Кафана је место за почетак
Кафана „Златна Моруна”, 2014. године
Од Гаврила, који је у „Златној моруни” сазнао вест да Франц Фердинанд управо на Видовдан спрема посету Сарајеву, нема ни трага ни гласа.
Јелица Новаковић је редовни професор и оснивач српске недерландистике у Београду. Као публициста и писац добила је 2001. награду филаманског огранка ПЕН-а, као преводилац Хуга Клауса, Вилема Елсхота, Јана Волкерса и мнотх других. Примила је 2014. преводилачку награду Низоземске литерарне фондације. Године 1999. у Амстердаму је објављен њен дневник бомбардовања под називом „Благо оном ко рано полуди", а 2006. је заједно са Свеном Петерсом написала својеврсни водич кроз Београд „Кафански трибунал".
Свен Петерс је професор низоземског као страног језика у Антверпену, члан је фламанског ПЕН-а, одговоран за рад Списатељске куће, и уредник блога о публикацијама на балканске теме balkanboeken.blog-spot.com. Неко време живео је у Трсту и Београду
Прва скајп-сесија: Београд-Антверпен Уторак, 4. март 2014.
„Златна моруна” делује празњикаво. Прохладан је уторак поподне почетком марта. Ни около кафане нема много промета. Некад тако популарна пијаца на Зеленом венцу после недавне реконструкције изгубила је своју душу и већину своје клијентеле. Гледано кроз прозор, преовладава бетонско сивило. Ни у самој кафани није много ведрије што се боја тиче: бледа сенф-жута боја зидова и тамно - смеђа намештаја прошаране сивкастим колутовима дуванског дима. То је макар нешто што се није променило у последњих сто година: у српским кафанама пушење је и даље дозвољено. Можда ово није најприкладније радно окружење али стерилна тишина библиотеке или архива где Свен и ја вршимо наша истраживања још мање одговара узбурканим временима у којима покушавамо да ситуирамо лик и дело Гаврила Принципа. Наручујем турску, пардон, домаћу кафу и загледам унаоколо. У једној ниши висе урамљене фотографије Карађорђевића. Од Гаврила - који је овде уз шкргут зуба сазнао вест да Франц Фердинанд управо на Видовдан спрема посету Сарајеву - нема иначе ни трага ни гласа. У једној бочној сали, која је можда некад давно служила припадницима Црне руке за састанчење, стоји билијарски сто, али иначе нема живе душе. Од конобарице сазнајем да званично отварање, тј. привођење кафане првобитној намени - након што је мрачних деведесетих била коцкарница, а у просветљена демократска времена након 2000. кинеска продавница - тек треба да уследи за коју недељу. Спуштени плафон од перфорираних плоча с хладним канцеларијским осветљењем потиче још из тих дана. Данашња „Златна моруна” заправо је пре пивница, викендима је увече препуна младих, преко дана празњикава. Туристима у потрази за историјским знаменитостима баш и није за неку препоруку. Онда боље да у близини, у Улици Гаврила Принципа, омасте брк у етно ресторану „Завичај”, само нека притом не изгубе из вида да је сироти гимназијалац године 1914. само могао да сања о таквом оброку.
Ето нас виртуелно опет у кафани. Тачно је осам година откад смо у њих редовно залазили. Тада смо обилазили кафане како бисмо проникли у транзицију овог града и ослободили га слојева предрасуда и стереотипа. Заправо и сада радимо исто, само што је овог пута реч о личности и чину. Због тога је кафана можда најпогодније место за почетак. Јер овде је изнедрена идеја да се нешто учини. Није, међутим, једноставно уживети се сам од себе у расположење које је владало у предвечерје Првог светског рата. Надам се да нам наши извори донекле могу у томе помоћи.
Али, пре него што дамо реч нашим изворима, можда бисмо могли најпре сами да се присетимо када смо се први пут свесно суочили с Принципом. Прескочила бих часове историје у школи, јер то ме тада није толико дотицало. Принцип је спадао у школско градиво као и толика друга имена која су нама деци била апстракција. Сећам се, додуше, да смо августа 1967. на путу за Холандију, где је мој отац постављен за секретара амбасаде, свратили у Терезин. Очигледно да је мом оцу Сарајевски атентат нешто значио и да сам ја као дете такву конотацију несвесно усвојила. Проблематике Гаврилове личности постала сам, заправо, први пут свесна захваљујући холандском новинару Стану ван Хаукеу. Негде 2000. посетио је Београд како би ме интервјуисао за холандску медијску кућу ВПРО. Уговорили смо били састанак у башти једног кафића у центру где је стигао са извесним закашњењем, потпуно ван себе. Забринуто сам се питала шта ли му се десило у нашем релативно безбедном граду, али испало је да је то за њега било горе од уличног џепарења. С муком је пронашао речи да изрази своје згражавање: „Побогу, како је могуће да сте назвали улицу по убици?!” Нисам имала појма о коме говори. Милошевић није имао улицу, а ја нисам могла да се сетим никог ко би код Холанђана изазвао веће огорчење од њега. Кад је навео Гаврила Принципа, ја сам била та која је згрануто занемела.
Наставиће се
Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс
Извор: Политика, сриједа 30. септембар 2015., стр. 14
Везане вијести:
Фељтон: Последице једног пуцња (2)
Фељтон: Последице једног пуцња (3)
Фељтон: Последице једног пуцња (4)
Фељтон: Последице једног пуцња (5)
Фељтон: Последице једног пуцња (6)
Фељтон: Последице једног пуцња (7)
Фељтон: Последице једног пуцња (8)
Фељтон: Последице једног пуцња (9)
Фељтон: Последице једног пуцња (10)
Фељтон: Последице једног пуцња (11)
Фељтон: Последице једног пуцња (12)
Фељтон: Последице једног пуцња (13)
Фељтон: Последице једног пуцња (14)