Katino iskustvo dramatično upozorava – bježite

Nešto prije ručka, navrati k nama Kata Gašparevića, bila je u varošu. Ostala je, jadna, sama. Suprug Stevo otjeran je 1941. u Koprivnicu, sin Đuro je sa mnom ostao u Jasenovcu, a mlađi sin joj je oduzet u Sisku. Đuro je nestao u onom stroju sa Perom Amidžića. Prevarili su ih da idu na rad u Njemačku, pa su ih u toj radosti otjerali na klaonicu. Kao i ranije, i ovaj put su sutradan živi prepoznali odijela i šešire. I ovaj put me, jadna, pripitivala o mom posljednjem viđenju njezinog Đure. Mlađeg sinčića, koji je imao četiri, pet godina, našla je negdje u Prigorju. Dovela ga je kući, ali uskoro je umro. Iskreno se uvijek radovala što sam se bar ja vratio živ i prebolio onaj tifus. Mama ju je zadržala na ručku. Palačinke su lijepo mirisale. Vidim, ima ih dosta, ali bez file. Ja ih nekako više i volim ovako prazne. Sjedi teta Kata na maminom mjestu, nasuprot mene. Mama je postavila tanijere i žlice pa onda donese raljku sa čorbom i šeflju koju namjesti pred gosta. „Ajd’ sipaj, Kato, dok je toplo“, kaže. „Evo, sa’ ću i ja. Skoro sam gotova“, javi se Jovanka. Poslije tete Kate sipam ja, pa Jovanka, onda mama. „Ev’ca, nemoj ti meni zamjerit’ što ja navratim kad idem u varoš. Znaš, kad vidim Milana, lakše mi je. K’o da vidim moga Đuru. Nek’ se bar netko spasio iz toga pakla i zla“, reče Kata. „Ma, joj, Kato draga, samo ti dođi. Kakvo zamjeranje? Nek’ ti to ne pada na pamet“, mama odmah kaže. „Gledam vas sve troje... Znam da s’ izgub’la čo’jka k’o i ja i sina. Al’, opet, Bog ti dao pa ti je od troje djece bar dvoje ostalo. Ja, kukavna, osta bez moja obadva sina, ja sam k’o okresano stablo. Moje su grane odsječene i ja sam gotova“, tužno govori Kata. „A šta ćemo, Kato? Živ čovjek u zemlju ne može. Kako se kaže – gore visoko, a dolje tvrdo, pa moramo čekat’ Božju volju“, tješi je mama. „Al’, Ev’ca, nemoj se ljutit’ što ću t’ ja nešto reć’. Znaš, sviju ovih noći, i kad se puca i kad je mirno, svašta i o svačemu razmišljam. Sjetim se i tebe i tvoje djece, pa se pitam, draga Ev’ca, što ti s njima nekud ne odeš? Negdje na sigurnije mjesto. Sačuvala si ji nekako dosad pa, da zlo ne čuje, više ne bi trebalo reskirat’. Imaš kuda, Ev’ca, i ti to bolje znaš od mene, al’, opet, ćela sam ti to reći“, reče Kata. Mama šuti, a ja je ispitivački gledam. „Ma, Kato, razmišljam ja o tome, pa kako god okrenem, nikako ne mogu sve složiti“, reče. „Evo, da ti kažem iz moga gorkog i crnog iskustva. U onom pokolju četrdeset druge, kad sam čula da ustaše gore na vrh sela pucaju, pa onda jako nođ’ u Kiselovom jarku odakle su se čuli i jauci, ja se sa djecom sklonim u pljevnjak iza nekakvog ritka. Oni k’o gladni psi uletiše u dvorište, pa u kuću, pa u štalu. Viču da izlazimo. Tonći Jozingov, ono pašče, viče: ’Tuj ih ima troje, mat’ i dva sina’. Mi šutimo, drveni od straha, i poslije nekog vremena prijeđemo na parmu, a moj Đuro povuče gore lotru. Tako smo se sakrivali u dvorištu i oko kuće jer se nikud nije moglo, bili su svuda. Znaš da su po’vatali i one koji su pobjegli za partizanima. Onda smo vidjeli da tjeraju ljude iz tije gore sela, a ne ubijaju. Stari Iharuš iš’o nekud dolje, pa ga ja upitam: ’Komšija, a kud’ tjeraju taj svijet’. On ne stajuć’ odgovori: ’U logor dolje, a onda dalje’. Kroz par dana, kako znaš, sve su nas pokupili i eto kako smo prošli. Oć’ ti reć’, Ev’ca, bježi s tom djecom dok je vrijeme. Imaš kuda. Idite k našima dok se sve ovo ne promijeni. Ostavljaj k vragu sve. Poslušaj me“, tako ona zbori i između toga glasno srče čorbu. Ja zin’o, slušam i gledam je zabezeknuto, zaboravio čorbu, pa me mama opomenu: „Ajd’, Mili, o’ladiće se“. Posrčem ono čorbe, mama nas nudi da još sipamo (što je uvijek bio moj običaj), ali nitko neće. Ni ja ovoga puta neću. Dođoše palačinke. Uzimam u prste, presavijam i jedem. Tako nekoliko puta, pa rekoh: „Baš su dobre iako su posne“, da prekinem tišinu. Svi jedu palačinke i šute. Stazom prođe Veljo Petrović sa još jednim ustašom. Nose puške. „Eno vašeg komšije Velje... Kako se on vlada? Gad, k’o gad, al’ se nekako, kao, smekšao, pa nekad i pozdravi kad prolazi. Pa, i on je onda ubio... A Milana i Maru Bob’ća on je oter’o u Kiselov jarak. Pričala Ranka. Možda je on Milana i ubio. Ranka je samo vidjela da je Milan prvi ubijen i da se visoko bacao od zemlje. Onda njezin Ranko... Tad je počela bježati, a mala Milena za njom“, priča ona. Drago mi je da je teta Kata navratila. Pametno je mami rekla. A onda još i ova priča oko hercegovačkog krvnika Velje... Toga Velje što nas je sa Lucom i Bergerom onog jutra četrdeset druge tražio kod Tregnera da bi nas poklao. Eto, oko te krumpijerske čorbe oživjelo je toliko stravičnih istina koje me izbezumljuju. Ne treba više nikakav dodatak pa da uzmem kaput, preizujem cipele i – pravac Polum! Razgovor se dalje nastavio o drvima za zimu, kokošima i vađenju krumpira... Njih dvije se poljubiše. „Nemoj šta zamjer’t“, reče teta Kata i ode. „Trebalo bi krave svezat’ i ponudit’ ih vodom. Dosta su pasle. Viđ’ ako baš nisu site, baci im otave i nastri im“, kaže mi mama. Završim to i pođem u kuću, al’ ugledam Velju sa Lucom i Zvonkom na njihovim malim vratima. Onog drugog ustaše nema. Mama pošla da baci krumpirske ljuske na đubre pa u prolazu reče da se ono malo oblaka razišlo. Bit će, veli, lijepa noć. „Tko zna“ i „kako za koga“, odvratim ja i produžim u kuću. Sjednem za stol, navučem firangu i gledam na put. Odem do lavora, operem ruke i sa pleja ponesem na stol one palačinke. Dobre su i sve zagledam koliko da im ostavim. Jovanka je otišla kod Tine i nešto se podugo zadržala. Tregnerovi hrane marvu, nose navilke sijena. Oni imaju i konje. Nekako smo sve rano završili, jer su krave dugo pasle pa ne treba dva puta napajati. Samo da još one zatvore kokoši. Čekam da onaj gad prođe u varoš. Ne bih volio da omrkne negdje gore, da mi je kao za leđima. Tko zna šta mu može pasti na pamet kad u noći prolazi mimo srpske kuće? Osobito sad kad mu je, recimo, prijatelj Markota u zatvoru, a Slavko sa Šimom i djetetom u Bjelovaru. Mora da je posrijedi neki dogovor ili poruka. Evo ga! Ode dolje. Virim iza firange da vidim je l’ prošao mimo kuće. Ako skrene, znam zašto dolazi i što me čeka. Ostaje mi samo sikira, koju, ne znam zašto, uvijek držimo tu iza vrata, a ne na drvljaniku. Prođe, ode. Eto, Milane, opet si im na dohvat ruke. U pitanju je samo njihova dobra volja – hoće li navratiti sada ili kasnije, drugi put. A ja? Ja sam tu, samo čekam da dođe i jednom rukom me uhvati za kosu, a drugom nožem prereže vrat. Scenario je jednostavan. Sve je u funkciji. Ja ništa ne ometam, ja sam sa time suglasan. Jer da nisam, scenario ne bi bio potpun, ne bi se mogao realizirati. To je ono što sam odlučio onemogućiti, što sam na kratko, tri dana, onemogućio i, budala, opet namjestio glavu na panj. Mama dođe u kuću, a za njom i Jovanka koja odmah upita da li smo vidjeli Velju. Odgovaramo potvrdno, a ona će: „Ma, čekala sam da ode. Nisam ćela prolazit’ mimo njih“. „Dakle tako, ti čekala da ode, a ja čekao hoće li proći ili će svratiti. Mama, ja mislim da je najpametnije otići na Polum. Spreman sam ovog časa da krenem. Ja ovako više zaista ne mogu živjeti i neću, zaista neću“, odlučno kažem. „Ma, kud sad u tu noć? Na koga sve možeš nabasat’ da te ubije...“, odvraća me mama. „Pa to je, u svakom slučaju, bolje nego da je Veljo večeras svratio ili da svrati kasnije večeras. Jes’ ti čula ovu jadnu ženu, drvo okresano? Ona ima krvavije iskustvo od tebe. Zamisli ti, mama, šta bi bilo da je ona imala šansu četrdeset i druge? Ona bi je zgrabila i danas bi bila sretna, sretnija nego ti. Ti nju jednostavno ne razumiješ. Kao ni mene. Njoj se, mama, dogodilo sve to što se nama, skupa s tobom, može dogoditi već noćas. Mi to moramo izbjeći, a ti to nećeš“, govorio sam ne mogavši se suzdržati. „Nemoj mi tako govoriti“, reče ona kroz plač, „k’o da ja to sve ne znam“. „Znaš, znam ja da znaš, ali ne znam zašto smo onda još ovdje“, nastavljam ne bih li je nekako ubijedio da pobjegnemo. „Mama, i ja se jako bojim. Mi moramo iz svega toga nekuda bježati“, kroz plač kaže Jovanka. „Ma kuda i kako, djeco draga“, žalosno kaže mama. „K našima, lijepo kaže teta Kata. Još ti i reče da ti to bolje znaš od nje. Vidiš, njezino iskustvo dramatično upozorava – bježite, već ste to trebali učiniti“, nastavljam istom žestinom. „Pa i da idemo, kud’ ćemo sad u noć? Ostavimo to za sutra pa ćemo se dogovoriti o svemu“, plače ona, sve jeca, a Jovanka rukom zaklonila lice i rida, suze joj teku između prstiju. „Čujte“, kažem, „ja poznam svaki putić i stazu, svaku živicu. Znam na kojoj njivi je šta posađeno, a kroz šumu isto. Do Šukića mogu doći žmireći. Idem ja odma’, a vi se sutra dogovorite na koji način da se domognete šume. Jovanka može otići u Orlovac do Mileve, pa odanle sa njom u Barnu do strine i Danke, a dalje je lako. Možda je ipak bolje da idete skupa“. „Ma nemoj ti ići sada“, oglasi se Jovanka, „otjeraj ti ujutro krave, reci nam đe ćeš biti, a mi ćemo doći za tobom. To je najbolje“. „A zašto ja ne bih otišao sad, a vi dvije otjerajte ujutro krave, pa jedna neka ode sa kravama u Krstašicu, a druga kroz kukuruze preko krčevina. Onda se nađite u šumi neđe oko linije i dalje pođite nizbrdo. Pa dalje ti, mama, znaš. Da vas netko i sretne, recite da ste zalutale, da ste išle za kravama. Za mene izmislite šta ’oćete – da sam otišao u Orlovac, eto. Mislim da je to dobar plan, a ja ipak sad idem“, odlučan sam. „Ma, joj, nemoj“, povikaše i počeše da me zaklinju – ako Boga znam da ih ne ostavljam, da ću stradati… Tako me odvratiše... Opet poče noć sa mislima punim zloslutnje, poče jedna teška neizvjesna noć koja bi kao takva trebala biti posljednja. Premećem po glavi sve ono na šta sam se danas podsjetio, a sve češće i uporno nameće mi se ovo „p o s lj e d nj a“. Jer, ono dvojstvo i njegovi dijelovi – suprotstavljeno i rizično – imaju različit epilog, a istu šansu. Svjestan sam pred dilemom – sa scene zauvijek nestaje takva noć ili sa te iste scene nestajem ja. U oba slučaja dvojstva više nema. Dilema, a s njome i neizvjesnost, nestaje. Koje rješenje će dočekati zoru, novi dan? U svojoj zloslutnji, koju svatko na svoj način premeće i pokušava da zaspi, čujemo i pokoju pušku. Smirismo se i san je ipak naišao, tko zna kojim redom, i potrajao je neko vrijeme.