Zorica Mitić: Pisma iz ne-prijateljske Norveške

„Mene nije sačekala romantična, prijateljska Norveška, već jedna optužujuća, prema Srbima vrlo kritična Norveška… Svi su me mrko gledali… Propaganda je bila do te mere jaka da su moju decu napadali u školi, a bosanske izbeglice su tvrdile da ću kao lekar da ih ubijem.

Noću su dolazili pred moja vrata sa norveškim pristalicama i vikali: „Ubice, idite kući!“ Policija u to vreme nije mogla, a možda ni smela da nam pomogne… Srbi idu po svetu sa pečatom ratnih zločinaca, što je jako teško skinuti sa sebe. Vi koji živite u Srbiji to niste u stanju da shvatite i smatrate da ćete ulaskom u EU uspeti da popravite svoj status. To je velika zabluda… Mnogi Srbi se u Norveškoj stide da kažu da su Srbi, a svako otvaranje novina za nas predstavlja šok – nikad ne znamo šta će novo da izmisle o nama“, kaže u intervjuu za „Pečat“ lekarka koja je kao dobrovoljac učestvovala na ratištima širom bivše Jugoslavije.

Razgovarala: Mara Knežević Kern

Dr Zorica Mitić je rođena u Beogradu. Tokom raspada Jugoslavije osetila je potrebu da ode na ratište kako bi kao lekar dobrovoljac pomogla ljudima koji su se zatekli na ratom zahvaćenim područjima. Svoj Ratni dnevnik objavila je u knjizi „Iz Krajine koje više nema“ (1996). Institut za književnost i umetnost stavio je ratni dnevnik u red najvrednijih ratnih zapisa. Knjiga je objavljena na norveškom i danskom jeziku.

Dr Mitić danas radi kao lekar na jednoj norveškoj klinici, ima dve kćerke i nastavlja borbu za istinu o ulozi Srbiji u građanskom ratu, piše, prevodi i bavi se istraživačkim novinarstvom.

Vi ste u norveškoj javnosti poznati kao borac za istinu o Srbima, pa ne čudi što se vaše ime našlo na listi saradnika reditelja Ole Flyuma, koji je svojim filmom o ratu u Bosni uznemirio tvorce srebreničkog mita. O kakvom se filmu radi?

Na filmu je radila izuzetno profesionalna ekipa. Pored Ole Flyuma, koji je za svoja dela dobio niz nagrada, na filmu je radio i njegov saradnik – engleski režiser Dejvid Hebdit, dugogodišnji saradnik Bi-Bi-Sija i mnogih britanskih TV stanica. Posle desetogodišnjeg rada, filmovi „Grad koji je mogao da se žrtvuje“ i „Tragovi iz Sarajeva“ prvi put su prikazani na norveškoj TV aprila 2011. godine. Ovi dokumentarni zapisi uvode sasvim nove elemente u dosadašnju sliku o ratovima u Bosni i Hercegovini, prikazujući prvi put srpske žrtve i muslimane kao zločince, što je uticalo na bitnu promenu crno-bele slike o proteklom ratu u Bosni i Hercegovini, u kojoj su loši momci uvek i isključivo bili Srbi, a žrtve isključivo „jadni“ muslimani. Bosanski muslimani i njihovi mentori profesionalizovali su ulogu žrtve i na njoj su zarađivali i još uvek pridobijaju svetske simpatije, a  verovatno i svaku drugu podršku. U Olinim filmovima prikazani su užasni zločini mudžahedina nad Srbima u Bosni, dokumentovani njihovim dnevnicima (prevela sam ih za potrebe filma), kao i izjave srpskih svedoka – među kojima je svedočenje oca kojem su doneli obezglavljenog sina… Logično je što ove žrtve muslimani kriju i ne priznaju, ali je sramno što se u Srbiji za njih ne zna, i što se sistematski radi na tome da se o njima ni ne sazna. Olinu ekipu niko ne može da optuži za pristrasnost i zbog toga što su u realizaciji filma korišćeni uglavnom muslimanski izvori, a među saradnicima su bila i dva muslimanska novinara: Esad Hećimović i Mirsad Fazić… Oni su časni ljudi, koji su tokom rata bili angažovani u muslimanskoj vojsci čime su – kako sami kažu – odužili svoj dug domovini, a sad hrabro odužuju svoj dug istini, otkrivajući skrivenu stranu ovog rata… Njima su posle objavljivanja filmova pretili smrću, pa su morali da se ograde od njihovog sadržaja, kao što su mnogi haški svedoci pod pretnjama odustali od svedočenja u korist Srba.

Kojim propagandnim metodama se služi bosanski muslimanski lobi u Norveškoj? 

