Поља пуста, куће спаљене

Заточеници у Ланчари

Комора за усмрћивање отровним гасом и крематоријум налазили су се у Градини, у кући Пуђе Милана, која је имала неколико кратких, добро камуфлираних димњака

Ничипоренко је био увјерен да ће остати у животу јер су усташе полудјеле за духанским кутијама и урезаним орнаментима у облику „У” с њиховим именима, поглавниковим ликом итд. Његова је радионица радила дан и ноћ.

Он је израђивао и читаве сервисе, а један је такав сервис Усташка радна служба свечано предала поглавнику. Његови су се радови показивали у Загребу, с намјером да се види како заточеници раде свој посао, и да се тамо не убија.

„Свакако покоји и умре, тај логор није хотел у Ници, него логор и поправилиште”, говорило се. Тако је и он придоносио учвршћивању лажи усташких бандита.

Бункере су правили из армираног бетона искориштавајући старо жељезо довезено из жидовских и српских трговина. Исто су их тако правили и по посебном плану из плетера и колаца.

Грађевинска је група направила и усташку болницу у Јасеновцу и при њој купаоницу.

Усташки је водник Анте Зринушић био надзорник над грађевинским заточеничким особљем. Ожењен је, има троје дјеце, довео их је из Херцеговине у Јасеновац и населио у кућу неког закланог Србина. Он се храни и пије ракију од опљачканих. Погурен, мршав, гледа испод ока, никад у лице, стално шкрипи зубима.

У почетку су га употребљавали да надзире покапање убијених у Градини. При том би наилазио на полузаклане, који су се мучили, неки су не могавши говорити - показивали му знацима, да их „докоље”. Он је то и чинио, доклао би недоклане. Тако се малопомало, потајице, и из њега ишчахурио кољач. Виђао сам га чешће с једним заточеником, архитектом из Загреба. Гледао ме је потајице крвавим очима, полупијан. Он је убијао и раднике и чувао своју „тајну”.

Комора за усмрћивање отровним плином и крематориј налазили су се у Градини, у кући Пуђе Милана, сада нашег инвалида, и имала је неколико кратких, добро камуфлираних димњака. Цијела је зграда била врло вјешто скривена. И њу је, уз усташке „настамбе” у селу и логору, изградила грађевинска група. Њени архитекти су израдили план за уређење Јасеновца свим јавним зградама, као и за усташке војне и омладинске установе, католичку цркву, школу, игралиште, поглавников трг...

„Групник” те групе је био инжењер Коперман, а ту су у канцеларији радили инжењери, цртачи, геометри, већином Жидови, свега око 40 њих. Технички је надзорник био неки Штолцер.

Заточенике, усташе и њихове војне јединице требало је прехрањивати. Усташе нису организирале нити најпримитивнији систем добаве хране. Они су сву храну добављали на тај начин, што би житеље богатих околних српских села поубијали затим сву њихову покретну имовину и храну превезли у Јасеновац. Тај је начин био најбољи и за сву њихову државну економску политику. Стока се уништавала, радна се снага уништавала, поља су остајала пуста, куће пусте или спаљене. Поклали су српско богато село Кнежопоље, одвукли у Јасеновац сву стоку, жито, перад, покућство. Послали су у Врбовец дебеле свиње и волове у творницу Предојевића за сушење и конзерве или директно у Њемачку. Како све нису могли одмах одвести и да би открили сакривено жито које су српски сељаци, предвиђајући те „пљачке”, скривали у земљу, постављали су у тим селима своје одреде и неке повјерљивије заточенике и називали су их „економијама”. Такве су економије биле код Окучана, у Феричанцима и Међеђу. Радне групе заточеника и Усташка радна служба радиле су у тим „економијама”.

Економске су се зграде у Јасеновачком логору налазиле између „језера” и Саве, у углу према Кошутарици.

Ту је била стаја за краве, коње, свиње, перад, ситну стоку, кланица, сирана, ветеринарска амбуланта. Један дио оних који су радили на „Економији” спавао је по шталама.

Кланица је била направљена над самим језером. Из ње су бацали све отпатке, садржај цријева и желуца, крв... у то језеро. „То је, да се шарани и штуке боље тове”, говорили су усташки „дужносници” у „Економији”, јер сада не бацају људска тјелеса, да им се риба не би огадила; дно овог језера је сабласно, големо гробље људских скелета из 1941. и 1942.

У тој се „Економији” правио сир, маслац, кобасице, сушиле се сланина и шунка. Опљачкани прашчићи стално су се пекли на ражњу за усташке официре, за банкете гостију и „међународних” комисија; пекле су се и кокоши, патке и гуске. Тако се на једној страни ждерало преко мјере, а на другој, код заточеника, умирало масовно од глади!

Ракију и вино из опљачканих села чували су за усташке кољаче и за цигане-кољаче из Д-групе.

Комора за лијечење шугавих коња и обољелих од разних кожних паразитских болести употребљавала се и за убијање људи помоћу отровног плина, сумпорног диоксида. То се показало незгодним, јер не убија брзо и није се могло сакрити, будући да су се људи читаве сате страшно гушили, мучили и викали.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, недјеља 20. септембар 2015., стр. 26

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)