ЗЛОЧИНИ ЦРНАЦА НАЦИСТА У СРБИЈИ

Пошао сам са др. Павлом Милошевићем на Равну Гору. Један наш заједнички познаник упознао нас са једним симпатичним погрбљеним чичицом из околине Косјерића. Поче старац, додуше прилично неповезано да нам приповеда о ратним догађајима у околини Косјерића, Сечереке и Пожеге. На крају започе причу да је у његовом селу био релативно подношљив живот све до 1944. када су дошли црнци у немачким униформама.
Пре неколико месеци тражећи податке о немачким ратним злочинима, обратио сам се за помоћ др.Ђорђу Лопичићу. Добио сам судске записнике и прелиставајући оптужбе на моје изненађење пронађох оптужницу против неког немачког мајора команданта 845 црначко-арапског батаљона који је направио незапамћене злочине у Србији дуж комуникације Ужице-Пожега-Косјерић. Старац је говорио управо о овим злочинима а ја му нисам веровао. Грешна ми душа. Сада осећам благу кривицу што нисам пажљивије послушао и забележио ово драгоцено сведочанство. Враћам дуг овој честитој старини скраћеним текстом судског процеса вођеног 17.јула 1948. године у Војном суду у Крагујевцу.
Војни суд у Крагујевцу, у већу састављеном од капетана Радивоја Миливојевића као председника и судија капетана Бранка Стефановића и поручника Николе Божића у кривичном предмету против мајора немачке војске Херман Фридрих-Паула а на основу сведочанстава, признате кривице и доказног материјала донела пресуду којом се оптужени осуђује на смрт стрељањем.
Оптужени немачки мајор био је командант 845 црначко-арапског батаљона 104. ловачке дивизије. Батаљон се осталом немачком војском 1944. године повлачио из Грчке а људство је било састављено од Арапа и црнаца из разних крајева Арабије и Африке и Немаца који су чинили командни кадар. Већина арапа и црнаца су раније били припадници француске Легије странаца. До уласка у Југославију батаљон био самосталан. Дошао је из Грчке преко Ђевђелије и Скопља возом до Краљева. У Чачку је 3.новембра 1944. ушао у састав 104.ловачке дивизије.
У новембру и децембру 1944.године батаљон је дислоциран на сектор Дубоко-Пониковица-Лелићи-Каран-Добри До-Гостиница-Бјелотићи као заштита главне комунијације Пожега-Ужице-Косјерић.
У циљу наводне одмазде а најчешће без икаквог повода овај батаљон је починио читав низ стравичних злочина над становницима ужичког и пожешког среза. Почетком децембра 1944.године војници овог батаљона поубијали су код својих кућа већу групу цивила у селима Лелићи, Бјелотић и Пониквице у ужичком срезу и у селу Засеље у пожешком. Истог месеца похапсили су и спровели у Ужице, а потом у интернацију велику групу цивила из села Лелићи, Каран. Гостиница, Пониквице, Каменице и Дубока. Већина интернираних лица помрла је од глади и мучења у нацистичким логорима. У селу Лелићи зликовци из овог батаљона извршили су масовна и посебно свирепа силовања жена и девојака.

 

 

Цивили су злостављани на најсуровији начин а од последица пребијања, сакаћења и мучења велики број људи никада се није опоравио и остали су трајни инвалиди, без руку и ногу. Опљачкана су и попаљена многа домаћинства а све вредније ствари, алатке и опрема за пољопривреду одношене су или намерно уништаване. Овакав нечувени облик повојниченог бандитизма није био запамћен у овим крајевима.

Батаљон је због општег повлачења немачких трупа после непуна два месеца, средином децембра, напустио ове просторе и преко Вишеграда и Сарајева стигао на Сремски фронт. Маја 1945. по капитуацији немачке војске, командант овог злогласног батаљона мајор Фридрих-Паул је заробљен код Загреба и спроведен у заробљенички логор код Зрењанина. Каснијим утврђивањем идентитета и почињених злочина обављено је суђење у Војном суду у Крагујевцу.
 

 

Текст написао Бранко Бане Јевтић