Мухамед и Гаврило

Ево шта је, годинама касније, о том догађају изјавио Мехмедбашић: „Колона се полако приближавала, ја сам у џепу одврнуо капицу са бомбе и требало је да се сагнем и ударим о калдрму пре него је бацим. У том моменту полицајац који је стајао у мојој близини се окренуо и погледао ме. Укочио сам се од страха, парализовао, и колона је прошла. Осећао сам да ме ђед гледа одозго и очекује освету.”

Педесет метара даље Недељко Чабриновић је бацио бомбу, али без ефекта. Прогутао је цијанид и скочио у плитку Миљацку у којој је и ухваћен. Отров није деловао. Замисао да се ручном бомбом убије престолонаследник, колико год на први поглед обећавала, није била добар избор. У то доба је након активирања детонатора требало 11-12 секунди да бомба експлодира. Никад није разјашњено да ли се бомба коју је бацио Чабриновић одбила од спуштеног платненог крова, или је упала у аутомобил, одакле ју је престолонаследник избацио иза себе и када је експлодирала ранила је официра из пратње, али и неколико грађана.

Гаврило Принцип, који је био распоређен на кеју стотинама метара удаљен oд Васе Чабриловића и Трифка Грабежа који нису ни покушали атентат, пуцао је када се народ већ почео разилазити јер је колона дошла пред градску Вијећницу, где је, по протоколу, градоначелник Фехим Ћурчић приредио дочек надвојводи. Међутим, након само двадесетак минута Фердинанд је устао и рекао да га возе у болницу да обиђе рањеног официра. Кад је колона успорила и готово застала у маси грађана на скретању код Латинске ћуприје према хотелу „Европа”, Принцип је извукао пиштољ и пуцао.

Мухамед Мехмедбашић је након атентата успео да се склони код јатака у Црну Гору, где је на нечију пријаву ухапшен у Никшићу, али му је шеф полиције омогућио да побегне у Даниловград. У чину потпоручника, са српском војском препешачио је Албанију, са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом био је на Солунском фронту, а када је Апису пресуђена смртна казна, због наводног припремања убиства краља Александра, Мехмедбашић је добио 15 година робије, али га је након две године Александар лично амнестирао и поклонио му велику кућу на Илиџи. Умро је маја 1943, након вишеседмичног усташког мучења у Сарајеву. Није одао никога из илегалног покрета. Пред смрт је тражио да буде сахрањен уз Гаврила и остале другове из Младе Босне, уз капелицу која је њима у част саграђена на кошевском гробљу. Нажалост, црква то није дозволила и сахрањен је на илиџанском гробљу Бутмир.

Године 1976. најбољи народни певач међу најбољима, Сафет Исовић, снимио је песму о хероју Гаврилу Принципу: „Ропство тешко, а слобода мила/ слави народ Принципа Гаврила/гдје Миљацка тече још и сада/спомен оста на плочнику града.”

Академик Мухамед Филиповић поставио је питање, али дао и одговор – да је Мухамед Мехмедбашић успео да убије Фердинанда, сада би у Федерацији БиХ био херој, а не терориста – како неки називају Принципа. Да ли би тада Аустроугарска могла Србији поставити понижавајући ултиматум, након којег је започео Велики рат?

У јавност БХ се не износи податак да је велики број интелектуалаца муслимана био у чланству Младе Босне, организације која је настојала јужнословенске народе ујединити у Југославију. Па и сам Принцип је на суђењу рекао: „Ја сам југословенски националиста”. Немали број Хрвата је био за стварање Југославије, али сада нико не спомиње да је и католички свештеник Алојзије Степинац био добровољац на Солунском фронту. Било је, поред не баш малог броја муслимана из свих делова Босне и Херцеговине, чак и Словенаца међу добровољцима. Жеља за уједињењем и стварањем краљевине у којој ће сви народи бити равноправни била је широко заступљена, више него што се данас зна и, барем у БиХ, говори.

На душу и образ садашњим сарајевским политичарима да се прекраја историја на уштрб толико мртвих који су бранили своју земљу од окупаторске војске, а након анексије 1908. основали организацију која је тежила уједињењу слoвенских земаља.

Величање аустроугарског окупатора у БиХ могло би се упоредити (не желим повредити ничија осећања) с незамисливом ситуацијом када би садашње власти у Србији, зарад дневних интереса, Немце који су октобра 1941. стрељали у Крагујевцу по стотину цивила за сваког убијеног немачког војника, а по педесeт за сваког рањеног, међу њима и децу, амнестирали, а устанике који су бранили своју земљу назвали терористима. То се у Србији, сигуран сам, не може десити.

Две деценије након југославенских братоубилачких ратова, међунационална нетрпељивост и мржња нису посве потиснути. Tензије ce дижу споља на начин да се становништво никада не опусти до краја и, напокон, покуша живети као што је то, и поред историјских турбуленција, барем у другој половини двадесетог века било. Стигла нас је она стара изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара”.

Привредник и новинар из Сарајева