ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ БРОЈ II
Логор Јасеновац број II основан је 21. августа 1941. када је приспела прва група заточеника евакуисаних из Госпића.
Заточеници су отерани у шуму која лежи северно од Јасеновца на удаљености од 6 км, на десној страни цесте Новска – Јасеновац. То место које је одређено за логор налази се недалеко железничког моста преко пруге, на мочварном терену, тзв. Лоњском Пољу.
Овај логор у почетку, када су заточеници дошли није уопште постојао и заточеицима је наређено да брже боље плету бодљикаве жице висине 3 метра и густо испреплетане, а жицом је био ограђен простор од 3 км². У целом том простору било је три примитивне бараке, дужине свака од по 20 метара, ширине 6 метара, а висине 3 метра, без прозора и свака са двојним вратима. У овим баракама могло се у нормалним приликама сместити највише 450 људи. Међутим, у те бараке је смештено и натрпано једно на друго око 4.000 људи. Заточеници су лежали густо збијени један уз другога и на више спратова једни више других у примитивним боксовима. Жице око логора биле су тако густо испреплетане у више редова да, по речима сведока Јовића-Рончевића Михајла из Крчедина – ни врабац не би могао пролетети. Заточеници су исто тако морали после завршених примитивних барака да саграде и друге помоћне просторије као: кухињу, коморе и нарочито «стражаре». Око целог логорског простора требало је подићи одбрамбене насипе од воде, јер су се и Струг и Сава редовно разливале и натапале целу околину Јасеновца, па је логорско земљиште требало осигурати.
Стражарнице око логора подигнуте су у облику торњева високо, тако да су усташе имале преглед са стражарница и преко логорског круга и околине, и сваки покушај бекства обасипале су митраљеском пушчаном ватром, па и сваки покушај приближавања заточеника жичаној бодљикавој огради.
Први логораши, они који су допраћени из Госпића, описују свој долазак у Јасеновац у логора број II овако:
Заточеник Синиша Михајловић, учитељ у Врднику, изјавио је:
«У Јасеновац сам стигао са другом групом евакуисаних заточеника из Госпића, пошто сам у међувремену провео извесно време са групом у логору у Јастребарско. 01. септембра пре пута из Јастребарског, где смо све време били затворени. Била је то прва група заточеника, док је група од око 600 Јевреја заточеника била смештена у горње просторије дворца и слободно се кретала по парку. Хранили смо се само отпацима из кухиње у којој је за наше другове Јевреје припремала храну.
Када смо кренули из Јастребарског, пут је био исто тако очајно тежак, било је то мучење посебне врсте, као и онај пут од Госпића до Јатребарског. Вагони су били пренатрпани тако да нисмо могли ни сести ни чучнути, него смо у стојећем ставу лежали један другоме уз леђа. Приспели смо 01. септембра на јасеновачку станицу. Ту су нас примили од усташа спроводника јасеновачке усташе и одмах ту на станици почело је мучење. Јасеновачке усташе објавиле су нам ту да смо одметници и да ћемо сад видети шта значи Јасеновац. Потерани смо према усташком логору у месту трчећим кораком, а усташе су нас из пратње немилосрдно тукли и отимали нам све што смо имали: ципеле, шињеле, ћебад, новац, сатове и прстење, узвикујући при том: Павелићевој војсци не треба новца. Нарочито су се окомили на нас, бивше ратне заробљенике – официре, који смо били у официрским униформама, па су нас свим могућим средствима немилосрдно тукли. И данас носим ожиљак од ударца окомице са цеви усташке пушке, која ми је лице подерала и дуго, дуго нисам могао да се сагнем од других удараца (задобио сам и унутрашње повреде тела ударцима у слабине и леђа).
Када смо приспели пред логор, односно управу усташког логора у Јасеновцу, настало је ново претраживање и пљачка наше групе. Усташе су тражиле од нас и последње остатке новца, драгоцености и одела. Оно што није било опљачкано у Госпићу, у Јастребарском, на станици Јасеновцу, и уз пут до логора – било је сада дефинитивно и потпуно све одузето.
