Моје Јадовно – Окопавање културе сјећања
Изложба „Моје Јадовно“ није обична изложба. Њен значај није у избору грађе, естетском обликовању, стручном вођству, иако је све то несумњиво. О њој не можемо говорити као о отварању неке друге изложбе или комеморације на мјесту страдања са неизбјежном поруком „да нам се више не понови“.
У суботу, 1. фебруара 2014. у репрезентативном изложбеном простору Библиотеке „Радоје Домановић“ у Великој Плани отворена је у 18 сати изложба „Моје Јадовно“. Изложбу су заједнички организовали домаћини и Удружење грађана Јадовно 1941. из Бањалуке.
Манифестацију је отворила в.д. директора библиотеке Сања Стојадиновић, а међу грађанима који су са интересовањем разгледали изложбене паное био је и предсједник општине Велика Плана Дејан Шулкић. У наредним данима, све до 8. фебруара, очекује се да изложбу виде бројни мјештани, те организовано посјете ученици основних и средњих школа овог поморавског града.
Посебну заслугу за презентацију у Великој Плани има породица Александра Симића родом из овог мјеста, сада у Лондону, а која се осим на редовној финансијској помоћи у проширењу књижног фонда библиотеке, ангажовала и као јадовнички добротвор – њиховом заслугом изложба „Моје Јадовно“ постављена је на три мјеста у Великој Британији, између осталих и у амбасади Републике Србије у Лондону. Уз шест градова Републике Српске, Велика Плана је послије Београда, Сремске Митровице, Сремских Карловаца и Новог Сада пети град у Србији који има прилику да се упозна са овим потресним свједочанством српске историје.
Уводно излагање о Јадовну, мало познатом у Србији стратишту Срба и Јевреја у 2. свјетском рату, те о историјату изложбе, одржао је оснивач и предсједник Удружења грађана Јадовно 1941, др Душан Басташић, који је уз Лозо Предрага и Драгослава Илића и један од аутора изложбе.
Мало се тога може рећи читаоцу што би без личног увида дало и приближну слику утиска које даје овај драгоцјени изложбени материјал, од породичних фотографија, посљедњих порука страдалника најближима, слика стратишта, топографских карата и факсимила аутентичних докумената, а и то све је само дио сакупљеног архивског материјала који је скоро седам деценија био заташкаван, сакриван или га напросто нико није тражио и када је био доступан. Гледајући реално, изложба ни уз најбољу вољу не може стићи тамо гдје би све требала, чак ни уз најбоље услове. А култура сјећања, као и свако учење, захтјева понављање. Надајмо се да ће аутори упркос постојећим околностима, понајвише финансијским, једног дана бити у могућности да резултате вишегодишњег рада презентују широј јавности и кроз други медиј, у облику монографије о Јадовну.
Тада би и сама монографија постала сублимирани докуменат о једном деценијски олако прећуткиваном злочину, а управо је то прећуткивање парадигма свеукупног односа титоистичке Југославије према жртвама, од жртава усташтва, фашизма, па до жртава тог истог режима.
Због тога ни изложба „Моје Јадовно“ није обична изложба. Њен значај није у избору грађе, естетском обликовању, стручном вођству, иако је све то несумњиво. О њој не можемо говорити као о отварању неке друге изложбе или комеморације на мјесту страдања са неизбјежном поруком „да нам се више не понови“. Те излизане синтагме, да не кажемо флоскуле, попут жеље за „миром у свијету“ на избору мисице, аутор овог текста се наслушао и седамдесетих и осамдесетих година, па ипак се 91. то у некој мјери поновило или покушало поновити, управо на потомцима жртава из 1941. Ни те ријечи, ни пријератне комеморације, ни споменици ни уџбеници нису имали за циљ валоризацију жртава ни осуду стварних креатора злочина, већ су стављени у контекст револуције и користили за глорификацију месијанског вође и његове идеологије. У излагању историчара Предрага Лозе у Великој Плани јасно је постављена дијагноза зашто јадовнички комплекс усташких логора није у широј јавности био познат, упркос преко 40.000 жртава са скоро комплетних подручја данашњих држава Босне и Херцеговине, Хрватске, те дијелом Србије. То су били обични породични људи, сељаци, радници, учитељи, свештеници, трговци. Нису то били револуционари или комунисти, па чак ни борци против фашизма, јер су одвођени из својих домова још од 12. априла 1941. и у наредним мјесецима, прије него што је било који облик отпора и започео. По нечему, они су ипак били посебни. Међу 40.000 жртава, било је 38.000 Срба, углавном мушкараца и била је то елита српског народа на подручјима које је контролисала НДХ.
Јадовнички документи не оптужују ни један народ као цјелину, али јасно указују на географију србомржње и на србомржњу као идеологију. У тренутку када спознамо да јадовнички и потоњи, до демонског савршенства развијени јасеновачки и други злочини НИСУ ФАШИСТИЧКИ ТЕРОР, чак ни пуки асептични на германски начин изведен холокауст, већ нешто много страшније, најужасније што се икада људским бићима дешавало на овој планети, тада је јасно да то морамо и посебно именовати. Ту идеологију србомржње, бар њен појавни, видљиви облик, Андреј Фајгељ је назвао антисрбизам. Сам бенигни термин „фашистички терор“ тада се открива као дио геноцидне агенде, а његови творци као учесници у пројекту. Са овим моћним спознајним инструментом већ и површна анализа показује јасну вертикалу антисрбизма још од средњег вијека, преко на угарском сабору у Пожуну (Братислави) 1741. на захтјев хрватског племства и свештенства донијетог 46. законског чланка којим се обнавља стари закон да се у Хрватској неће трпјети ни једна друга вјера осим римокатоличке, преко Мачве 1914, јаме Шурманци до „Олује“.
Буквално је хиљаде примјера, све до Војтилиног да би „Србе требало бомбардовати“, Клинтоновог да је Србија „највећа опасност по безбедност САД“ до актуелних „љубитеља“ ћирилице у Вуковару и апела њемачког званичника о потреби да Срби промене свијест.
С њим се уствари треба сложити – све док не постанемо свјесни антисрбизма као идеологије србомржње, све док српске жртве не схватимо као дио интегралног и незавршеног пројекта, нема нам наде, чак и да се извучемо из окупације и економског слома. Не само култура сјећања, већ првенствено свијест о садашњости у којој смо још увијек предмет нечијег „посла“ је кључ нашег опстанка и национални задатак који се не може пренагласити. Овдје нема потребе да спомињемо ни Винчу, ни Кљосова, ни Рудну главу, ни бомбардовање Народне библиотеке Србије, ни Четверојеванђела, ни много тога другог. Кад дође вријеме, кашће нам се само!
Због свега тога је изложба „Моје Јадовно“ значајна, а по својим интенцијама и јединствена у Срба. Она је попут вртлара који у јеку механизације ручно, полако, биљку по биљку с пажњом и љубављу окопава и његује. Напросто, нема се и не може другачије. Али ови момци су у мисији која би једног дана морала довести до изградње мјеста меморије гдје бисмо се поклонили свим знаним и незнаним сјенима страдалих из нашег рода на правди Бога.
У центру изложбене поставке гледам икону Св. Вукашина из Клепаца. Несумњив симбол јединства наше жртве. Ишчитавајући по ко зна који пут у себи Његоша стих по стих (тек Горски вијенац, јер Лучу једва могу да досегнем а њене хоризонте тек наслућујем), питам се да ли је крвник имао право на ову жртву. Као што вук има СВОЈЕ право. Ако сам Његоша добро схватио, ако и крвник и вук слиједе своје древно природно право ловца на ловину, тирјанство их изједначава, али истовремено исписује из људскости.
Са зебњом се онда питам гдје то и с ким живимо ако у исту спознајну раван ставимо Јадовно са бедом Ирака, јадом Либије, бомбама над Београдом и црним облацима што са запада прекривају Украјину.
Текст и фотографије: Ранко Раделић
Ова активност УГ ЈАДОВНО 1941. подржана је, у оквиру пројкета "МОЈЕ ЈАДОВНО - СРБИ ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА",од стране КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА САРАДЊУ СА ДИЈАСПОРОМ И СРБИМА У РЕГИОНУ, ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ"
Везане вијести:
Ранко Раделић: Хрватска акција Откос – тријумф усташтва и фашизма!
Комеморација у Грубишном Пољу 27. априла 2013.
Ранко Раделић: БИЛОГОРСКА СВАДБА
ДРУГИ САБОР БИЛОГОРАЦА: Завичај чине људи
Марко Ковачевић: О Изложби „Моје Јадовно“ у КЦНС - Jadovno
У АМБАСАДИ СРБИЈЕ У ЛОНДОНУ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА „МОЈЕ ЈАДОВНО“
Фото: Отварање изложбе МОЈЕ ЈАДОВНО у Београду