Дан када је Косово горело

„Билбил пиле, не пој рано, не буди ми господара”, певала је на гвозденом војничком кревету старица Наталија Крстић. Читав живот она је певала старе косовске песме, пева и сада у сабирном центру последњих призренских Срба. Побегла је из Богословије у којој је горео Душан Недељковић, и крила се по граду док је неки војни транспортер није довезао у камп немачког Кфора.

Каквог ли се она господара плашила док се боса крила испод призренских мостова да дочека зору и да на овом опскурном месту поново запева? Ко је био и остао стварни господар Призрена?

Граду три језика, граду три културе, граду оријенталног господства нанет је смртни ударац. Хришћанство ни у једном нашем граду није имало такву симбиозу с урбаношћу, ниједан наш град није имао толико дугу историју односа с православљем.

Ни један једини сегмент живота косовских Срба, Рома, Горанаца и Ашкалија није остао нетакнут, ширина тог ударца фатално је погодила све: од простих земљорадника до најважнијих фресака српског и европског средњег века, преко политичког статуса, елиминације урбаности, онемогућавања повратка расељених, уништавања књига, библиотека, градских средина, нематеријалне баштине, гробаља, убијања животиња и прихватања туђе етничке слободе. Никада у својој историји Српска православна црква, у тако кратком времену није претрпела тежи ударац.

Стотине и стотине икона страдало је у погрому: сав труд, љубав, прилоге и молитве, што су, век и по, грађани Призрена поклањали, утопљавали, посвећивали катедралној Цркви Светог Ђорђа, нестали су заједно са збирком икона, живописом и иконостасом донесеним из Сент Андреје. Све што је било у одговорности немачког Кфора потпуно је уништено и девастирано, а немачки лист„Шпигл”је своје војнике назвао зечевима с Косова.

„Господину Џонсону дао сам комадић запаљеног крста из приштинске цркве, то је један нагорели анђео – да га, као залог, подсећа на све што се овде десило. Овде се уништавају највеће светиње православне уметности”, рекао је Грегорију Џонсону, команданту јужног крила НАТО-а, отац Сава Јањић. Он је обећавао да ће стати на пут злу и додао да је у три дана погрома безуспешно покушавао да успостави везу са Рамушем Харадинајем, ратним ОВК командантом и потоњим политичким вођом косовских Албанаца. У том „прекиду веза” горели су анђели и уметност, нестајали животи и градови. Ни у овој области не постоји прецизна евиденција шта је све нестало и уништено.

Руља која је попалила српско повратничко село Бело Поље код Пећи, чијег је предводника хицима из пиштоља усмртила једна америчка полицајка, скренула је од села према гробљу, отварала, ломила и из земље изваљивала старе надгробне крстаче. Парадоксално је да су, касније, „хероју” који је убијен, покушали да подигну спомен-обележје, и то на месту погибије, између села и цркве коју су спалили и гробља које су уништили.

Погром 17. марта 2004. године је, готово потпуно, успостављање консензуса између мафијашко-племенских структура (подинституција), владе, председника општина, полиције (званичних институција) и моћних западних амбасада и тајних служби (надинституција). Он је одустајање од свих стандарда и, коначно, тренутак одлуке да међународна заједница у пуном капацитету призна независност Косова. Западне демократије и њихови најважнији експоненти на терену одлучиле су да признају етнократију и тако, парадоксално, и код Срба и код Албанаца учврсте идеју да се злочин исплати и да је награђен. После свега на згаришта се вратила Српска православна црква: подигла зидове, ставила кров, обновила живопис, поставила свештенике и колико-толико почела обнову живота и заштиту од зла и нестајања. Несрећа је што је зло добило своју институционалну форму и потврду, па је само питање времена, када ће се окренути и против оних који га сада подржавају, учествују у њему и живе од њега.

Људске жртве

У великим сукобима у Косовској Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић. У селу Драјковце, убијени су Добривоје Столић и његов син Борко. У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић, док је Славољуб Дабић претучен до смрти.

У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је и тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.

Све што је служило Србима у Косову Пољу уништено је, а из своје куће извучен је Златибор Трајковић и наочиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо. У Липљану је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана. Према подацима Оебса, убијено је 19, а расељено 4.500 људи од којих се огромна већина није вратила у своје домове, а велики број је живео у контејнерским насељима у крајње нехуманим условима;спаљено је 39 цркава и манастира;спаљене су и срушене 934 куће – станове по градовима нико до сада није рачунао, нити се њихов број зна; тучено и малтретирано око 900 особа. Организаторе правда није ни дотакла, неким извршиоцима је суђено и добили су, према закључцима Оебса, непримерено мале казне.

Аутор: Живојин Ракочевић

 

Извор: ПОЛИТИКА

 

Везане вијести:

МАСОВНИ ЗЛОЧИНИ УЗ БЛАГОСЛОВ МЕЂУНАРОДНИХ "МИРОВЊАКА"

Исповест: Ликвидирали ми супруга и свекра, а сада хоће да униште мој живот и живот моје деце!

Позив за обележавање годишњице мартовског погрома у Грачаници

ПОЗИВ ДА БУДЕ СПРИЈЕЧЕН 17. МАРТ

Косово - Јадовно 1941.