У управи логора нисмо били регистровани, а још мање преслушани, него смо после непрестаног батинања и мрцварења, после одузетих и последњих остатака новца и других вредности, трчећим кораком одвитлани на ивицу шуме до почетка Лоњског Поља; 6 км удаљени од централне логорске зграде у Јасеновцу: у тзв. логор Јасеновац број II. Ту смо затекли заточенике из прве групе (која је пред нама кренула из Госпића) смештене у три бараке. У две бараке били су смештени Јевреји, а у једној ми, Срби. Било је у то време око 2.500 Јевреја и 800 Срба. Тај се број непрестано повећавао придоласком све нових и нових група, и ја се сећам да је једнога дана тако приспело неколико група Сремаца и то око 40 Крчединаца, неколицина Карловчана, између којих сам запамтио Илију Јовановића званог «Печула», кројача Лазара Веселиновића, медицинара Пају Геренчевића, Младена Карапанџу, те једну групу Марадичана из Среза Иришког, и сећам се једног имена Милин Жарка из Марадика. Међу Крчединцима знам да су били Јовић-Рончевић Михајло, Светислав Стефановић – Брата и многи други.»
А сведоци Јовић-Рончевић Михајло и Светислав Стефановић из Крчедина у Срему свој долазак у логор Јасеновац број II описују овако:
«У Јасеновац смо приспели 22. октобра 1941. године. Са станице одмах смо били спроведени у зграду усташког логора, где су нас усташе прво изџепкале и одузеле нам новац, цигарете и све ствари од вредности и претресајући нас запретиле нам да ће сваки онај који било шта сакрије или утаји, бити одмах ту стрељан. Тукли су нас и злостављали како је који хтео и како је коме пало на памет. Затим смо били спроведени усиљеним маршем и морали смо уз пут певати све док нисмо приспели негде крај шуме, што смо видели касније да је био логор број II. Стари болесник из Крчедина Душан Недељковић боловао је годинама од астме и није стизао да нас трчећим кораком следи, а камоли да трчи. Као и стари Никола Гршић из Крчедина, и обојица су успут толико батинама опомињани да не заостају, да су обојица у највећим мукама и за неколико дана у логору II умрли.
Била је ноћ када смо стигли. Угурани смо у неку шупу. Када смо се ујутру у свануће сагледали, опазили смо између нас поређане мртваце и видели смо да смо затворени у мртвачницу, а касније смо утврдили да смо унапред одређени да нас побију, јер нисмо били ни овде у логору II регистровани. Ипак смо били пребачени следећих дана у српску бараку и видели смо да је тада у логору, односно у оне три бараке био невероватно велик број заточеника, јер је у то доба било укупно Срба и Јевреја око 4.000.
Ми Срби, заточеници, били смо разврстани у десетине и на челу сваке десетине био је десетар – заточеник. Пет десетина са пет десетара чинила је већу јединицу на челу које је био педесетар, а све педесетине српског дела логора подређене су биле српском логорнику, који је био у почетку неки Бранко Цвијетиновић из Бијељине, а касније трговац Марковић из Тузле.
И остали многобројни сведоци, заточеници логора број II, сагласно су исказали да су код доласка у логор Јасеновац из разних транспорта, који су пристизали, као раније у Госпић, сада у Јасеновац из свих логора и усташко полицијских затвора широм НДХ били на јасеновачкој станици дочекивани од усташких функционера и агената јасеновачке посаде батинама, кундацима, грдњом и злостављањем тако да заточеници у први мах нису ни опазили да је први усташки наступ према њима био обична друмска разбојничка пљачка новца и драгоцености. Ту пљачку чинили су поједини од усташа и агената за свој рачун, а онда је пред управом логорске канцеларије у селу Јасеновцу обављен редовно званичан преглед и одузимање од заточеника свих вредности, што је било паковано и што је припадало управи логора односно управи усташке «ризнице».
Иза овога темељног претреса и одузимања свих ствари од вредности и иза првих мучења кундачењем и батинањем код изласка из вагона, код спровођења од станице до логорске управе у селу Јасеновцу и приликом претреса пред логором – заточеици су редовно трчећим кораком морали да под батинама усташких спроводника претрче својих 6 км до логора број II. Ту су морали сви транспорти да се сврстају, да поседају и онда би поново настао претрес и одузимање вреднијих предмета. То су усташе из пратње пљачкале сваки за свој рачун.
