Мрачни бездан смрти

Злогласна болница 11-Б, „Људоловка”

Доктор Никола Николић (1896-1986) био је члан организације Млада Босна, активни учесник Октобарске револуције и Народноослободилачког рата, заточеник у Јасеновцу. У фебруару 1943, са још четворицом затвореника, размењен је за Немце које су заробили партизани. Био је потом члан Санитетског одсека Врховног штаба, шеф Медицинског одељења Народноослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије у Италији, у војној мисији у Великој Британији и главни опуномоћеник Врховног штаба за питања Црвеног крста (организовао је изложбу у југословенском посланству у Швајцарској о злочинима за време рата), те секретар за заштиту здравља Федеративне Народне Републике Југославије и редовни професор Медицинског факултета у Сарајеву. Робијао је у затворима Аустроугарске царевине, Краљевине Југославије, Независне Државе Хрватске (Јасеновац) и, на крају, Федеративне Народне Републике Југославије. Слободоуман човек и увек у борби за идеале, као политички опасан, осуђен је на робију на злогласном острву Голи оток.

Ноћу од 6. на 7. септембра (1942) око поноћи одвели су све болеснике из „Људоловке”. Иза преграде чули смо људождере како их туку и псују.

- Дижи се, цркотино, шта блејиш! Идеш на антифашистички митинг, а?

Чули смо њихове јауке, када су им штаповима повређивали ране по ногама. Чули смо тупе ударце кундака по њиховим леђима. Чули смо стењање и тешко дисање „слонова”. На концу, чули смо и њихове посљедње кораке у вјечност.

Уже грозне тишине јасеновачке ноћи стезало се око нашега врата.

Саво ми откуцава „тајне” симболе по даски више моје главе.

„Одвели су Перу и Мату! Остадох јопет ја сам! Куку мени! Не мере се, докторе, ово више трпити!”

Нисам имао што да му одговорим!

Чух Савино јецање иза даске!

У грозној смо се бесаној ноћи превртали, јецали, и од боли смртно знојили.

Седми септембар обично, јасеновачко крваво јутро! Једва се дигосмо. Зијевали смо од бесанице, слабости и муке. А кости као да су нам биле изломљене, свуда боли, свуда као жива рана!

Ваља „радити”! Шта? Сви моји пацијенти већ леже два метра испод земље с прекланим вратом.

Болница 11-Б прозвана је „Људоловком”, јер заиста људи и послије „тоталне” ликвидације болнице, поново сутрадан долазе у њу, иако знају да су прошле ноћи сви били одведени у „ђаково”. Тајна је те психологије једноставна: они немају камо; или у болницу, да тамо остану још неколико дана или бити одмах на лицу мјеста ликвидирани у својој бараци, циглани, насипу... И ови у болници неће дочекати „природне смрти”, јер се фра Сотони жури да их што брже пошаље, како он каже „на топло мјесто, у котао нечистог”!

Седми септембар, тај је ужасни дан остао свима који су га преживјели као тешка бразготина у мозгу, за читав живот. Он је почео одмах с убојствима већ рано ујутро.

Нисмо се заправо ни освијестили, кад се зачу дречећи глас:

- Наступ! Зар још спавате, мрцине!

Појурисмо на стратиште у дворедима.

Опет чусмо пуцање из „парабелума” фра Сотоне, одапетог у затиљак наших другова, опет смо видјели инфантилног циника Маричића, како из карабина разноси њихове лубање и мозгове!

Зурили смо у разнесена тјемена и избечене очи, у крвава уста, у трзање изнакаженог тијела, у сатанске очи „свећеника”, у идиотску њушку Пичилија, у задимљене цијеви разбојничког револвера!

Ми смо опет, по безброј пута већ, морали присуствовати убиству наших другова. Као онај, који посљедњи бива објешен, гледајући прије тога вјешање својих другова, за још већу

казну од њих, тако да смо и ми кажњени, да гледамо бруталне бестијалности, све док не дође ред и на нас. Значи, ми смо страшно кажњени!

И жалост за нашим друговима, а у исто вријеме и као неко олакшање, мијешало се у нашој души. Зашто да с нама овако даље пате?!

Није више питање живота (која би будала још у то вјеровала), него је питање трајања казне; тко дуље остане, мора више да трпи! Метак кроз главу, особито од карабина оног блесавог Јере, само за трен изазива муку и бол, све се одиграва у посљедњем тренутку, као муња у црној ноћи. Бљесне и за трен се опет склопи непрозирна тама, вјечни, мрачни бездан смрти. Жртве се у агонији трзају - свршене су паклене муке.

Исцрпљенима, измученима и измрцваренима, данас нам се оштри пуцњи нису чинили тако јаки и продорни као прије, као да нису из карабина, него из дјечје играчке, као ударац штапом по тарабама.

Оглушили смо, ослијепили, отупјели!

Више нас не потресају ни крв, како куља кроз разнесену очну дупљу, ни самртни трзаји. Анемички мозак без виталне ватре, блиједио је, замирао. Ми смо нови психијатријски феномен, којега никада прије није било, јер људи то нису доживљавали што ми сада доживљујемо.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел.

011/2687-051,3618- 513; e-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, недјеља 06. септембар 2015., стр. 26

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)