Страдање какво се не памти, догодило се у Подрињу на Младенце, 22. марта 1942. године
Дозволити да нам се понавља оно што се десило уназад ових 67 година, био би смртни гријех.
Хаџи Бранко Никитовић
Часни Оци, поштована сабраћо, потомци и поштоваоци српских жртава у ратовима 20 вијека, драги учесници овог првог Сабрања помаже Вам Бог.
Не могу а да нас на самом почетку не подсјетим на ријечи Професоке др. Смиље Аврамов која каже:
“ Вијек који је иза нас, хх вијек, био је вијек величанствених успјеха српског народа. На војном пољу побједе српске војске слављене су широм Европе.
На научном пољу великани српске науке: Пупин, Тесла, Миланковић ударили су темеље савремене технолошке револуције. Мудре ријечи српских државника с краја 19. и почетком 20. вијека ушле су у свјетске енциклопедије.
Али, овај вијек био је и вијек голготе за српски народ. Три пута у том вијеку српски народ нашао се пред опасношћу тоталног истребљења.
Било је то 1914 на 1915 када је аустроугарска солдатеска извршила масовне покоље по Босни и Херцеговини и Србији. Од 1941 до 1945 под усташким ножем према њемачким и италијанским изворима нестало је око 800.000 Срба.
Геноцид није био епизода рата, већ дио осмишљеног плана. Године 1941. усташка влада у Загребу је издала наређење за тотално уништење Срба и да у Хрватској (која је тада обухватала и БиХ) не може бити Срба ни православаца“.
Јасно нам је шта се могло очекивати у српским селима по Босни и Херцеговини , па и у Милошевићима и Старом Броду селима која су била оличење Православља и Српства. Зато је у Стари Брод који је смјештен у кањону Дрине 13 км низводно, сјеверно од Вишеграда и бјежао испред усташа Српски народ са подручја Сарајева, Романије, Сокоца, Олова, Кладња, Хан Пијеска, Рогатице и Борика.
Било је то у прољеће 1942. године. Највеће страдање десило се 22. марта (на Младенце) те године , и оно што се десило не памти овај крај.
Бјежећи испред усташа, српски народ је стигао у Вишеград, до ћуприје Бајице Соколовића, вјерујући да су избјегли страдање јер је од моста недалеко Србија.
Међутим италијанска војска је пропуштала само оне који су имали злато и стоку а такви су били ријетки и несрећни народ није могао до друге обале – обале слободе.
Немајући куд, изморени народ је кренуо низ Дрину према Милошевићима и Старом Броду јер су ту постојали прелази са скелом.
Само накратко одахнуо је измучени и напаћени народ.
Превоз скелом трајао је сатима а око подне три хиљаде наоружаних усташа из правца Борика сустигао је јадни народ а онда је уследио призор који се не може описати. То мјесто само зато што је српско било придружиће се Јасеновцу, Доњој Градини, Гаравици код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста, Госпићу, Јадовну у Лици , Крагујевцу, Краљеву, Ливну, острву Пагу и многим другим стратиштима и мучилиштима српског народа.
До Старог Брода иначе било је јако тешко доћи. Планиским превојима и козијом стазом поред Дрине једино.
Пута ниотдкуда. Тако је било све донедавно.
Неописиво тешко је живио народ српски у овим селима. У вријеме комунизма ово мјесто и страдање није смјело бити помињано све ради изградње братства и јединства. Тек после 67 година са скицом споменика у знаку крста, изображеног руком сликара Хаџи Бранка Никитовића, свештеник парохије у Блацама и Старом Броду Отац Драган Вукотић пошао је пред Преосвештеног Митрополита Дабробосанског господина Николаја Мрђу по Благослов, да би се подигло Спомен обележје невино пострадилим мученицима.
Народу овог краја је због заборављеног злочина, више него икоме било потребно измирење са жртвама као и са свима настрадалима. А страдало је и звјерски мучено и убијено више од 6.000 невиних стараца, жена и дјеце.
Године 2008 подигнут је и освештан Споменик у знаку крста а сав материјал је довезен чамцима, Дрином од Вишеграда до Старог Брода.
Споменик су освештале Владике, Преосвештени Митрополит Дабробосански Господин Николај, Епископ Милешевски Господин Филарет уз саслужење Свештенства и Монаштва Горашко- Вишеградске, Рогатичке, Соколачке, и Руђанске Црквене општине и присутне представнике власти локалних заједница, представнике Борачких организација као и изасланике Министарства за борачка питања и наравно мноштво благочестивог српског народа.
Ћутање о страдалништву је велик гријех, па је пред овим Спомеником свако од нас стајао скрушено, молитвено, покајнички, одајући закаснелу пошту невино страдалој српској браћи и сестрама.
Договорено је да се поред Споменика подигне и Спомен капела и музеј.
На донаторској вечери у Вишеграду приказан је документарни филм „Дрино водо очи дјевојачке“ аутора Радоја Тасића и Новака Кнежића, као трајно свједочанство преживјелих о стравичном злочину који је прикриван до данашњих дана. Поред филма“Дрино водо очи дјевојачке“ снимљена су још два филма:“Старобродски мученици“ аутора Гвоздена Шарца и“Спокој краја“ аутора Милана Никодијевића и Зорана Дебељака.
Издавачка кућа Митрополије Дабробосанске „Дабар“, објавила је Зборник радова са научног симпозијума „Заборављени злочин-Стари Брод“ одржаног у Рогатици 19. јула 2008 године. У овој 2014 години, „Дабар“ је објавио друго допуњено издање „Заборављен злочин“ а приређивач је Александар Савић са сарадницима из Српског соколског друштва „Соко“ у Манастиру Св.Николаја у Добрунској ријеци код Вишеграда.
Прве промоције књиге су биле у Рогатици и Вишеграду само два дана прије освећења Спомен капеле у Старом Броду, 18 и 19. 09. 2014 . године а 20. 09. 2014. године у Суботу, Архијереску Литургију је служио са Свештенством и Монаштвом Архимандрит Отац Игуман манастира Житомислић Господин Данило.
Спомен капела је и живописана житијама Светих а на стубовима капеле бјеласају имена страдалника али и доброчинитеља и дародаваца да се капела подигне.
У будућности најскоријој, жеља нам је да ово страдално мјесто буде мјесто окупљања и подсјећања на невино пострадале као и мјесто које ће нас опомињати, што рече наш велики српски пјесник Јован Дучић да:
„Умријети то није ништа, али бити заборављен - то је најсвирепија одмазда смрти над животом, „ а Михајло Лалић каже да је заборав тежи од смрти .
Са до сада прикупљеним подацима, штампаним издањима, снимљеним свједочанствима и научним радовима, потрудићемо се да уђемо у сваку кућу, сваку породицу, и свијест сваког појединца.
Посебно би требало да се учини све да ова истина уђе у школску литературу, уџбенике историје, школске програме посјета меморијалним центрима.
Понекад се морамо спашавати и од нас самих, зато треба младима помоћи да сазнају и ко су и шта су и од кога су.
Недавно је изграђен пут од Рогатице до Старог Брода, захваљујући шумском газдинству „Сјемећ“ из Рогатице“ па су сада могуће посјете ђачких група Старом Броду и надамо се залијечењу задобијених рана давне 1942 године.
Дозволити да нам се понавља оно што се десило уназад ових 67 година, био би смртни гријех.
Лично мислим да су у Старом Броду постигнути значајни резултати рада и они се огледају између осталог и у томе да је Стари Брод сада уврштен у спомен обележја од Републичког значаја.
Тиме се преузима већа обавеза и одговорност да будуће активности буду и садржајније и бројније од највишег нивоа до локалне заједнице. Без намјере да се некоме упућује критика и замјера на не чињењу много тога , били би неискрени ако не би признали да досадашња сарадња па и вишеслојна комуникација није била на задовољавајућим вредностима.
Хоћу да кажем да подршка није изостала али још се много више може и треба, ипак је недовољна. Мора се поправити однос и приступ са више поштовања и уважавања према овој проблематици. На примјер, када треба да се каже нешто о овим истинама кроз емисије, разговоре, промоције књиге приказивања филма, уредник ће себи да слободу да такав прилог иде у термину када га нико неће видјети, у раним јутарњим сатима или касним вечерњим.
Свједок сам овако лошег примјера недавно представљане грађе у вези са Старим Бродом на једној нашој телевизији али знам да такве ствари не смију да обесхрабрују, него да се исправљају. Ми у Вишеграду не смијемо да престанемо да исправљамо криву Дрину иако су све овог свијета криве. Остављено нам је у аманет тако.
Искуство у досадашњем раду ми говори, да се може више али да треба и људе мобилисати, укључити у више акција више људи да не вуку увек исти иако им не пада ништа тешко.
Не мањка нам и није никада мањкало идеја али од идеје до реализације пут је дуг и напоран, зато мислим да је нас је више потребно на сваком мјесту и у свако вријеме.
Овде првенствено мислим на струку у сваком смислу и погледу. Недостаје стручног кадра . Струка и наука су кичма сваке од идеја и активног дјеловања.
Ово Сабрање је за мене и моју браћу из Вишеграда од изузетног значаја, јер ћемо овако умрежени бити на неки начин укључени у активности других мјеста, а наравно да очекујемо и да нам се помогне у будућности код реализације планираних активности и пројеката. Благослов од Оца Драгана ме оснажио и охрабрио да Вам се обратим, и обраћам Вам се као Ликовни умјетник, а не историчар.
Славословићу указану ми част што сам овде проговорио неколико ријечи.
Искрено, у души својој сам имао и потребу да на оваквом мјесту захвалим Господу што је помогао мојој баки Милици да са своје троје дјеце преживи Стари Брод.
Од то троје дјеце, једно је њена тад у 14 години ћерка Станојка, моја мајка која ме родила 1949 године на Светог Луку. Зато сам данас ваљда сликар.
Желим овом Сабрању дуг живот, плодан рад а учесницима добро здравље и успјех у борби за истину и очување свега што је за народ српски Свето и Светиња.
Моја безначајност Вам се захваљује на дариваном времену и простору да се овом скупу искреним ријечима и скромног умијећа обратим.
Хвала Вам!
Хаџи Бранко Никитовић
У Вишеграду, уочи Св.муч.Вере, Наде, Љубави и мати им Софије 29.09.2014.
Обраћање на првом Сабрању удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова XX вијека. Козара, 03.- 05. октобар 2014.
Везане вијести:
ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ: СРБИ СКЛОНИ ЗАБОРАВУ ВЛАСТИТОГ БИЋА
Желим да моје дијете, никада не доживи оно што смо ми и наши преци проживјели
Злочин у Старом Броду – Покољ 6000 Срба на Дрини 1942
У Старом Броду на Дрини: Помен страдалим у прољеће четрдесет друге