У првом транспорту заточеника Срба из Госпића био је стари пензионисани железничар, Душан Челик, и када усташе већ више ништа нису могле наћи, онда је један од њих скинуо тешко болесном и кратковидом пензионеру Душану Челику наочаре са очију и пошто су имале златан оквир, ставио их себи у џеп. Нови претреси, нове тортуре, мучења и проналажења и онога што се иначе не би ни помишљало одузети, било је предмет усташке пљачке.
Прва група заточеника која је приспела из Госпића била је састављена од 900 Срба, а друга група била је од 600 Јевреја из логора «Слано», који је био, саставни део
Логора Госпић и та група Јевреја дошла је као већ, «организовани» логор и имала је своју унутрашњу логорско-заточеничку управу. Та логорска управа преузела је по наређењу усташа унутрашњу организацију логора II“.
Пошто су саграђене најнужније просторије уз три логорске бараке и како је логор ограђен бодљикавим жицама уз подигнуте стражарнице, приступило се градњи одбрамбеног насипа око целог логора. Радило се непрестано под најтежим условима у кишне блатњаве јесење дане, када је киша и суснежица расквасила и иначе подводан и мочваран терен који је изабран за логор број II.
Сведоци Светислав Стефановић и Јовић-Рончевић Михајло из Крчедина у својим исказима дају један детаљ са градње овог насипа:
«Још пре сванућа били смо у баракама, подигнути, и пошто смо целу ноћ провели склањајући се испред млазева кише, која је цурила кроз кров, намерно лоше састављених барака, и пошто смо се подигли из каљавог терена у бараци, били смо сврставани за одлазак на рад и то по јединицама у десетине и педесетине, па смо примили примитивне алатке и трчећим кораком од својих 4 до 5 км стизали смо на место одређено за градњу насипа. Градили смо насип од 1.000 м дужине и на тако дугом простору било је сабијено 4.000 заточеника. Радили смо без система, спотицали смо се један о другога и гушили се густо сабијени један око другога без довољно простора за рад да би био ефикасан. На ашове смо набацивали земљу и на ашовима је преносили на насип, па се враћали истом стазом од 300 м и онда би земљу бацили са ашова на насип, па се враћали истом стазом истих 300 м натраг по нову земљу и истим путем други ашов земље односили на насип и тако непрестано један ашов земље за другим доносили на насип. Успут смо морали прескакати и обилазити баре са водом – јер, ако би нам се успут десила несрећа, па нам земља падне са ашова, или се о кога спотакнемо или оклизнемо па посрнемо, онда нас је у следећем часу погодило тане из усташке пушке, батина, кундак, воловска жила и корбач да нас сабије у бару и састави са земљом, и да тамо убијени или премлаћени останемо и постанемо део каљаве земље и муља.
Док су једне усташе вребали жртве, друга група усташа недалко од насипа су ложиле ватре и у више група се грејали. С времена на време позивали би по неког заточеника да им се јави, и када би се бедник јавио и пришао им, питали би га одакле је, да ли му је зима, да ли жели да се угреје итд. Када би заточеник изјавио да жели да се угреје, усташе би га свлачиле до гола, па би га онако голог тукле оплетеним корбачима тако дуго, док јадник не би умро. Такве и сличне усташке забаве догађале су се свакодневно и многи заточеник мученички је издахнуио приређујући разоноде животињским прохтевима усташких зликоваца.
Ручак на насип доносили су заточеници из логора удаљеног неколико километара. Храна за Србе била је за ручак сипаћа кашика ретког пасуља без хлеба, а за Јевреје три обарена кромпира у љусци и ништа више. За вечеру смо добијали понекад кувани кромпир са љуском без хлеба и без соли. За доручак смо добијали пред полазак на рад врућу непосољену и незамашћену воду са нешто оскудног поврћа, а сваки пети, шести дан добијали смо комадић кукурузног хлеба од 200 грама.
Од такве хране временом су заточеници толико ослабили и малаксали да су изгубили не само изглед човека него и осећај поноса и части. Изгубили су све особине и обележја човека и постали су у правом смислу речи животиње.
Сећамо се добро да су заточеници из дана у дан бивали све слабији, да су многи остајали затрпани на радовима на насипу и у барама, у рупама крај насипа, да су многи посустали на путу између насипа и логора, поубијани код одласка или повратка са посла и да је пут од насипа до логора био једно страшно и дуго гробље које су заточеници свакодневно све више и више својим костима испуњавали, а гробари их тамо затрпавали.
Но, бројно стање покрај свега тога није опадало, него је штавише, расло јер су непрестано пристизали нови и нови транспорти са новим и новим мученицима.
Од претераног, тешког физичког напора при одласку и доласку са радова на насипу, и од необично тешких радова преко целог дана на насипу, и уз то до крајности слабом исхраном заточеника, заточеници су толико ослабили и смалаксали да је постојало питање само где и када ће се сваки поједини заточеник срушити, погинути или умрети и оставити своје кости. Једни су гинули уз пут до насипа, други су гинули на радовима у каљугама на насипу и крај насипа, а трећи су остајали јутром непомични на својим лежиштима, остајали су као живи мртваци у баракама.
Временом се створио сам од себе кућни ред: у горњим боксовима спавали су новији и свежији заточеници, односно млађи и са јачом физичком кондицијом, који су се могли у горње лежаје у боксовима попети. Најснажнији у највишим боксовима, слабији све ниже и ниже, а под боксовима на земљи, они који се више нису могли кретати ни на своје ноге устати. Свакодневно је из тих доњих одељења на земљи под боксовима десетине и десетине умирало. И у боксовима и на земљи лежало је уздуж по више заточеника један до другог, а ако би који на земљи умро, онда су га они живи мртваци покрај њега, употребом последњег дамара снаге гурнули себи за леђа и љубоморно чували све дотле док се тело не би распадало, дакле по неколико дана, или, док они који су га скривали не би помрли, а ево зашто.
Кувари су јутарњу чорбу проносили кроз бараку између боксова и делили храну. Невероватно страшни призори били су ношења казана са храном и деоба у порције. Једни, боље храњени и млађи затвореници ишли су пред казаном и око казана са батинама и млатили лево и десно око себе масу која је као побеснела звер јуришала и отимала се за бедни чорбуљак, и дисциплина се овако међу заточеницима, батином одржавала. Крици, псовке, проклетства и ломљава пратила је овај чудан и за ум непојмљиви доручак. И када би се на моменте пресекла галама и завладао тајац, невероватни полуживотињски крици и гласови полуживих бића оних наших другова што су лежали на земљи вапили су и тражили. Ти другови више нису имали људског гласа и од претеране слабости нису више били у стању да саставе и изговоре једну једину реч. Нешто страшно, језиво, као пискави глас сове у ноћи крештао је, урликао и дугачке издужене руке пружале су се са земље у самртничком грчу у стиснутим прстима своје порције и тражиле чорбу. Чим би примиле такве самртничке руке једну порцију, додавале би одмах и другу, тобоже за свога немоћног друга иза леђа, а у ствари је то била порција онога већ давно умрлог друга чији је леш овај самртник љубоморно чувао, не би ли уграбио још који дан и његову порцију проклете чорбе.
Умирање је било свакодневно, све бројније и све чешће, а глад је харала на сваком кораку. Болесници и самртници јечали су у масама, у грозницама и кроз целу бараку разлегао се негде јасан, негде потмули и неразговетни глас само једне једине речи, коју су бедници могли да саставе на својим уснама и која се могла ту и тамо разабрати: «хлеба, круха, воде»...
Знамо да су поједини заточеници, и то они који су спавали на поду, малаксали у толикој мери, да су били изгубили и дар говора и глас човека. То нису више били људи, то су биле мумије бивших људи.
А о нечистоћи, о смраду и паклу у тим баракама, без помисли на оно што се у културама различитих народа назива хигијеном – речи није било. Воде није било довољно ни за пиће, а за прање и умивање, или још даље за прање онога јединог веша на себи, била је само недостижна и умишљена фантазија. Паразити (ваши, буве, стенице) преплавили су целу бараку и све заточенике у толикој мери, да је изгледало да извиру из земље и воде, да падају из ваздуха, и да долазе са свих страна. Сваки, и најмањи делић тела сваког појединог заточеника био је прекривен вашима и другим паразитима; и већ малаксала измучена тела заточеника страдавала су, готово нестајала под притиском ове нове невоље.
10. октобра те године почеле су да падају кише, па је услед подводног земљишта даљи рад на Лоњском насипу обустављен, јер тај насип и није био усташама толико потребан ради одбране од поплаве, колико као мучилиште и начин за масовно убијање и злостављање заточеника. Сви заточеници били су пребачени на прављење једног новог насипа, који је требало да штити логор Јасеновац II. На тај насип храна за ручак доносила се заточеницима из логора, и ми Крчединци у прво време носили смо на насип пуне казане хране, а са насипа смо враћали празне судове и претучене, прозебле и преморене заточенике. Нас четворица узели би по два колца, и кроз чакшире, кроз ногавице и капут с леђа заточенику, провукли смо коље и носили га тако на кољу разапетог, онако каљавог и изнуреног, промрзлог, хладног и јадног до логора број II, а то ће рећи по неколико километара далеко, да их тамо оставимо, не у болници, јер болнице није било – него у пакао смрдљивих и заражених барака. У баракама је сваког дана остајало све више немоћних и болесник заточеника, неке смо још и ми пренели са насипа у бараку: број болесних све је више растао. Исто тако, и број умирућих, и број оних скривених лешева нагло је растао, па се и задах све више и више ширио од распадајућих људских лешева, од помешаних људских измета са муљем и водом и прилике су на ноћиштима бивале све теже и теже.»
Преслушани поменути сведоци, Синиша Михајловић, Михајло Јовић-Рончевић и Светислав Стефановић (и још многи други), као и Вукашин Жегарац из Нове Градишке, Мирко Пајкић из Високог, Војислав Прњатовић из Сарајева, инжењер Симо Ђурковић из Доње Трнаве, сагласно су сведочили о многобројним начинима мучења и злостављања заточеника. Посведочили су да је у логору II био посебно ограђени простор у жицама као затвор. По заточеницима је назван «жице». Унутар самог логора, дакле, већ у простору ограђеном жицама, налазио се још један мањи посебно ограђени простор, као кавез у жицама. То је била просторија око 5 метара у квадрат, (тј. 5 метара дуг и 5 метара широк), а имао је такође бодљикавом жицом ограђени кров на један метар висине. Тај кавез је био исплетен на мочварном простору који је увек био прекривен водом, био је дакле каљуга ограђена жицом. У тај затвор у жицама усташе су свакодневно трпале нове и нове заточенике, где су за казну ноћ проводили под ведрим небом, на киши, ветру или снегу, у жици. Јутром би их изводили из жице; када се сврставала поворка за одлазак на рад на насипу, а вечером при повратку са насипа нису одлазили у бараке него на ново коначење у жицу. Тако се то понављало онолико ноћи, колико је који заточеник био кажњен. Заточеник у жици није могао ни једнога часа да се исправи, јер га је већ на висини од једног метра убадала бодљикава жица. Клекнути у воду није смео, лећи исто тако није смео, јер су то изричито усташе забрањивале и стражари око жица строго су на то пазили. Са дугачким бајонетима на пушкама стражари су обилазили кавез и бајонет је чинио своје, тако да су кажњеници у жицама, сву ноћ остајали у пресавијеном или чучећем ставу. Стојали су преко чланкова, па кадкада и до колена у хладној води која се смрзавала. Беспримерне су то муке биле и трајале су до изнемоглости и смрти појединог заточеника. На те муке усташе су стављале углавном интелигенцију, која је већ у логор стизала из провинције са спроводним актима или пресудама усташких полиција за строжији режим.
Сведок, Сима Ђурковић, инжењер хемије из Трнаве, између осталог, у своме исказу је рекао:
«Крајем септембра успело је двојици Срба, заточеника, и то Бранку Мраковићу, столару из Травника, и Љуби Поповићу, столару из Тузле, да побегну. Последица тога бекства је била та да су пописани сви заточеници, који су се у томе часу нашли унутар логора и да је њихов списак отишао у усташки табор у село Јасеновац. У табору је у списку одабрано 26 имена и свих тих 26 тако одабраних заточеника стављено је у жицу. У жицама су држани 4 дана и 4 ноћи а онда су их повезали ланцима и одвели у једну оближњу шуму. Кратко време иза тога чули су се из шуме пуцњи и ми смо знали да су свих ових 26 заточеника тамо из пушака поубијани. Међу овим мученицима био је највећи број бивших активних и резервних југословенских официра, који су у Загребу на повратку из ропства, као Срби, похапшени и преко логора Госпић доведени у Јасеновац. Од Сремаца је ту био Миленко Мијољевић, порезник у шиду. Од познатих имена побијених мученика у тој групи били су др Пера Тодоровић, лекар из Тузле, Јова Саблић, трговац из Суње, Риста Наранџић, опанчар из Бијељине, Корнелије Лазић, техничар из Високог, Душан Челик, пензионер из Сарајева, Ђорђе Ђермановић, ученик учитељске школе из Приједора, Јова Николић из Петриње и други.
Сведоци Вукашин Жегарац из Нове Градишке, Јоца Чолаковић из Бијељине, Пане Петровић и Дика Томић из Бијељине, описали су да је у другој половини месеца октобра 1941. године дотеран у логор Јасеновац II, у једној групи од 10 до 15 заточеника, познати јавни радник, др Отон Гавранчић из Загреба, а био је ту и Немања Ђурица, срески пољопривредни референт из Добоја, резервни југословенски официр, који се налазио у немачком ропству и који је на повратку из ропства у Загребу ухапшен. Др Гавранчић, старац од преко 60 година, морао је са својом групом сваки дан радити на насипу, а преко ноћи је био затворен у жици. Цела група др Гавранчића, у којој су били сви скоро активни и резервни официри, бивши немачки ратни заробљеници – били су немилосрдно од усташа злостављани и тучени свако вече када су их у жицу уводили и свако јутро када су их из жице изводили. Да невоља буде још већа и несрећа још страшнија, наступило је хладно време, јесење кише и заточеници су у води по целе ноћи чучали, а вода им је долазила до колена. После неколико дана оваквог мучења др Гавранчић је умро. И остали заточеници умирали су свакодневно у жицама, но кавез се није никад испразнио, јер би свакодневно усташе у кавез убацивали нове и нове жртве и свакодневно износили лешеве већ измождених и умрлих заточеника.»
У првој половини месеца новембра 1941. године наступиле су кише и хладно време, а радови на одбрамбеном насипу слабо су напредовали. Сава је надолазила и опасност од поплаве из дана у дан бивала је све већа.
Сведок Хаџи-Чолаковић Драга, секретар трговачког удружења из Бијељине, наводи:
«Тада је једнога дана дошао на насип заповедник свих логора у НДХ Вјекослав Лубурић и када је видео да насип још није готов, разљутио се, извадио револвер и почео да пуца на једну групу заточеника, која је у том моменту застала да га поздрави. Том приликом је рањен у стомак Богољуб Боснић, студент из Бијељине, и један Јеврејин. Боснић је преболео рану, а Јеврејин је подлегао. Тада је Лубурић наредио усташама да сваког заточеника, кога опазе да стане, намах убију. После ове Лубурићеве посете дневно је тако убијано на насипу од 10 до 12 заточеника, а једнога дана је убијено 22.»
Иако се радило на насипу надчовечанском снагом, иако су масе људства биле стрпане на радове, једнога дана вода је из Саве, која је свакодневно надолазила, провалила, и логор број II је био поплављен.
Настало је расељавање и размештање логора Јасеновац број II.
13. новембра 1941. године вода је поплавила све Лоњско Поље и пред баракама вода је била већ један метар дубока. Настала је критична ситуација и у ноћи 13. новембра 1941. године, прво су евакуисане две бараке где су били смештени Јевреји. У бараку су упали изненада усташе и док су једни јадне Јевреје истеривали из бараке, други су их пред вратима бараке дочекивали и једнога по једнога млатили батинама и стрмоглавили у воду. Ако се заточеник није брзо подигао из воде, усташе су га и даље гурале у воду и давиле, док није под водом нестао. Тек неки који је у батинању прошао олако и који се из воде хитро подигао био је одређен да се пресели у логор I у Крапје. Тако је извршено прво пресељавање око 600 Јевреја из јеврејских барака, и око 200 Срба из српских барака. Били су то углавном исцрпљени и болесни људи, и уколико нису поубијани и подављени већ на изласку из барака, били су побијени путем до Крапја и пред самим логором у Крапју.
Остали заточеници из логора број II који су били у бољој физичкој кондицији одређени су за логор Јасеновац број III, тј. на рад у циглани Прометне задруге з. с. о. ј. крај Јасеновца. Та је група кренула из барака у логору број II 15. новембра 1941. године и прошла је кроз иста мучења, батинања и дављења у води приликом изласка из барака, као и она прва група, која је одлазила за Крапје. И та је група на своме путу од логора број II до логора број III на удаљености од 6 км пролазила убрзаним, готово трчећим кораком. Кретала се кроз воду и блато, кроз поплављени терен и ниједан заточеник није смео ни за моменат застати да подигне било шта, што би му можда у путу испало, или да из глиба извуче обућу. На мах би га погодио усташки кундак или батина и био би скљокан у воду и остављен да се ту удави. По некога од суосталих заточеника покупила су логорска кола, која су превозила усташки пртљаг и довела их на улазна врата пред логор број III, па су ту на улазу просто побацани са кола на једну гомилу. Сви они, који нису на мах из гомиле скочили и стали уз остале у ред, били су на очиглед свих другова, поклани, ту на гомили, усташким ножевима.
После овако извршене сеобе, у логору број II остало је још 80 способних заточеника, који су тамо остављени да поруше бараке и да од поплаве спасу грађевински материјал. Осим тога, у српској бараци је остало неколико болесних Срба заточеника, а у јеврејским баракама 15 болесних Јевреја. Ти болесници су летвама и кољем поубијани 16. новембра 1941. године. Истога дана у логор број II приспела је са Кордуна нова група заточеника од 100 људи, и истога дана двојица Кордунаша су побегли, па су за казну одмах убијена деветорица, а сутрадан још 67 Кордунаша из те групе. Остало је још свега 22 из те групе и приспело је још 16 Јевреја из логора број III, те 18. новембра још један транспорт од 200 Јевреја Сарајлија и ово људство почело је одмах са рушењем барака и преношењем материјала. Тим заточеницима даван је већи оброк и сваки дан по мало хлеба. Но, и поред свега тога људи нису могли дати много од себе иако су вредно радили. Владало је невреме и било је необично хладно, па је посао од тога трпео. Усташки стражари настојали су да се посао овде што пре заврши и да се са отворене пољане испред кошаве, снега и кише склоне у затворени логор. Зато је почело страшно батинање заточеника и свих оних који би се у води разболели и посустали. Ту су усташе измислиле још један нов, до тада непримењен начин мучења и убијања заточеника. Заточеник који би посустао, био би доведен до једног јарка пуног воде. Дубина је била човеку до грла, а вода се мрзла код ниске температуре и снежне мећаве. Ту би заточеник до грла у води која се смрзавала остајао по сат, два, па би се или потпуно смрзао (и малаксао пао у воду и умро), или би био полумртав извучен из воде и тамо дотучен. Ако је који заточеник био јачи, онда би усташе преко јарка поставиле једну даску и заточеник би морао да уђе до грла у воду и својом главом ту даску у средини да подбочи. Усташе би прелазиле и цупкале на тој дасци све док жртва не би малаксала, пала у воду и удавила се.
Сва ова мучења усташе су чиниле пред очима осталих заточеника, које су опомињали да брже раде, јер да ће их ударити на исте муке и побити на описани начин и удавити у води. Демонтирање барака ишло је ипак брзо и посао је био куд и камо лакши од преношења грађевинског материјала од срушених барака на непоплављену цесту, која је била око 2 км одавде удаљена. То се преношење материјала обављало уходано: Усташе су наредиле сваком заточенику шта ће који да узме на леђа и понесе, или ако се радило о тежем предмету, колико ће њих, на пример, једну греду заједнички да понесу. Заточеници су били претоварени и морали су да употребљавају крајње напоре својих већ и иначе исцрпљених снага и истовремено изложени при преносу вејавици, ветру и таласима газећи кроз воду до појаса, кроз нераван пролокан терен, спотицали су се и падали у воду, Пут кроз полузамрзнуту воду на удаљеност од 2 км преко поплављених пашњака Лоњског Поља, које су свиње у испашама толико изриле и терен учиниле неравним – био је крајње тежак и напоран, и многи од заточеника остајао је преморен и удавио се.
Дана 21. новембра 1941. године, када су већ порушене и пренешене две бараке, и материјал спашен, покушала су да побегну 4 заточеника, Србина. Двојицу су усташе стигле на десетак км од логора и на месту убиле, а двојица су била ухваћена и доведена натраг у логор. Бројно стање је било тада 886 заточеника, већином Јевреја Сарајлија и због овога је кажњен цео логор. Сви су заточеници постројени стајали у ставу мирно у мрзној води до колена; трајало је око 4 сата пребројавање заточеника и убијање оне двојице који су покушали бекство. Затим су сви заточеници морали кроз воду оптрчавати бараке, а местимично је вода око простора барака била дубока и изнад човечјег стаса, те они, који нису знали пливати, подавили су се.
Када је настало ново пребројавање заточеника, утврђено је било да је њих 72 остало под водом. Дошла је нова наредба да преостали заточеници запливају поново у воду и да поваде лешеве подављених и извуку оне још увек живе из воде. На послетку су сви повађени, па су по усташком налогу сахрањени сви заједно у једној великој гробници. Сахрањени су и они мртви, и они живи, који су полумртви извађени из воде.
Лубурић је наредио да се после порушених барака и преноса материјала, логор потпуно ликвидира, да се заточеници преселе и поубујају. Бараке су биле срушене и пренешене 20. новембра 1941. године и тада смо добили наређење да ископамо једну велику јаму, у коју ће се по речима усташа, загасити креч. Међутим, ова јама није била употребљена за креч, већ за раку заточеника, које су после тога усташе поубијале. 21. новембра 1941. године. Из логора III допремљена је једна група Срба заточеника и половина њих је већ на путу поубијана, а друга половина у бившем логору II, па су тада поубијани и сви преостали заточеници, који су рушили бараке и селили логор. Преостало је свега живих нас 25 заточеника, који су послани у логор број III, а међу овима Вукашин Жегарац, Дика Томић, Пане Петровић, који су као сведоци о поменутом дали свој исказ.
Тако је престао да постоји логор Јасеновац број II.
Заповедник логора број II био је усташки сатник Миховил Прпић, родом из околине Вировитице. Касније је он био заповедник прве усташке бојне, у чијем је саставу била злогласна прва сатнија.
Стражарску службу у логору број II обављале су усташе из 17. и 22. личке и 14. осијечке усташке сатније. Осијечка сатнија била је састављена од младића искључиво из самог града Осијека.
Према исказима сведока чија су имена овде наведена, утврђује се да је за период од 21. августа до 20. новембра 1941. године (од почетка до краја постојања логора број I у Крапју и логора број II у шуми крај Јасеновца) број жртава био страховито велик и пошто су се масовна убиства у мањем или већем обиму понављала врло често, (а помор заточеника у једном и у другом логору био страховито висок, и трајао кроз све време докле су и логори трајали; те пошто је утврђено да су и појединачна убиства и злочини над заточеницима чињени свакодневно) указује се страховит резултат: најмање 12.000 заточеника убијено је у логорима број I и број II, у Јасеновцу.
Жртве у тим логорима били су Срби и Јевреји са територије целе НДХ.