Један од хиљаду
Пре три дана, у Србији и Босни и Херцеговини – видели смо крајичком ока у новинама кратку вест – ухапшено је петнаест људи одговорних за ратни злочин у источној БиХ пре готово двадесет две године, кад су припадници српске паравојске зауставили воз из Београда, извели из њега све муслимане, па их након окрутног мучења хладнокрвно ликвидирали и бацили у Дрину. Било је предавно да бисмо памтили, било је предалеко да бисмо знали.
Била је то, наиме, посве интерна ствар између Срба и Бошњака, као што је њихова и данас, кад тужилаштва Србије и БиХ новинарима дају изјаве о спектакуларној заједничкој акцији, суграђани и породице злочинаца у Републици Српској протестују због хапшења, а породице давних бошњачких жртава пристижу на тужан дочек правде.
Као што су се на узалудним дочецима окупљали свих ових година, у малом граду Пријепољу на југу Србије, докле деветнаест убијених никад није стигло. И последњег фебруара, на годишњицу отмице, окупили су се тамо угледници бошњачких удружења и чланови породица, измолили фатиху за своје очеве, браћу и синове, и – као сваке године – бацили у Дрину осамнаест ружа.
Да, било је осамнаест ружа за деветнаест жртава: за једну од њих није било ни руже ни молитве.
Томо Бузов био је, наиме, статистички Хрват, из Рудина у Каштел Новом, од великог и познатог рода Бузових. Тамо га, међутим, слабо памте: као капетан прве класе у оној војсци, у Новом Београду је дочекао и пензију и рат.
Имао је педесет три године и сина Дарка на одслужењу војног рока у Црној Гори, у Подгорици. Тамо се и био упутио, да посети сина, кад је у суботу 27. фебруара 1993. у десет ујутро сео у воз 671, популарни „Ловћен” на линији Београд–Бар.
Већ у поласку воз је каснио сат времена, јер су се станицом и вагонима мували полицајци и наоружани неки мушкарци у маскирним униформама. Следећих неколико сати полицајци су обилазили купее заједно с кондуктером, који је од сваког од хиљаду путника, колико их је било у возу, тражио путну карту и личну карту.
Никад то није било, да се уз путну карту тражи и легитимација – шапатом су се чудили путници, а полиција их је смиривала објашњењем како се „појавио неки шверц”.
Који минут пре четири после подне воз се уз шкрипу зауставио у Штрпцима. Мала је то станица, никад се ту „Ловћен” зауставио није, па су нелагода и страх брзо испунили загушљиве купее. Онда су се из даљих вагона зачули жамор и гласна запомагања и није прошло дуго пре него су путници у возу схватили што се догађа.
Хиљаду путника уплашено је гледало у властите блатњаве ципеле, бојећи се и провирити кроз прозоре на станицу, где су изведене Бошњаке постројавали поред камиона са зеленом церадом. Могао је оћутати и пензионисани официр, Каштеланин Томо Бузов.
Само да је ћутао, да се удубио у новине или се правио да дрема, да је гледао властита посла – а имао је својих, важнијих послова, имао је на једном крају пруге супругу, а на другом сина – тргнула би га неколико минута касније локомотива и мала станица Штрпци заувек би остала иза залеђеног стакла на прозору купеа. Само, ето, да је ћутао. Али није могао. Устао је коначно са свог седишта и гласно узвикнуо: „Станите, људи, шта то радите!? Има ли у овој земљи закона?”
Није то био пркосни, херојски гест: само људски, дакле сулуди и бесмислени. Знао је и он, као и осталих хиљаду путника, да не може ништа спречити, ништа променити и никога спасити. Тако се Каштеланин Томо Бузов, уместо на порти подгоричког гарнизона, у посету сину Дарку, те суботе нашао у камиону с осамнаест Бошњака, које су припадници паравојне групе „Осветници” из Вишеграда одвели у село Прелово крај Вишеграда.
У гимнастичкој дворани основне школе окрутно је мучен и премлаћен, пре него што је и на њега дошао ред да уђе у једну гаражу, где је чекао вођа „Осветника” Милан Лукић.
Супруга Ковиљка и син Дарко никад нису покопали Тому. Од деветнаест жртава отмице у Штрпцима, идентификоване су и сахрањене само три, пронађене касније у језеру Перућац.
Све остале, међутим, у комеморацијама у Пријепољу имају своју множину, као што своју множину на демонстрацијама у Вишеграду имају и убице, и као што је своју множину у возу 671 имало хиљаду путника загледаних у властите блатњаве ципеле.
Само Томо Бузов нема множине и никога се не тиче. Памти га, ето, само понеки од хиљаду сапутника из воза 671 на линији Београд–Бар, сведока који су се на суду сетили човека који није могао ћутати.
Једног од хиљаду.
Пише: Борис Дежуловић
Извор: SLOBODNA DALMACIJA
Везане вијести: