АУСТРИЈСКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Поред покушаја ревизије Првог светског рата у делима појединих западних историчара, у западној штампи појављују се и чланци који имају другачији тон.

 

tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/zlocini-au.jpg


Угледни британски лист „Индипендент” пише о страшним злочинима над цивилима које су починили аустроугарски војници у лето 1914. године, чим су прешли Саву. У серији која носи наслов „Историја Првог светског рата у 100 слика”, документују се масовна вешања и стрељања цивила. Пропратни текст није мање страшан. „Индипендент” цитира аустријског историчара Антона Холцера, стручњака за аустроугарску инвазију на Србију 1914.

- Над српским становништвом систематски су спроведени безбројни масакри. Војници би напали села и опколили ненаоружане мушкарце, жене и децу. Убијали су их из ватреног оружја, бајонетима, или су их вешали. Жртве су затваране у амбаре и живе спаљиване. Жене су одвођене на линију фронта и масовно силоване. Починиоци су били војници аустроугарске војске - преноси британски лист.

„Индипендент” објашњава британским читаоцима да је „Аустроугарска монархија намерачила да се освети за убиство надвојводе Франца Фердинанда са бруталношћу каква нема преседана у модерном ратовању”. Рат је поведен под крилатицом „Serben mussen sterben” (Срби морају умрети), а тај принцип „рата до уништења” касније је преузела и нацистичка Немачка.

Управо под тим насловом „Serben mussen sterben” у бечком дневнику „Пресе“ појавио се чланак Роберта Гокла, историчара и аутора документарног програма на аустријској државној телевизији ОРФ. Гокл пише да Аустрија практично гура под тепих злочине које су починили њени војници над српским цивилима, о чему сведочи и чињеница да документи Арчибалда Рајса, швајцарског форензичара и професора, о злочинима над српским цивилима, ни до дана данашњег нису преведени на немачки језик.

 

tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/zlocini-au2.jpg


- То је слика армије једне велике силе која нељудским средствима води рат против једне мале државе и у ком бројни команданти и војници своје разочарање и гнев због војног пораза искаљују на цивилном становништву чинећи злочине као што су масовна убиства, силовања, мучење, пљачка - пише Гокл.

Ревизије историје
Историчар Миле Бјелајац сматра да не треба да нас чуде објективни ставови у појединим западним листовима, зато што и већина науке на простору Европе, САД и Русије стоји на добропознатим и прихваћеним истинама.
- Само један мањи број аутора из разноразних разлога жели то да оспори. И није проблем у њима, јер њих је свега неколико, већ у често агресивној медијској кампањи и превеликој важности која се тим ревизијама историје даје - закључује Бјелајац.

Уместо те слике, школски систем Аустрије негује једну сасвим другу, наводи овај историчар. Након 1945, а у жељи да се одмакне од националсоцијализма, неговала се слика Хабзбуршког царства као „изгубљеног раја”. Франц Јозеф је, каже Гокл, опет постао „наш кајзер”, а уметност са смене века је била „наш допринос светској култури”.

- Нападачки рат против Србије који се отео контроли, ратни злочини и ратнохушкачка политика која је за последицу имала један светски рат, нису били „наши” и потискивани су из сећања - пише овај историчар.

Академик Драгољуб Живојиновић каже да је Рајсова књига о злочинима у Мачви штампана на француском још 1914.

- Ко је желео Рајса да чита, он је књигу могао наћи. Логично је да свако ко је кривац настоји да склони трагове те кривице и да их гура под тепих, па тако и Аустријанци. С друге стране, разумем њихов романтичарски поглед на Аустроугарску јер су тада живели у великој царевини, које више нема - каже Живојиновић.

 

Пише: Светлана Палић

Извор: Блиц