Сијековац: Злочин без казне

У Сијековцу су 26. марта убијени и Лука Милошевић и његова два сина Жељко – рођен 1968. и Драган – рођен 1974. године. Остао је Лукин трећи син Саша од девет година. Један од хрватских војника већ је био извадио нож да га закоље, али је наишао други војник и спасио дијете

Јелица Зечевић из Сијековца, код Брода, за само један час злочиначког дивљања припадника ХОС-а и других паравојних хрватско–муслиманских јединица остала је без мужа, два дјевера и свекра.

Истог дана, 26. марта 1992. године, у Сијековцу је убијено још 16 Срба. Покољ Срба извршили су припадници регуларне војске Републике Хрватске, заједно са паравојним јединицама које су формирале СДА И ХДЗ БиХ.

Нападу на Сијековац претходила је ликвидација Андрије Мартића, његовог сина Момира и њиховог комшије Душана Дујмића, те рањавање Андријине супруге Мериме и Бранка Дујмића дан раније у Броду. Претходно је миниран кафић, чији је власник био Андрија Мартић.

Хрватски војници су из куће извели чланове породице Мартић и комшије који су се затекли у кући, наредили им да трче низ улицу, а потом на њих отворили ватру. Према прикупљеним доказима, овај злочин починили су припадници хрватских оружаних снага, у чијем саставу су били и припадници “Ханџар дивизије” из Сиска, предвођени извјесним Алијом Халибашићем и Јозом Кожулом.

У поподневним часовима, 26. марта, у Сијековац су ушли припадници ХОС-а, паравојних хрватско-муслиманских јединица из Брода, припадници “Зенги” и “Ханџар дивизије”, те тзв. “Интервентног вода ХВО из Сијековца“.

Они су извршили стравичан злочин над српским цивилима. За само један час злочиначког дивљања убијено је 19 Срба. Најмлађа жртва био је 17-огодишњи Драган Милошевић, док је најстарија жртва – Јово Зечевић имао 72 године. Наредних дана убијен је још 41 Србин.

Међутим, то није и коначан списак убијених цивила. Тијела убијених су касније бачена у ријеку Саву. Након стравичног злочина Сијековац су посјетили тадашњи чланови Предсједништва БиХ Биљана Плавшић, Фикрет Авдић и Фрањо Борас, а снимци злочина приказани су на РТВ Сарајево и Телевизији ЈУТЕЛ.

“Знала сам да ће се нешто страшно догодити. Мој покојни муж тог дана је пошао на посао у Рафинерију, али није отишао. Вратиле су га комшије Хрвати и Бошњаци, који су тог дана поставили страже на свим улазима у село” – сјећа се Јелица Зечевић.

Тог дана, око 17.00 часова, село је било изложено страховитом бомбардовању. У подруму њихове куће склонио се већи број комшија Срба. Када је минобачачка паљба утихнула, у кућу Зечевића “банула” је већа група војника Републике Хрватске. “Међу њима сам препознала и наше комшије Хрвате и Бошњаке. Били су у униформама Војске Хрватске. Одмах су почели да псују и пријете да ће нас побити”, прича Јелица Срни.

Издвојили су њеног мужа и одвели до оближњег стабла, за које су га свезали. Дошли су и по њу.

“Пријетили су да ће ме силовати, а онда полити бензином и запалити. Молила сам их да то не чине. Убили су најприје мога мужа. Нису поштедјели ни моје дјевере ни свекра. Ја сам остала жива, јер је један комшија Хрват рекао да жене не смију убијати”, испричала је Јелица.

Осим Зечевића, хрватски војници убили су три члана породице Милошевић: оца и два сина, те Марка Радановића и Срету Тривића који су изведени из подрума Зечевићеве куће, гдје су се сакрили од граната, као и још десет Срба.

Љубица Седлић је такође свједок зла које се у Сијековцу догодило 26. марта 1992. године. Она је видјела злочин над Зечевићима. Сутрадан је њена кућа запаљена са њеним непокретним супругом. Она свједочи да су злочинци викали: “Ово је Парагина војска и Анте Пркачина. Срби, упамтите нас” – сјећа се Љубица.

