Благослов стиже од папе
Да је благословена свака ваша радња. Над Србима, ортодоксима, све што свети ратници Беча учине није, нит може злочином бити - говорили су капелани црно-жутим солдатима
Борбени плакат аустроугарске војске
ОСВИЋЕ 12. август 1914. године.
Иза удаљених врхова под јутарњом, треперавом измаглицом невисоке, плавичасте планине, иза Цера већ израња крваво-румени котур сунца. Сунчева светлост истога трена осветли и водоток и, ево, просветљавајуће сени сванућа, са леве стране Дрине, обасјавају бивак војни.
Узнемирени коњи ржу. Коморџије их смирују.
Будни су и војници који су сву ноћ сан призивали, покушавали заспати у зградама или под шаторима, у шталама или колибама, па и у на брзину подигнутим склоништима, на земљи и грању, под пуном ратном опремом.
Солдат кревета нема. Може спавати и на ледини. Али сан је, због узбуђења пред сутрашњи дан, био несаницом која им трепери изнад затворених очију. Час у полусну а час будни, мислили су шта ли их тамо, у тој непознатој земљи, чека. Ко ће спавати уочи покрета? Иако нису знали када ће прећи реку и ступити на тло Србије, ипак, по ужурбаним припремама, окупљањима старешина слутили су да ће се то, можда, збити са освитом.
У ВРБАЦИМА и топољацима са босанске стране Дрине, чак горе од Вишеграда па низ кривудави, брзи водоток све до ушћа реке у Саву, силна се војска слегла још од пролетњих маневара. Уз трупе које су пристигле, дотеране у Босну и Херцеговину током маја и почетком јуна, за велике маневре, прикључило се током јула ново, још бројније људство. Царско-краљевска је војска доведена и у Срем, са друге стране Саве, тако да су Шабац, Београд па и Смедерево били на нишану артиљеријских оруђа и са обала и са борбених чамаца и бродова.
Довођене су јединице са свих страна царства. Ипак, после састанка високих војних часника у Загребу, где се већало да ли на Србију упућивати и јединице аустроугарске армаде састављене од словенског живља, те у некој врсти закључка у излагању једног генерала: "Нека се пси међу се кољу!", део ударних снага чинили су људи из западних а главнину војаци из јужнословенских провинција Аустроугарске.
ПРИПРЕМЕ су појачане после Видовданског атентата у којем је припадник Младе Босне, Гаврило Принцип, устрелио престолонаследника принца Фердинанда. После тога је уследило протестно писмо, тачније, уцена српској влади, тако да је, такорећи, Аустроугарска унапред објавила рат Србији. Царско-краљевска влада се већ неколико година, још од Царинскога рата, припрема за оружани поход на Србију. Сигурно би војна избила и да студент Принцип није упуцао принца и његову садружицу, грофицу Софију рођ. von Chotek. Племенита Хоенберг је жртва јер је Гаврило циљао поробљивача Поћорека. Чак поједини историчари тврде како су неки кључни људи у влади и у војсци Аустроугарске, као заговорници рата са Србијом, и прижељкивали овај атентат! Па и на Видовдан, у Сарајеву, иако са више страна, па и са српске, упозоравани на могућност атентата, Фердинанда возикају у парадној униформи отвореним аутомобилом, такорећи као глиненог голуба.
СТРАХ ОД НЕПОЗНАТЕ ЗЕМЉЕ ЈЕДНО је слушати ратне покличе, добоше и корачнице војних оркестара. Ласно је, чак и мило чути узвишене родољубне речи којима се уз пиво маса лако запали, запенушане говоре о стварном изобиљу и познатој, признатој моћи Аустроугарске. А сасвим је друго стајати овде, у топољацима пред шумећом, брзом водом, од светлости Беча неколико стотина километара далеко. Док, опет, нешто је треће прећи реку и ући у земљу непознату.
ПОСЛЕ атентата на Фердинанда ни стари цар Фрањо се није могао више одупирати својим ратовољним генералима, иза којих су стајале већма ратоборније немачке војсковође.
Узвикивало се тада по Бечу и већим градовима Аустроугарске: Serbien muss sterbien... Србија мора умрети!..
Након детаљно обављених припрема, депеша Бечу, договора, извиђања, провера, постављања три понтонска моста - војска је спремна за покрет. Пред њима је Дрина. А одмах преко моћне, валовите реке, хладне и усред лета, равничарска села Мачве и присојна села у долини Јадра, између којих се, раздвајајући ове две области, уздиже планина Цер.
Дрхте људи под јутарњом свежином, уплашени неизвесношћу - шта их чека у тој земљи непознатој. Ипак, та страшљива нелагода не влада сваким од походника. Јер, Аустроугарска је организована држава, све се планира, о свему мисли, па и о домољубљу. Малобројан али важан сегмент те војне организације су пропагандисти задужени за распаљивање родољубља. Новинари-родољупци су снагу своје државе увеличавали и неколико пута, а противничку приказивали слабијом и лако освојивом.
Истина, то и није било далеко од истине!
МАЊИНА солдата распаљена аустроугарском снагом и моћју и не страхује од преласка Дрине. Неки од њих се присете Беча, светле престонице, свих оних одушевљења и поклика: Serbien muss sterbien! Serbien muss sterbien! Или бомбастих новинских написа о моћи Аустрије. Солдати су из Вијене са цвећем, славолуцима, свечаним маршевима испраћени. Слична је опроштајна светковина уприличена и у другим главним, важнијим градовима Царевине, у Пешти и Загребу. Пук бана Јелачића испраћен је, наравно, са Јелачића трга. Тако помпезног испраћаја није било у Прагу, али, свеједно, и одатле су трупе кренуле у рат.
ГЛАВНИНА трупа, знатни делови две армије, са свом ратном опремом пребачена је уз западну и северну границу са Краљевином Србијом. Држе их уз свакодневни дрил, исцрпљујући. Залегни, устај, размакни се, трком у стрелце. У дворедове, четвороредове! Спремни, лези! Дик` се! У трк! Налево! Лези!... После напорних маршева и вежби солдати, напокон, добију физичко "на месту вољно!" али се психо тортура наставља пропагандним говорима, шта да раде, како да се понашају када у Србију уђу. Слушају упутства, строге наредбе све док говорници не стигну и до читања Благослова папе Пија X. И јутрос, поново - поглавар Римокатоличке цркве благосиља војнике Црно-жуте монархије у рату против Србије, дајући им сав опрост грехова. Бројно људство трупа одређених да прве нападну мрскога им непријатеља, опет слушају проповед Римске курије разаслат свуда по великоме царству, па овде на приобаљу Дрине где разабирају глас капелана:
... Да је благословена свака ваша радња. Па и злочин. То и није у нашем кршћанскоме смислу злочин, већ свети чин. Над Србима, ортодоксима, све што свети ратници Беча учине није, нит може злочином бити. Јер ви Свету Католичку цркву браните. Свако ваше дело је свето дело. Када се војује за узвишену нашу веру, нема рђавога дела. Сваки је чин којим се уништава шизма Богу миломе угодан. А нашем Светом оцу мио. Ви сте ратници Ватикана и Беча. Виена је браник Свете Столице. Стога, нека је рука у којој стежете мач Ватикана, благословена. Примите на себе благослов Папе Пија X, Оца нашега...
Додуше, и тај је благослов, док је стигао до обала Дрине доста мењан, скраћиван и надопуњаван. Од једног а потом разних пошиљалаца јер је сваки од кардинала папино слово примао па и мењао изостављајући неке општије, мирније делове, пооштравајући друге. Па сличан пут од кардинала до капелана. И док стигне до солдата изгуби све мирне нијансе а остане само оно ратоборство које војаку уместо верског једноумља у главу ставља назубљени главосјек у руке.
Пише: Јанко Вујиновић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон Преображење на Церу (2)
Фељтон Преображење на Церу (3)
Фељтон Преображење на Церу (4)
Фељтон Преображење на Церу (5)