„Е сељаку један!“
Неретко се може чути узречица „сељаку“ упућена особи која се понаша недолично. Та реч је постала синоним за нешто лоше. Да ли је данас срамота бити сељак?
Погледајмо прво историјски значај сељака. Његов тежак положај и не морамо посматрати од Устанака, па на овамо. Довољно је да погледамо и „златно доба“ наше модерне историје – почетак XX века. У периоду од 1901-1914. године чак 84,23%становништва Србије бавило се пољопривредом. Дакле, говоримо о сељацима. Услови живота на селу били су далеко тежи него данас, како у материјалном, тако и у физичком смислу. Пољопривредна механизација је појам са којим се просечан српски сељак упознао много касније.
Тежак живот стварао је отпорне људе, раднике и ратнике. Они су напуштали оранице и полазили у одбрану своје отаџбине. Пример њиховог јунаштва и издржљивости су битке на Куманову, Брегалници, Церу и Колубари, али и повлачење преко Албаније, као и пробој Солунског фронта. Иако је у њима учествовало и школовано грађанство, највећи део терета пао је на српског сељака. А он га је изнео до победе.
Сељаци су чинили језгро српске војске у Првом светском рату
Временом, како је индустрија напредовала, број сељака се смањивао. Средином и крајем XX века дошло је до бројних промена у нашем друштву, а самим тим и до опадања броја сељака. Примера ради, са 84,23% спали смо на 14,76% према попису из 2011. Године. То значи да данас у пољопривреди ради мање од 350.000 Срба.
Зашто је то тако? Данас се неретко може чути узречица „сељаку“ или „сељачино“, упућена особи која се понаша недолично. Дозволили смо да реч сељак постане синоним за нешто лоше, па се намеће питање да ли је данас срамота бити пољопривредник?
Наравно, било би неумесно тврдити да је то једини разлог опадања броја пољопривредника. Постоји више фактора који утичу на тај ниво. Међутим, не може а да се не примети својеврсна одбојност према овој професији. Уместо да млади размишљају о предузетнишвту у пољопривреди, они покушавају да што пре побегну са села. Разлог томе је искривљена слика да је једино добар градски живот, а да је земљорадња нешто прљаво. Смањен број сељака довео је и до слабије обрађености земље, што показује и анализа РСЗ-а из 2012. године, која каже да се у Јужној и Источној Србији користи само око 26% расположивог земљишта, док у Војводини око 75%. Зашто не експлоатишемо више? Зашто се један део од око 800.000 незапослених не преоријентише на пољопривреду? Понајвише због негативне слике о овој професији. Нико неће да буде сељак.
Хоћемо ли ту земљу обрађивати, или препустити парлогу?
А да ли је то срамота? Франше д’Епере је рекао следеће: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви. То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, поносни на своју нацију и господари својих њива“. Нажалост, сами смо променили поимање о нашем пољопривреднику. Окужили смо га. Тиме нисмо постигли ништа друго до да спутамо сами себе у искоришћавању нашег најјачег потенцијала.
Да бисмо просперирали као нација, неопходно је да се запосли више људи. Затим да новозапослени почну да привређују, чиме расте њихов стандард, а посредно и стандард целог друштва. Не можемо се надати да парирамо великим европским центарима на пољу индустрије. Оно чему се можемо надати јесте да постанемо конкуретни произвођачи пољопривредних добара. Управо у тој области можемо очекивати највише нових радних места. Следећи корак ка јачању наше економије био би да постепено смањујемо увоз оних пољопривредних добара којима се сами можемо снабдевати, а уз то да повећавамо извоз истих на сва доступна тржишта.
Предуслов за овакав механизам јесте да се промени свест у народу о значају сељака и њиховог социјалног доприноса. Да се са речи сељак скине стигма која га прати, како би овај термин понео значење какво је имао пре стотину година. А то мора кренути од свих нас. Следећи пут када некога будете желели да назовете сељаком због његовог недоличног понашања, размислите прво какве то последице оставља на колективну перцепцију.
Враћањем свести о значају пољопривреде подстаћи ће се појединци на бављење истом. Затим се на државном нивоу мора пронаћи оптималан модел помоћи сељацима. Можда је једно од решења да држава, уместо субвенција, понуди једнократну помоћ пољопривредницима, тако што би им обезбедила неопходно оруђе и механизацију.
Порастом пољопривредне производње и повећањем запослености долази до стварања свежег капитала који циркулише унутар наше економије, смањује се број грађана на социјалној помоћи, а повећава број оних који су способни да плаћају дажбине држави.
Да би све ово било могуће, да подвучемо, неопходно је да променимо колективну свест. Хајде да вратимо углед српском сељаку.
Пише: Ђорђе Весић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести:
Србе хипнотишу тврдњама да не треба гледати у прошлост јер ће будућност бити сјајна
Неустрашива Јелена у борби са Бугарима и Аустроугарима