Наметање среће

Бењамин фон Калај

Словени воле слободу, Германи стрпљиво трпе тиранију. Код Словена преовладава осећај за заједницу, код Германа за државу, сматра Хендрик Волфганг ван дер Меј

Холандски „Ханделсблад” од 29. јуна 1914. даје приказ приликана Балкану:

„Kao што je познато, у последње време je често долазило до ерупција фанатизма у словенским подручјима, које су пре свега подстакле недавне победе Срба, као и војне мере које je Аустрија досад двапут предузела против Србије и Русије. Досад су гувернери и истакнути чиновници пали као жртве тог фанатизма.”

Kao што je то и раније у историји био случај - сетимо се аустро-турских ратова - Аустрија није имала намеру да дозволи ширење руског утицаја. У Холандији су се још у 19. веку писали докторати о тој теми. Тако у дисертацији холандског правника и племића Аугуста фон Дане ван Варика можемо прочитати да су холандски политички кругови имали разумевања за агресивну аустријску политику спрам панславизма.

„Што се западне алијансе против Русије тиче, њен значај je изврсно истакао један белгијски државник. Француској, каже он, за овај велики циљ потребне су Енглеска и Аустрија. Аустрија je природни бедем против панславизма, од Пољске na дуж јужних обала Дунава.”

Само су појединци, попут првог холандског слависте Хендрика Волфганга ван дер Меја, истицали и величали идеализам и одлучност словенске омладине:

„Словени воле слободу, Германи стрпљиво трпе највећу тиранију. Код Словена преовладава осећај за заједницу, код Германа за државу. [...]

Немачка култура са својим хаосом 'дужности’, трансцендентне поезије и песимистичке филозофије не представља последњи домет искуства и науке. За високу вредност слободе срце Немаца још слабо куца, слабије него икада. Из тих разлога европска омладина, уколико поседује идеале, пребацује те идеале на исток; тамо живи омладина ватрена и снажна, и умна и срчана.”

Разумљиво да je омладина у анектираним крајевима чезнула за одлучним делима. Њихове су се фрустрације множиле, између осталог због сиромаштва и запостављености у далекој и заосталој провинцији, како се у Бечу гледало на тај обод царства. У осталом, ево како тај став долази до изражаја у речима којим je тадашњи гувернер Бењамин фон Калај најавио свој програм образовања: „Један жандарм више вреди од пет учитеља.” („Суринамер”, 6. 8. 1931) Реч Untermensch je због своје нацистичке конотације постала неупотребљива, али би се ипак могло рећи да се у Бечу у то време тако гледало на словенске поданике царства. Владимир Пиштало у свом есеју наводи речи Иве Андрића који се безмерно једио због увреженог расистичког односа аустроугарских просветара према ученицима словенског порекла „који им нису равни”. Да je етнички презир био друштвено прихватљива ствар потврђује чињеница да je антисемита и пангерман, какав je био Карл Луегер, све до 2012. имао авенију у Бечу. Али je зато у Клагенфурту или Целовцу, тој корушкој јабуци раздора, опстао до дана данашњег.

Босна и Херцеговина биле су погодно мрестилиште за идеале и идеје којима je био циљ .. да ојачају националну самосвест. У чланку из „Хазет ван Антверпена” од 29/30. јуна 1914. можемо прочитати следеће:

„Иако извршиоци оба атентата тврде да су деловали на своју руку, опште je уверење да je свакако постојала завера Босанаца који нису могли да се помире са анексијом своје земље.”

Двојна монархија јесте градила путеве и железничку мрежу, и подизала школе, али очигледно се наметање среће од стране колонијалног режима доживљава као силовање, да парафразирамо Владимира Пиштала.

У то време вероватно бих се и сама примила на младобосанску поруку. Ha крају крајева, потичем из југословенски настројене породице и остајем при мишљењу да су народи овог региона, упркос свему, културно и економски упућени једни на друге. Немој ме погрешно схватити, не мислим тиме више на неку државотворну целину, већ на неку врсту интересне заједнице. И Биљана Србљановић то тако види у својој драми „Мали ми je овај гроб” (2013), о чему сведочи и текст на корицама:

„Верујем у племенитост Принциповог и младобосанског југословенства. Оно што je мени најлепше у Младобосанцима, поготову атентаторима, истовремено знајући да су идеолошки, филозофски, на правом путу, као противници шовинизма, као убеђени Југословени и атеисте, као антиклерикални, еманципаторски левичарско-анархистички покрет, они имају једну страшну моралну муку од самог чина убиства и насиља.”

Слика Гаврила Принципа на скајп профилу мога сина заправо изражава исто саосећање са тим аутентичним и искреним еманципаторским покретом.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO,

Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471,

3035-696, e-mail: forum@clio.rs, сајт: www.clio.rs

Извор: Политика, недјеља 04. октобар 2015., стр. 21

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (2)

Фељтон: Последице једног пуцња (3)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)