Љубицу и још неке становнике одвели су у дом у Сијековцу, а касније у логоре.

Предсједник Удружња за тражење заробљених бораца и несталих цивила Марко Грабовац истиче да се Сијековац није десио случајно: “Сијековац није није случајно одабран. То мјесто је било примјер суживота људи различитих националности, а налазило се и на важној комуникацији којом су Хрватске снаге требало да напредују према Дервенти и унутрашности БиХ”.

Посебно боли што, како истиче Грабовац, упркос свим доказима, 21 годину након злочина још нико није процесуиран?! “Знају се починиоци злочина и њихови наредбодавци. Сматрам да је фактор страних сила највећи кривац за непроцесуирања злочина. Он је одиграо важну улогу на почетку рата у БиХ, а и данас је њихова улога значајна” – сматра Грабовац.

У Сијековцу су 26. марта убијени и Лука Милошевић и његова два сина Жељко – рођен 1968. и Драган – рођен 1974. године. Остао је Лукин трећи син – Саша од девет година. Један од хрватских војника већ је био извадио нож да га закоље, али је наишао други војник и спасио дијете. Младенка Милошевић је убрзо умрла од бола за мужем и двојицом синова.

Побијени Сијековчани су жртве првог ратног злочина у БиХ. О том злочину постоје бројни докази, као што постоје докази и о другим злочинима у Броду, чије су жртве били Срби. Предмет са доказним материјалом 22. маја 2002. године предат је хашким истражиоцима, а Хашки суд је предмет 2006. године уступио Тужилаштву БиХ за ратне злочине, које до сада ништа није учинило да злочин буде процесуиран.

Окружно тужилаштво у Добоју потврдило је оптужницу против Нијаза Чаушевића, званог Медо, Марка Милоша /62/ и Мирослава Копљара /44/ за злочине над српским цивилима у Сијековцу 1992.године. Нијаз Чаушевић – Медо био је командир такозваног Интервентног вода ХВО, чији припадници су починили злочин у Сијековцу. Интервентни вод ХВО-а бројао је 68 припадника.

Војни суд бивше Југославије још 1993. године Окружном тужилаштву у Добоју доставио је доказе о злочину који су извршили припадници Интервентног вода. Достављене су изјаве свједока као и имена злочинаца. Марко Грабовац сматра да Тужилаштво БиХ једноставно бјежи од Сијековца због питања која би се отворила.

Јавна је тајна да су трупе тада међународно признате Републике Хрватске ушле у Брод у ноћи између 3. и 4.марта 1992. године. Зна се да су учествовале у свим злочинима на подручју бродске општине, па и Сијековцу. Отварањем овог случаја све би почело да се поставља на своје мјесто и потпуно би се разобличила улога Хрватске у паљењу ратног пожара у БиХ.

У приградском насељу Сијековац 26. марта 1992. године припадници регуларне војске Републике Хрватске заједно са павојним хрватско-муслиманским јединицама из Хрватске и БиХ убили су 19 српских цивила. Наредних дана убијен је још 41 Србин. Тијела убијених су данима вожена у камионима–хладњачама да би касније била сахрањена у масовне гробнице или су бачена у ријеку Саву.

Још се за једним бројем убијених Срба из Сијековца трага и воде се као нестали.

За ове злочине оптужени су Нијаз Чаушевић, звани Медо – командир Интервентног вода ХВО-а из Сијековца и припадници ове јединица, као и командир ХОС-а Анте Пркачин из Славонског Брода, те још неки. Међутим,још нико није осуђен.

Тренутно се пред Судом БиХ суди Земиру Капетановићу, кога терете да је починио злочин над српским цивилма и да је учествовао у ликвидацији цивилима из четири аутобуса, у којма су се налазила лица из Подриња која су, бјежећи из ратног подручја, код Брода намјеравала да пређу у Хрватску и путовање наставе ка некој од европских земаља.

У уторак ће, у организацији Одбора за обиљежавање значајних датума ослободилачких ратова, у Сијековцу бити служен парастос за невино страдале жртве. Упућен је позив високим званичницима Републикие Српске и високом представнику у БиХ да присуствују овом догађају.

 

Извор: БИГ РАДИО