РАДЕНКО БОЖИЧКОВИЋ ПРЕЖИВИО ГОЛГОТУ У БАНОВИЋИМА
Иако је рат званично окончан парафирањем Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године, Божичковић и још 18 припадника 4. Озренске лаке пјешадијске бригаде су ослобођени тек у априлу 1996. године
Припадник 4. озренске лаке пјешадијске бригаде Раденко Божичковић
Пише: Слободан ПЕТРОВИЋ
Припадник 4. озренске лаке пјешадијске бригаде Раденко Божичковић изјавио је Срни да је, након што су га припадници такозване Армије БиХ заробили у Возући 10. септембра 1995. године, у Бановићима преживио голготу премлаћивања и мучења - која је трајала пуних седам мјесеци - до априла 1996. године.
Иако је рат званично окончан парафирањем Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године, Божичковић и још 18 припадника 4. Озренске лаке пјешадијске бригаде су ослобођени тек у априлу 1996. године.
"Сада тај дан обиљежавамо прослављајући крсну славу - Благовијести, 7. априла", рекао је Божичковић.
Масовно страдање Возућана током протеклог рата догодило се између 10. и 24. септембра 1995. године, усљед офанзиве Другог и Трећег корпуса такозване Армије БиХ, НАТО снага за брзе интервенције и одреда "Ел муџахедин".
Божичковић, који се нерадо сјећа тих дана, испричао је како је по заробљавању пребачен у Бановиће гдје су затворенике везали жицом, прекрили им очи, малтретирали их и ударали.
"Права голгота је настала у том сабирном центру гдје смо свакодневно више пута премлаћивани", рекао је Божичковић.
Ту је било било 116 српских заробљеника, смјештених у двије веома мале собе, каже он. Заробљеници су, каже, вјешто сакривани од међународног Црвеног крста и снага СФОР-а, иако су те организације знале да ту држе затворене Србе.
"Тек након пет мјесеци смо регистровани као заробљеници. Неки чувари говорили су нам да је Република Српска уништена и да сви бјеже из ње. Имали смо катастрофалне услове, храна је била врло лоша. Болесне заробљенике нико није лијечио", рекао је Божичковић.
Након једног батињања, каже, које је доживио током испитивања, када се вратио међу осталих 116 заробљеника, појединци га нису препознали јер је био обливен крвљу.
"Све сам стоички издржао јер је у мени прорадио понос, инат и пркос да све то преобродим, што ми је дало снагу да преживим", рекао је Божичковић.
Он је навео да га је у том центру препознао један припадник бановићке бригаде који је био помоћник за безбједност и да му је рекао: "Не узбуђуј се. Битно је да је жива глава".
"Рекао ми је, ако ме буде неко нешто питао, да само кажем чињенично стање. Када сам позван на испитивање, схватио сам да то није информативни разговор. На три питања: `Да ли си био у Сребреници?`, `Да ли си члан СДС-а?` и `Да ли си био на чишћењу Возуће?`, одговорио сам негативно, а за сваки такав одговор сам добио ударац чизмом и ногом дрвеног стола у зглобове, леђа, лактове, рамена и јагодичне кости", рекао је Божичковић.
Ослобођен је у априлу, у посљедњој размјени. Тада је, испричао је он, 18 заробљеника, завезаних, пребачено до Сарајева, гдје су провели ноћ у једном затвору.
Ту су, као и у Бановићима, како каже, добили "порцију батина", да би ујутро под присмотром међународног Црвеног крста стигли на слободну територију на Пале, гдје их је дочекала делегација са Момчилом Крајишником на челу. Одатле су се, превозом који им је био обезбијеђен, упутили својим кућама и породицама.
Десетог септембра 1995. године у акцији под тајним називом "Ураган", коју је потписао командант такозване Армије БиХ Расим Делић, уз стравичне злочине извршен је прогон комплетног српског становништва из Возуће и долине ријеке Криваје у Федерацији БиХ, одакле је протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова.
Свечаном академијом и маршом "Стазом егзодуса" 9. и 10. септембра ће бити обиљежено 20 година од егзодуса Возућана.
Извор: 
Везане вијести: