(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ ЗЛОЧИН НАД ЦИВИЛИМА
Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора, у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце.
ПРИЈЕДОР, 26. ЈАНУАРА /СРНА/ - Музеј Козаре Приједор за својих шест деценија постојања по први пут је приредио изложбу доминантно посвећену страдању цивила у Другом свјетском рату назвавши је "Година страдања – 1942".
Виши кустос историјске збирке овог музеја Ведрана Адамовић каже Срни да се не може са сигурношћу тврдити зашто се тек сада по први пут у оквиру шире теме обрађују позадина Битке на Козари и страдање цивила, са акцентом на усташки покољ у Великом Паланчишту, али да се могу претпоставити два разлога.
"Један је тај што су војна дејства увијек била у првом плану у односу на цивиле, а други је чињеница да се поратни период темељио на тези о равноправној борби свих народа, па би приказивање страдања српских цивила Поткозарја било искакање из такве норме" - појашњава Адамовићева.
Пна подсјећа да је и за споменик на Мраковици било потребно да прођу три деценије – саграђен је тек 1972. године.
Према њеним ријечима, офанзива на Козари у љето 1942. године прва је асоцијација на НОБ на овим просторима и о том војном догађају и историја и филм и образовни систем и музејске поставке и меморијали говоре са дужном пажњом.
Али, проблем је у томе што се мање бавило стравичним посљедицама те битке у граду и селима након офанзиве.
"Мање је позната јесења офанзива на Козари од 16. октобра 1942. године када је формирана борбена група `Хофман` са задатком да очисти планине Козару и Просару од партизана, али покрет на Козари је тада још активнији и то је била једна од ријетких слободних територија у Југославији", наводи Адамовићева.
Бијес окупатора што ни у другој, јесењој офанзиви не успијева да угуши покрет отпора на Козари и што не држи под контролом крај стратешки важан због жељезничке пруге и рудника жељеза, у најбестијалнијем облику сручиће се на поткозарска села, понајвише на Велико Паланчиште.
"Не налазимо у документима одговор на питање зашто баш на Велико Паланчиште. Можемо претпоставити да је то због тога што је у овом селу пукла прва устаничка пушка након окупације 1941. године и што је народ Великог Паланчишта здушно подржавао партизански покрет", наводи Адамовићева.
Директор Музеја Козаре Зоран Радоњић истиче да се не може тврдити да се о страдању српских цивила није знало, али је чињеница да је све остало у сјени НОБ-а.
"Има литературе о страдању цивила Козаре и говорило се о томе, али ми га сада стављамо у први план. Партизанска прича нама је позадина, јер смо, за разлику од ранијих манира, хтјели показати шта се дешавало у граду и селима за вријеме офанзива на Козари", истакао је Радоњић.
Он наглашава да су усташки покољи најчешће били одмазде и да су увијек цивили испаштали за оно што се дешавало између партизана и окупатора.
Истакнути учесник НОР-а Бошко Башкот /1922-2013/ из Приједора 2007. године уступио је Музеју Козаре више од хиљаду копија архивске документације из Другог свјетског рата, а избор из тог легата изложен је у садашњој поставци ове установе.
Послије рата Башкот је био високи функционер Комунистичке партије Југославије, те је имао приступ архивској грађи Војно-историјског архива Југославије у Београду, који је од 1992. године Војни архив Србије.
Изложбом "Година страдања – 1942", која је отворена до 28. јануара, обухваћен је период од 10. јуна до краја октобра 1942. године.
(наставиће се)
Извор: 
Везане вијести: