Јадовно: Заборављени геноцид
И мада је Јадовно својеврсна увертира за Јасеновац, концентрациони логор где ће већ пасти стотине хиљада жртава, све једно он остаје заборављена епизода геноцида у 20. веку. Оно што је учињено у Јадовну до данас није добило ни стоти део пажње и осуде коју су добили неоспорни злочини у Аушвицу и Треблинци.
Четрдесет хиљада лешева за 130 дана: Јевреји, Роми, Срби (они у већини). Сада су овде живописна летовалишта, а 1941. године на обали Јадранског мора налазио се комплекс концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг који је направило усташко руководство Независне Државе Хрветске, савезника и сателита нацистичке Немачке. Комплекс је постојао свега пола године, затим су газатворили италијански фашисти, које су ужаснула зверства учињена над цивилима. У том систему функционисао је први у Другом светском рату логор за децу и жене. Говори председник друштвеног удружења Јадовно 1941. Душан Басташић:
Из логора Метајна између 24. и 25. августа 1941. године све жене и деца транспортована су на Слану, где је био српски логор и у тој ноћи су сва поклана. Извештај о томе су направили Италијани због страшног смрада, који се ширио тим подручјем, почетком септембра ексхумирали свеже побијаних 791 леш. Они су те лешеве скупил и на гомилу и спалили, а тај пепео сахранили у камењару. И уредно су забележили да су ексхумирали тела 407 мушкараца, 293 жене и 91 дете до 15 година старости. Од њих је и једна беба, по њиховој процени стара 5 месеци. Према изјавама мештана, највећи број заточеника је убијен тако што су им биле везане руке, били би ударени ножем и бачени у море. Управо због тога је негде 60-х година прошлог века то подручје је проглашено за регистровано меморијално подручје, али и акваторијум у ширини 100 метара око тог дела отока. Забележено је сведочење рибара који су рекли да када би рибарили ту да би за мирно време видели како су доле са дна према површини вире ноге. Ноге од тих мученика који би били убијени са завезаним каменом око врата…
Једно од најстрашнијих сведочења о дешавањима у Јадовну дао је 1942. године усташа Јосо Орешковић кога су заробили партизани. „Инструктор“ по презимену Лубурић терао га је да прође „ватрено крштење“, мотивишући то тиме да треба Хрватску очистити од „куге“, тачније Срба и Јевреја...
Лубурић је извадио нож и убио дете, говорећи при томе: Ево како се то ради. Када је дете заплакало и бризнула крв, завртело ми се у глави. Умало нисам пао. Прихвато ме је један од усташа. Када сам мало дошао себи, Лубурић ми је наредио да подигнем десну ногу. Под њу је подметнуо друго дете. Затим је наредио: туци. Ударио сам ногом и смрскао детету главу. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: Браво, ти ћеш бити добар усташа.“
У континенталном делу концентрационог логора који је обиловао крашким пећинама, хрватски нацисти су користили ништа мање подмукли начин: везивали су људе бодљикавом жицом, убијали оне који су стајали први и они су повлачили са собом живе, како би се још неко време изнад јама чули прво крици, затим стењање жртава које постаје све тише.
Сведочења преживелих Јадовно је мало, брижљиво се сакупљају, а овај процес је у другој половини двадесетог века започео српски историчар Ђуро Затезало. Његовим архивом и новим истраживањима сада се бави организација Јадовно 1941. Она чува, на пример, сећања доктора Ота Радана из Загреба. Дан када је Хитлер напао СССР он је заједно са другим Јеврејима дочекао у Загребу, у закључаном вагону за стоку, уз крике немачких и усташких војника – смрт Стаљину, смрт Јеврејима! Радан је био послат на принудни рад у комплекс Јадовно, где су затвореницима објашњавали да „Рад ослобађа“. Преживели се сећају да је то био „пакао у каменој пустињи: изнурујући радови, на пример, са каменом без било каквих алатки; глад који тера да се кува и једе биљка која личи на кактус и којом у мирнодопско време рибари натапају мреже... Али најстрашније је било сунце које пржи и жеђ: она се није могла утолити водом у којој своје ствари перу чувари логора.
И мада је Јадовно својеврсна увертира за Јасеновац, концентрациони логор где ће већ пасти стотине хиљада жртава, све једно он остаје заборављена епизода геноцида у 20. веку. Оно што је учињено у Јадовну до данас није добило ни стоти део пажње и осуде коју су добили неоспорни злочини у Аушвицу и Т реблинци. О узроцима говори представник Центра Холокауст из Москве Кирил Феферман:
Узроци су везани за то како се формира људска свест: све зло се асоцира са групом логора које су организовали Немци на окупираној територији. Многи у савременом свету, па и тада нису могли да прихвате идеју да се врши циљано уништавање не само Јевреја, већ и Срба. Немцима уништење Срба, чини ми се, није било тако важно, али ако суњихови најближи сарадници хтели, они нису негодовали. Цена сарадње било је учешће у “коначном решавању јеврејског питања”, са чим је руководство Независне државе Хрватске било више него сагласно. Процес је био врло кратак и невиђено жесток. Био сам на местима где се налазио систем логора Јадовно. То оставља утисак, чак пошто сам посетио Матхаузен и друга слична места.
У СФРЈ, мада тада нису хтели да дирају старе ране, сећање на жртве Јадовна ипак је било означено. Ситуација се нагло променила после 1991. године, када је започео период независне Хрватске. Душан Басташић из друштвене организације Јадовно 1941. објашњава да све што је везано за сећања на геноцид почело је да се уништава, а после обнове процедура је поновљена.
Код Шаранове јаме постоји један мали мемориални зид, али то је минорно, малено. Ту су пре рата биле постављене две плоче, које су уништене у протеклом рату. Успели смо да обновимо спомен-плоче, када је ту био председник Тадић, тада је обновљен и централни споменик, подигнут 1989. године а исто тако уништени у протеклом рату. То је све што се тиче меморијала за подручје на којем је убијено најмање 38 хиљада Срба и 2 хиљаде Јевреја. За сада су регистроване 32 крашке јаме у којима су убијени људи. За готово све ове јаме не зна се уопште тачно место где се налазе, него се зна приближна локација и ни из једне од тих јама нису ексхумирана тела жртава. И нико не показу је никакве иницијативе да се истраже те јаме. Парадоксално је, да је у време док је већина хрватских медија, а ако хоћете и српских, испуњена информацијама о потрази за несталим из протеклог рата, што је наравно нормално, за ове жртве од пре 70 година не постоји то исто мерило. Те жртве су потпуно заборављене. То је нешто што је тешко схватљиво.
Државе бивше Југославије ушле су у нову епоху са разним историјским наслеђем, објашњава Кирил Феферман из центра Холокауст.
У Немачкој од краја Другог светског рата са муком, али тече процес денацификације. Деценијама можда понекад превише строго васпитање није могло да се не одрази. У Хрватској, пошто је на челу државе Југославије стајао Хрват, чак ни из близа није било масовног преваспитавања. А пошто се СФРЈ распала, на њеним рушевинама је настала нова Хрватска са врло националистичким дневним редом, која није тежила да схвати резултате Другог светског рата. Сада су можда у току други процеси, умеренији. Ветрови који дувају из Европе почињу да утичу на нове генерације. Али то је спор процес – Немцима су биле потребне деценије. Желимо да се надамо да ће време учинити своје.
Руски и српски стручњаци сарађују и раде на томе да јавност сазна о Јадовну што је могуће више. Тако је 2013. у Москви предавања одржао епсископ Липљански Јован Ћулибрк, чији рад о историји Холокауста у Југославији сада се преводи на руски. Са своје стране представници организације Јадовно 1941. организовали су у Руском дому у Београду тематску изложбу и надају се да ће њихови радови наћи свог преводиоца и у Русији.
Извор: Глас Русије