Хитац je пао

Једна од карикатура о рату фламанског графичара и аутора стрипова Жоржа ван Рамдонка

Принципово дело било je пример ината: пуцао je у колонијални, кастински принцип друштва који му je наметан као нормалан и усрећујући.

Субота, 28. јун 2014, Видовдан

Синоћ je овде, у „Златној моруни”, одржано представљање збирке приповедака посвећених Принципу, a вечерас се овде завршава туристичка тура посвећена Првом светском рату. Заправо je требало да овде отпочне, a заврши се у Сарајеву.

Тамо се с обе стране етничке границе иначе прописно обнавља сећање, свако на свој начин: у западном делу се уз носталгичне звуке валцера и царских квартета Бечке филхармоније може ускочити у улогу Фрање Фердинанда; у источном делу се уз звуке православне црквене музике може ускочити у улогу Гаврила Принципа, no режисерским упутствима Емира Кустурице. И једно и друго делује помало бурлескно. Само још недостаје Шешељ, али његов повратак из Хага срећом није планиран баш на овај тако симболични Видовдан.

Овог пута села сам за шанк, под заставу Светог Патрика (Ирци су и овде у Београду синоним за пивнице) и присећам се оног Тејлоровог поређења. Није ни чудо што je „Волксхазет” од 1. јула 1914. оценио атентат као „у извесном смислу самоубиство”. Тако je то, уосталом, оценило и једно народно предање из аустријског места Голинг где је Фрања Фердинанд, упркос упозорењима локалних ловаца, устрелио изузетно ретку белу дивокозу, чиме je сам себи пресудио. Шта мислиш шта сам наручила? Манастирско пиво! Хвале га као аутентично белгијско пиво са српског тла. Ето једног примера билатералне сарадње који ме заиста радује. Али вратимо се историјској стварности од пре сто година. Све данашње новине препуне су чланака са историјским освртом.

Принципово дело je такође било пример ината: пуцао je у колонијални, кастински принцип друштва који му je наметан као нормалан и усрећујући (како би рекао Пиштало).

Хитац je, дакле, пао. „Шта je произашло из хица?” да се упитамо насловом једне ратне карикатуре познатог фламанског графичара и аутора стрипова Жоржа ван Рамдонка. Послаћу ти je сада мејлом, a касније ћемо се још вратити на лик и дело Ван Рамдонка.

У холандским дневним новинама „Хој ен Емландер” од 1. јула 1914. стоји драматичан опис самог догађаја no казивању једне девојке очевица.

„Moja пријатељица и ja стале смо преко пута Шилерове продавнице у Улици Фрање Јосифа након што je први атентат већ извршен. Убрзо затим виделе смо неке штркљаве момчиће од којих je један носио бели филцани шешир, други крути црни шешир a трећи, колико нас сећање служи, лаган бели шешир.

Сва тројица носила су похабану одећу и изгледали су као радници. У рупици на реверу носили су српску тробојку. Убрзо су им се придружиле две младе девојке које су с њима размениле неколико речи. Девојке, које нисмо познавале као што нисмо ни младиће, пришле су нам затим и рекле нам: 'Хајдемо кући, хајде и ти кући. Она тројица тамо су нам сумњива.’ Moja пријатељица je отишла, a ja сам остала у друштву једне друге девојке. Приметила сам тада да je један од младића, наиме онај са крутим шеширом (био je то Принцип), све време држао једну руку у џепу. Тада сам рекла девојци: ’Ha таквог човека би требало скренути пажњу полицији.’ У том тренутку je већ био прошао први аутомобил са владиним комесаром и градоначелником. Могуће je да су та тројица чула моје речи па је Принцип журно прошао поред једног полицајца на другу страну улице. Стао je на неколико корака од Шилерове радње. У том тренутку наишао je аутомобил с надвојводом и одмах затим чула сам два пуцња које je испалио Принцип. Надвојводин аутомобил возио je тик уз плочник где je стајао починилац. Малобројни посматрачи који су се ту налазили сместа су се бацили на младића у покушају да га шчепају. Принципу je ипак пошло за руком да испали и трећи хитац, који je у сваком случају погодио надвојвоткињу. Кад je одјекнуо први пуцањ, који je надвојводу изгледа погодио у главу или у врат, војвоткиња га je загрлила. Била je веома присебна духом и чак je махнула публици. Са свих страна су се на починиоца устремили официри, жандарми и публика.”

Ha месту догађаја je свакако било драматично, али у Белгији се тада мало ко истински забринуо због тог пуцња, тако макар можемо прочитати у ратном дневнику чувеног фламанског писца Стејна Стревелса чији ће роман „Жетва” (1901) у току Другог светског рата, дакле током немачке окупације, бити преведен и објављен у Србији. У забелешци од 29/30. јула 1914. он наводи следеће:

„Скоро никад не читам дневну штампу и тако се десило да ми је мој пријатељ сликар први пренео вест да je госпођа Кајо извршила атентат на Калмета; ... да je аустријски престолонаследник убијен, што je изазвало замешатељство међу великим силама! ... Ми смо, међутим, остали прилично равнодушни и сумњичави што се тиче последица које ће из тога проистећи.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO,

Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, сајт: www.clio.rs

Извор: Политика, петак 09. октобар 2015., стр. 24

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (2)

Фељтон: Последице једног пуцња (3)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)

Фељтон: Последице једног пуцња (5)

Фељтон: Последице једног пуцња (6)