Мајка коју краљ није заборавио
Краљ Петар Карађорђевић је до краја живота крај себе држао чарапе које му је под Везировим мостом дала Макрена Спасојевић.
Често су кроз историју најбољи српски синови и кћери полагали своје животе на браник отаџбине. У Првом светском рату је страдало преко 1,2 милиона Срба, било у директним борбама, повлачењу преко планинских гудура Албаније, од епидемија заразних болести или у реперкусијама окупатора после повлачења. Попут Косова, сећање на Велики рат биће уграђено у темеље српског националног идентитета.
Једна од нарочито потресних прича великог рата која је одолела зубу времена и избегла трули задах заборава јесте прича о Макрени Спасојевић, која на нарочит начин симболизује трагичну судбине српске жене и мајке, али и целог српског народа у тим несрећним временима. Њена прича слична је причама многих мајки, који су своје мужеве и синове послале на фронтове отаџбине. Многе, боље рећи већина, нису дочекале да им се њихови најмилији врате. Судбина мале породице Спасојевић представља парадигму српског страдања у Великом рату и само је једна кап у српском страдалном мору. На један еклатантан начин приказује домете и карактер српског страдања тог периода. Попут Спасојевића из Словца, многе породице су затрте. Остало је само сећање.
Удовица из Словца, малог ваљевског села, Макрена Спасојевић имала је сина јединца, Маринка, којег је сама подизала од 4. године, будући да јој је муж рано преминуо од болести. Израстао је да буде понос и дика својој мајци, у снажног и стаситог младића, који је попут осталих својих другова и тадашњих херојских генерација српске омладине пошао у рат за одбрану отаџбине и ослобођење својих сународника. Макрена га је испратила са радошћу и стрепњом. Из Балканских ратова, Маринко се вратио са медаљом на понос своје мајке и отаџбине. Мајка му је већ планирала женидбу на јесен. Само да сина изведе на прави пут, да изроди децу, да јој се кућа не затре, била је њена опсесија откако је остала удовица. Међутим, судбина је хтела да Маринко уместо бурме, поново прст стави на обарач. Почео је Велики рат. Рику волова, дечју грају, села и весеља опет је заменио мукли звук пушака и топовских граната.
Како Маринко дуже време није слао писма кући, са нешто хране и вуненим чарапама, мајка је кренула у потрагу за својим сином. Узалудно и безуморно тумарала је ратним бојиштима, покушавајући да нађе свог јединца, без успеха. Најпосле је почела пратити краља и његову околину, будући да је стари краљ Петар често боравио на фронтовима, храбрећи војску да истраје у борби. Касније, Макрена је мислила, ако се сва војска повлачи ка Косову, ту се мора наћи и њен син. Није га било. Наставила је даље. Похабане одеће, изморена и измрцварена дугом потрагом, најпосле је са српском војском кренула пут повлачења ка Албанији, увек на опрезу и увек пратећи бескрајне колоне српске војске, како не би, којим случајем угледала свог сина. Никада није наишао, оштро мајчино око то не би пропустило. На прагу Албаније, код Везировог моста, пажљиво је пратила изнемогле војнике, a једном од њих, који ју је много подсећао на сина, дала је мали завежљај хране који је спремила. Чврсто стежући оне вунене чарапе које је исплела, са сузама у очима, мајка се стидела што ће сину само вунене чарапе предати када га угледа. Била је чврсто уверена да је жив…
Стајала је ту, гледајући измрцварене војнике, који се, као живи лешеви, у неком летаргичном сну, крећу путем смрти. Маринка није било међу њима. У једном тренутку, преко моста је кренуо краљ Петар, болестан и промрзао. Макрена је, видевши краља, понудила чарапе које је чувала данима, уз аманет да јој пронађе сина и пренесе мајчину љубав и поздраве. Краљ је обећао. Међутим, Маринко је своје кости оставио у планинским гудурама Албаније, а да то његова мајка није сазнала. Пролазећи кроз сурове албанске врлети, краљ није скидао с мисли Маринка и његову мајку, свуда је тражио и покушавао, и најпосле је пронашао Маринка са својим друговима смрзнутог поред ватре која је још увек тињала. Оболели краљ се тада онесвестио. Ветрови рата су однели Маринка, а да није ни пунолетство дочекао. Краљ Петар није имао снаге да писмо пошаље у отаџбину, да обавести Макрену о смрти јединца, али жалосну мајку није заборавио. Чувао је вунене чарапе, надајући се да ће по повратку у Србију, сам, мајци рећи о синовљевој судбини.
Макрена се, у међувремену, вратила у Словац где се сместио мањи аустријски одред. У село су стално пристизале црне вести и тела преминулих. Омладинску грају и смех заменили су лелек и кукњава њихових родитеља. У нарицању за својим раније умрлим супругом и погинулим младићима из села, предњачила је Макрена. На аустријске рањенике је то остављало нарочито тежак утисак, на смрт у туђој земљи, где их нико не зна и где нико неће зажалити. Један од њих је на самрти је заветовао своје другове да га испрати баш Макрена, која га је толико подсећала на његову мајку. Међутим она је одбијала све док јој нису рекли да је то била последња жеља умрлог младића. Тада је пристала. Нарицала је дуго и тешко, као никада до тада, знала је мајка у свом срцу да Маринко више није међу живима. Плакала је за сином, на гробу другог човека, непријатељског војника, и када је ковчег спуштен у раку она је посрнула и упала у гроб. Када су је извадили више није била жива.
После рата, по личној жељи старог краља Петра, у Словац је отишао државни саветник Илија Ђукановић да пронађе Макрену Спасојевић. Није је затекао живу. Макрена је умрла по првој зими после повлачења српске војске. До своје смрти није ништа сазнала о свом сину.
Жалосна судбина ове породице на болесног краља је оставила тежак
утисак. Одлучио је да од сопственог новца сагради споменик Макрени и
Маринку Спасојевићу, и тако их сачува од заборава. Први пут је
забележено да је један краљ подигао споменик својим поданицима. На
споменику је писало:
Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени која лежи овде и њеном
сину Маринку који се вечним сном смири у гудурама Арбаније.
После Другог светског рата споменик је срушен. Мало ко је, од послератних власти, размишљао ко су Маринко и Макрена Спасојевић, више им је сметало име омрзнуте династије, краља и државе. Свако сећање на прошла времена, монархију и династију морало је бити затрто, а све њихово отето.
Шездесет и пет година касније „Друштво српских домаћина“, на челу са Нићифором Аничићем, поново је подигло споменик Макрени и Маринку, показујући да још увек у српском народу има спремних и вољних за несебична дела, као што је некада учинила и Макрена Спасојевић, која је на браник отаџбине дала једино вредно што је имала.
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести: