Повратак у Јадовно

Пише Наташа Јовановић

Ако је море плава гробница, Шаранова јама, као и друге знане и незнане Велебитске крашке јаме то свакако нису. То су јаме на чијем дну још увек леже остаци тела чланова наших породица

У исто време кад је Хрватска славила Дан независности (заправо дан насилног издвајања из Југославије), у Јадовну, том ужасном стратишту, месту на којем је усташка убилачка машина у Другом светском рату побацала у јаме и поклала све што је српско, дешавала се комеморација и помен тим жртвама. Ово је, како су прокоментарисали присутни, треће Јадовно. Прво је било 1941, друго 90-тих година када је у име исте домовинске идеје Хрватска добила прилику да намири колективну савест, те настави како са рушењем обележја настрадалима од усташког ножа, тако и са етничким чишћењем Срба. Треће је ово, Јадовно, о којем се после 70 година ћутања проговорило. А на простору бивше НДХ готово да нема ниједне српске породице чији сродник није невино настрадао у Јадовну. Овај комплекс је помно планиран од стране Павелићевих људи НДХ, а место пажљиво одабрано још пред почетак рата. Маја 1941. године на Велебиту, пропланку у Чачић долу на 1200 метара надморске висине, дубоко у шуми, под ведрим небом, дужине 50 и ширине 25 метара основан је логор „Јадовно“. На уласку у логор стајала је слика Анте Павелића са натписом: „Спремни за дом“. С обе стране дежурали су по један усташа и један домобран. Планина Велебит пуна крашких безданих јама, морске дубине велебитског канала, камена пустиња Слане са нешто земље на подножју била је идеално место за масовну и брзу ликвидацију. Та стратишта тешко је било наћи и још теже истражити. У марвеним вагонима те 1941. године са натписом „покварено воће“ из целог подручја НДХ допремани су у Госпић мушкарци, жене, деца, труднице. Многи до логора нису ни стигли. Побијени су успут у јамама или распорених стомака, да не испливавају, са камењем око врата бацани у море. Завојити пут кроз шуму води до злогласне Шаранове јаме у којој је за свега 132 дана смрт пронашло преко 40. 123 људи, од којих 38. 010 Срба.
Друго обележавање Дана сећања на жртве настрадале у логору Јадовно окупило је на стотине потомака и поштовалаца жртава овог стратишта.
Јадовно 2011. године видео је и српски председник Тадић коме је деда по мајци ту убијен.
„У једној од ових јама су кости мога деде и његовог брата. Срби и Хрвати баш на овом месту морају успоставити трајни мир, разумети своју улогу и своје жртве. Својом политиком сећања и помирења желим да допринесем да једном заувек станемо на крај историјским страховима и страдањима до којих су нас довели“.
У сугестивном говору пред стотинама потомака и поштовалаца јадовничких мученика, Тадић је показао елементарно непознавање сопствене историје, те логор Метајна назвао Матајном, а логор Топовске шупе, у којем је према подацима београдске Јеврејске општине страдало највише Јевреја из Србије, именовао некаквим топовским шумама. Из председниковог говора изостала је и чињеница да Јадовно, како му и само име симболично говори, немо сведочи о последицама широкогруде српске политике после Првог светског рата, политике о суживоту у једној држави. Да ли онда једном заувек треба научити ту прескочену лекцију која говори о разлици између љубави и интереса?
Но оно што је требало да каже председник Тадић, у обраћању присутнима рекао је др Душан Басташић, председник Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовна 1941. године који је успео да на ово место усташких злочина у две године обележавања доведе два председника, хрватског прошле и српског ове године.
Ако је море плава гробница, Шаранова јама, као и друге знане и незнане Велебитске крашке јаме, истакао је Басташић, то свакако нису. То су јаме на чијем дну још увек леже остаци тела чланова наших породица.
Људи побијени овде 1941. године нису жртве антифашистичке борбе! Они су покупљени са својих вековних огњишта, мучени и побијени само зато што су били православни Срби, Јевреји или за НДХ неприхватљиви елементи.
„Не улазећи у то да ли Република Хрватска јесте или није правна сљедбеница Независне државе Хрватске, непорециво је да се на њеној територији налазе мјеста масовног злочина, да су жртве злочина неексхумиране, неидентификоване и несахрањене, а да је занемарљиво мали број злочинаца именован или процесуиран. Запрепашћујујуће је то што се игнорише инсистирање српских и јеврејских организација на законом прописаном односу према мјесту и жртвама злочина. Штавише, мјеста масовних злочина, нека од њих чак регистрована Споменичка мјеста, годинама се вјешто прикривају и препуштају зубу времена и природним процесима пропадања“.
Басташић је поставио питање да ако се деведесетих година догодио, како кажу, праведан наставак антифашистичке борбе из Другог светског рата, како тумачити да су споменици подигнути до 1991. године у време последњег рата уништени. Како другачије тумачити овакав однос него као отворено прикривање злочина?
„Легитимно је право нас потомака жртава да тражимо од власти Републике Хрватске достојан и законом предвиђен однос према местима злочина и жртвама злочина, члановима наших породица. Све док је тај однос овакав, као што је то у данашње време, нема мјеста говору о међусобном поверењу, а посебно не о развијању пријатељских односа“.
Мучна прошлост, ето парадокса, може бити корисна, јер може и треба да опомиње све будуће нараштаје у шта да верују и до које мере да улазе у широке загрљаје великих заједница. Кад историја, и новија и она старија, овако режира садашњост и будућност, и кад на тако јасан начин покаже трагичну веру у заједништво током претходног века, али и на чему треба даље темељити српску политику према бившој јужнословенској браћи, онда ту заиста нема шта да се дода. До- не заборавимо Јадовно.

Извор: ПЕЧАТ