. Са једва приметним осмехом на лицу и неким чудним осећањем страхопоштовања прилазили смо пушкама, пиштољима, митраљезима, бајонетима и сабљама, међу којима је била и она коју је носио ђенерал Павле Јуришић Штурм. Посетили смо и спомен-собу на Текеришу, где су биле постављене макете српског и аустро-угарског војника, велика мапа Церске битке, исечци са цитатима странаца о Српској војсци. Одатле смо изашли задовољни и већ уморни, а како је сунце добро почело да “пече”, потражили смо хлад, где смо упознали момка и девојку из Београда, са којима смо срдачано и пријатељски разговарали, као да се знамо “100 година”. Ипак, наши људи из минибуса су нас позвали да полако крећемо натраг, па смо са њима морали да се растанемо. У минибусу нам се придружио наш нови пријатељ Милан из Мионице, који се љубазно понудио да нас одведе до манастира Рибница, што смо ми са радошћу прихватили. Тамо нас је сачекала пријатна хладовина, жубор речице и благи мир православне светиње. Преко пута манастира налази се велика Рибничка пећина, позната по томе што у њој живи петнаестак врста слепих мишева, веома ретких у Европи. Неки кажу да се једно време у њој скривао Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде ЈВуО. Да ли је то истина или нешто друго, нико поуздано не може рећи
Одморени и насмејани, из манастира кренусмо ка Струганику, родном селу војводе Живојина Мишића. Вијугавим путем пели смо се уз узак асфалтиран пут, да би на неких седамсто метара од куће славног војводе минибус стао. Одатле смо кренули пешице. Село као из бајке. Мале сеоске куће, са кровом од дашчица и ћерамиде, дивље купине поред пута, зеленило свуда где око погледа. Стигосмо пред његову кућу. Она као и све друге. Приземна, мала, са подрумом од тесаног камена, али са неком чудном једноставном лепотом каквом зраче те старинске куће. Око ње неколико помоћних зграда – штала, пекара, остава, вајат. Испред улаза у двориште немо стоји брдски топ зарђалих цеви и прљавих гума. На срамоту наше земље и свих нас. Да нека друга држава има свој Струганик, вероватно би га заштитила као “Форт Нокс”. Али добро, ваљда ћемо се некада опаметити и схватити шта имамо и колико вредимо.
Са првим мраком опростили смо се од војводине куће и кренули назад. Наш пријатељМилан је изашао у Мионици а ми смо продужили даље. Са задовољством смо сумирали утиске са нашег путовања, уживали у веселој атмосфери у минибусу и бесомучним понављањима родољубивих и четничких песама. Добро, у томе баш и нисмо уживали, песме су на крају жестоко “смориле”, чак смо почели да проклињемо Бају Малог Книнџу, Цунета Гојковића, Лепог Мићу и браћу Бајић, али је све у свему било лепо. Договорили смо се да се за следећу манифестацију још боље организујемо и кренемо у што већем броју. Да се повежемо са пријатељима из целе Србије, Републике Српске, Црне Горе и расејања. Да бар на значајне јубилеје наше историје будемо заједно.
Негде око 23 часа стигли смо у Лепосавић. По мраку смо кренули, у мрак смо дошли. Симболично или не, схватите како хоћете. Нас неколико смо продужили ка Косовској Митровици. Препричавајући утиске са Текериша, Рибнице и Струганика, закључили смо да ће нам овај дан дуго остати у сећању. И да ћемо ускоро поново на неко путешествије. Видимо се на Мачковом камену!
Пише: Јован Алексић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести: