МУЧЕНИЧКОМ СТАЗОМ ЈАДОВНИЧКОМ

Мученичка стаза јадовничка протеже се Велебитом, од Шаранове јаме до мјеста логора Јадовно, у  Чачић долцу.  То је 7300 метара свете земље,  освештане крвљу и знојем предака наших страдалих у комплексу логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг. Измрцварени, понижени у смрт поведени, везани  бодљикавом жицом по двоје, по троје и у већим групама корачали су ,,голготом  српском – јадовничком“  знајући да крст свој носе. Страшни план злочиначког ума без душе, да се један народ побије, покрсти и протјера уз сву монструозност, нељудскост и суровост небића овдје је 1941.године доживио своју материјализацију у пуном смислу, која је тешко разумљива и објашњива. Али тај привремени тријумф зла, дуго одржаван вјештачким дисањем прикривања, порицања и опструкције достојанства жртве и истине према њој, разбио се у пармпарчад  24. јуна  2012.године.  Тај исти часни крст безброј пута сурван у јаме и поноре заједно са онима  који га понесоше подигнут је поново. Ријека корака потомака и поштовалца жртава узносила је часно знамење на олтар мучеништва упркос свему. Метафизичка матица незаустављивог тријумфа живота, оних који претекоше да свједоче и да се сјећају, мљела је уз стране велебитске. Сваки корак значио је награду, свака кап зноја и количина напора  значили су сједињење са онима који туда прођоше, па нема још ни 71 љето. И та мала цртица на скали временској сваким метром нестајала је, разбијана крстом на челу као кормилом, постала је тако небитна у вјечности. Корачали смо заједно и они из '41. и ми недостојни иза њих...

 24.  јун - дан сјећања на Јадовно установљен је као опомена на вријеме када логор Јадовно поприма своје максималне просторне обрисе и капацитете броја интернираних жртава. Истог дана камена пустиња  увале Слана на  јадранском острву Пагу постаје ново мјесто комплекса логора, која ће однијети хиљде невиних живота. Дан за опомену, дан за помен, дан за сјећање на претке, дан за живот будућих... Комплекс логора  Госпић-Јадовно –Паг као организован државни посао однио је по досадашњим истраживањима   40 123  живота , са територије  читаве тадашње НДХ, која је заузимала просторе данашње Хрватске, БиХ и једног дијела Србије (област Срем). Територијална и системска свеобухватност, бруталност и специфичност злочиначког приступа  раширеног на велики број људи, у овом случају, тема су о којој свакако могу и морају бити написане многобројне студије , не само историјске, него и психолошке, социолошке, демографске и друге. Заиста, такав злочин  геноцида над Србима православцима и Јеврејима прокламован и извршен од највећег дијела хрватског друштва и државе те 1941.године , од којег су се гнушале и њемачке и италијанске трупе, никако не може добити једноставне и једносложне описе и „оправдања“ којих нема. Контрола сјећања у комунистичком систему, зарад братсва и једнистава, зарад фикције  и нечега што никада није постојало, са свим својим аутодеструктивним софистицираним методама само је допринијела да сјећање данас, кад се буди из интимних рана и постаје полако, али сигурно  дио матрице идентитета , буде још јаче и још интензивније, него што би можда било у нормалним процесима меморијализације након протеклог временског периода.

 И тако интензивна и готово нестварна колона сјећања и живота настваљала је уз Велебит. Ни неуређени дио мученичке руте, ни  тешка оријентација, ни умор, којег није било, нису је могли зауставити. Ријека која тече уза страну улила се, коначно, у Чачић долац. Помијешаше се, напокон, преци и потомци, они земаљски  живи и они живи у вјечности стадоше под крст који заједно уздигоше, узнијеше и поставише. Присуствовати овом духовном уздигнућу у јединство и саборност значило је присуствовати моменту који брише све забораве. И ко је био у Чачић долцу под крстом тај никад то заборавити неће и знам , сигуран сам,  да ће доћи поново , не сам него са још оних који за ово чудо чуше и доћи пожељеше, на поклоњење  овом  светом мјесту.

Догодине на Јадовну!

Нека ти је вјечнаја памјат  јадовничко племе моје!

Предраг Лозо