Сукоби који су се одвијали на простору НДХ током Другог светског рата су по жестини и испољеној бестијалности превазишли све крваве епизоде из историје балкaнских народа. Тада устоличени усташки режим је одговоран за промену структуре становништва западно од Дрине и стварање трајног неповерења међу народима. Управо ово неповерење и колективни страх од понављања геноцида представљају значајне узроке ратова 1991-1995. Дани страдања за време НДХ заувек ће остати у колективној свести српског народа, који се суочио са силом чији циљ није било затирање српске државности, већ искључиво његово истребљење и брисање трагова његовог постојања.
Етноцид, као једна од компоненти геноцида, представља атак на саму основу идентитета нације. Под овим појмом подразумева се асимилација и присилна интеграција одређене групе путем правних и административних мера, односно насилно наметање језика, религије и туђинске културе. Сви овде наведени елементи су присутни у обрасцу понашања власти НДХ од првих дана њеног постојања. Из деловања усташког режима се без сумње може извући закључак да су ове ,,суптилније” методе обрачунавања са ,,неподобним елементима” биле подједнако погубне по српски народ као отворено испољавање физичке силе.
Колики је био њихов значај за усташки врх говори чињеница да је један од првих закона донетих у НДХ био закон о забрани ћириличног писма. Просто је невероватно, чак и за Балкан где су апсурди део свакодневице, како је једно писмо прешло пут од најраспрострањенијег на овим просторима до предмета прогона и забрана. Претходне, првенствено аустроугарске забране, значајно су допринеле да ћирилично писмо, као израз идентификације али и пркоса, буде уткано у камен темељац идентитета српског народа. Зато не чуди да је овај закон био први корак у обрачуну усташког режима са Србима.
Забрана ћириличног писма представља само једну од мера које су доношене у циљу елиминисања српске културе на подручју НДХ
Усташки идеолози су радили на својеврсној ,,духовној” ликвидацији Српства, која се понајвише може видети у њиховој политици према Српској православној цркви. Иако изложена прогонима тежим чак и од оних из турских времена, СПЦ је и даље представљала највећи ослонац српског народа и била један од ретких чинилаца који је одржавао веру у његов опстанак.
Идеолози НДХ због тога су осмислили посебан инструмент у служби затирања српског идентитета – Хрватску православну цркву (ХПЦ). ХПЦ је основана као средство за ,,ублажавање” политике насиља и ,,побољшање” односа са Србима. Из деловања ове организације се несумњиво може закључити да је њена улога била првенствено политичке природе, односно у успостављању трајне везе између Срба и НДХ.
Иако је основана 1942, као мера за смиривање свеопштег устанка, ХПЦ је у ствари финално отелотворење идеја које потичу још из 19. века и које карактерише потпуно негирање постојања српског народа западно од Дрине. Српство је сматрано страним елементом које је инсталирано деловањем и пропагандом Српске православне цркве, српске владе и интелигенције. У складу са тим од 1942. до 1945. године спровођени су упоредо процеси десрбизације Срба Пречана и ограничавања српског националног идентитета на просторе уже Србије.
Хрватска православна црква је била један од носилаца политике чији је коначни циљ била НДХ без ,,страног” елемента. Примарни задаци ове организације су били елиминисање идентификације православља и српства и трајно раздвајање Срба у НДХ од остатка српског етничког корпуса. Међутим, упркос свој пропаганди и терору, подршка овој организацији међу народом је била веома ниска. Иако је у појединим српским круговима владао став да се једино прихватањем нове цркве народ може спасити од истребљења, мали број Срба је постављен на важне позиције у хијерархији ХПЦ. За њеног поглавара је Павелићевим декретом постављен члан синода Руске православне заграничне цркве Гермоген, између осталог и због његовог израженог антикомунизма. Међутим, из саме природе цркве било је јасно је да је на том положају представљао далеко већу претњу српском националном бићу него комунистима.
Поглавар ХПЦ Гермоген један је од ретких црквених великодостојника који је 1945. осуђен на смрт. Проглашен је кривим за разбијање јединства српског народа и подстицање братоубилачког рата.
Деловање тзв. Хрватске православне цркве током Другог светског рата је мало познато у српском друштву. Последице које је ова организација могла да произведе својим континуираним деловањем биле би несумњиво далекосежне и погубне по српски народ. Историја ових простора то потврђује. Мало где на свету је религија имала толико значајну улогу у обликовању националних идентитета као на Балкану.
Значај овог проблема је у томе што је донекле актуелан и данас. Сведоци смо масовних протеста против увођења ћирилице у Вуковару, као и покушаја регистрације Хрватске православне заједнице која за многе представља реликт НДХ. Баласт ратне прошлости, слабљење веза са матицом, страх од нетолерантног окружења, али и природни процеси асимилације у великим хрватским градовима често доводе до хрватизације Срба и слабљења националног идентитета код појединаца. Једну од цивилизацијских тековина 21. века свакако представља право појединаца да се по питању националног идентитета изјашњавају онако како они желе. Међутим, оно чему српски народ као целина мора стати на пут јесте да се ово право користи као параван за бесрамно прекрајање историје и негирање вишевековног присуства нашег народа на тим просторима.
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