Pre svega – oni su u Norveškoj daleko brojniji od Srba i dobro organizovani. Muslimani iz Bosne imaju Bosansko islamističko udruženje koje okuplja oko 80 odsto od 16.000 Bošnjaka u Norveškoj, a u Oslu je izgrađena njihova najveća džamija u koju dolazi 8.000 ljudi. Formirali su grupe koje sistematski prate štampu i munjevito reaguju na sve što je napisano ili izgovoreno protiv njih. U svojim komentarima su veoma agresivni, upuštaju se u lične kvalifikacije protivnika ne pokazujući nikakvo interesovanje za istinu. U njihovom ponašanju dominiraju ostrašćenost i mržnja i to je tužno. Meni su nedavno uputili ozbiljne pretnje, pa sam bila primorana da ih prijavim policiji, koja je slučaj predala sudu. Te njihove grupe orkestrirano napadaju sve i svakoga ko se usudi da izgovori nešto što se ne uklapa u sliku o srebreničkom „genocidu“. Oni su veoma aktivni i u srpskoj štampi, u različitim diskusionim forumima, u kojima diskutuju pod srpskim imenima i tako stvaraju lažnu sliku o javnom mnjenju u Srbiji. U Norveškoj štampi se hvale kako je srpska javnost na putu da se sasvim promeni i sa njima usaglasi. Slučajno sam se sa jednim takvim učesnikom u debati susrela u srpskim, a potom u norveškim novinama. Nisam sigurna u kojoj meri srpske novine mogu da kontrolišu one koji u njima diskutuju, ali je važno da čitaoci znaju da među diskutantima ima stranih krtica koje rade protiv srpskih interesa. Nedavno su bosanski muslimani koji žive u Norveškoj preko svojih političkih prijatelja podneli norveškom Parlamentu zahtev o donošenju Rezolucije o Srebrenici, kojom bi se potvrdila kvalifikacija genocid. Ministar spoljnih poslova diplomatski je objasnio da Norveška nema tradiciju donošenja političkih odluka te vrste, uputivši ih na Međunarodni sud… To je zasad prošlo tako, ali bosanski muslimani neće prestati da vrše pritisak na Parlament, pogotovo ne sada kada je sud u Hagu doneo presudu da Holandija plati odštetu izvesnom broju žrtava u Srebrenici. Odgovornost nad holandskim bataljonom u Srebrenici imao je Norvežanin, kao komandant trupa UN u Tuzli. Zbog toga je važno da Srbi izađu sa svojom argumentacijom, što će olakšati i norveški položaj.

Da li film sadrži detalje koji nisu poznati javnosti? 

Zavisi koliko je koga interesovala istina o Srebrenici. Reditelj je prikazao razgovor sa bivšim komandantom policije Srebrenice Hakijom Meholjićem, kao i sa komandantom vojske Srebrenice, pukovnikom Husom Salihovićem, govorili su o činjenicama koje  bi Srbija trebalo da poznaje. Prvo: Naser Orić je činio zločine nad Srbima oko Srebrenice, ali i nad muslimanima u samoj Srebrenici, a njegove žrtve se pripisuju Srbima. U filmu se iznosi sumnja da je Srebrenica bila prodata i da su je muslimani menjali za zonu oko Sarajeva. Dakle: masakr je bio naručen i dogovoren između Bila Klintona i Alije Izetbegovića, koji je molio svoje da uvuku Srbe u zamku i da tokom borbi i sami pripomognu da se ubije što više muslimana. Ovo se uklapa u poznatu Klintonovu pogodbu sa Izetbegovićem, kome je obećana NATO pomoć ukoliko „obezbedi“ 5.000 muslimanskih žrtava.

Zbog čega su muslimani pristali da svedoče u Olinom filmu? 

Svedoci koji su pristali da govore pred kamerama smatraju da su laži prešle svaku meru i da se zloupotrebljavaju i protiv samih muslimana. Oni na ovaj način žele da pomognu porodicama poginulih muslimana, koje imaju pravo da znaju da li je njihove drage ubio Naser Orić po narudžbi njihovog vođe ili Srbi… To su rane koje najviše bole. Muslimane su izdali muslimani, ubijali su ih takođe muslimani, a ne samo Srbi – ovi filmovi su i njihova borba za istinu.

Došli ste do podataka da se određen broj „ubijenih muslimana“ slobodno kreće po svetu? 

Postoje dokazi o tome da se izvestan broj „ubijenih“ u Srebrenici – čija su imena lažno pridodata spisku žrtava – slobodno šeta po svetu. Ima ih i po celoj Americi; neki izvori upućuju na Sent Luis, Detroit, Hamtramck, a u Kanadi im je vođa Ramić – on sarađuje sa braćom Ljevaković, koji finansiraju džihad u Bosni. Ovi podaci se mogu proveriti, dovoljno je da Srbija ili neko drugi zatraži spisak građana u tim oblastima. Tako bi se bar došlo bliže istini… Svaki taksista u Sarajevu može da vam nabroji nekoliko imena sa spomenika žrtvama, za koja se zna da su lažno upisana među mrtve, iako ti ljudi sada žive u SAD ili Kanadi i šalju ženi dolare.

U poslednje vreme se pojavilo nekoliko značajnih autora koji demaskiraju isfabrikovani mit o „genocidu“. U kojoj meri je javnost upoznata sa ovim knjigama? 

Mi najzad imamo nekoliko knjiga koje sistematski razobličavaju mit o Srebrenici, ali su za sada nedostupne široj javnosti – kako u Srbiji, tako i van granica. Potreban je ogroman napor dijaspore i srpskih vlasti da se te knjige što pre dostave na uvid osobama koje se bave ovom problematikom, kao i novinarima. Istorijski projekat Srebrenica je dao nekoliko knjiga: „Deconstruction of a virtual genocide. An intelligent person’s guide to Srebrenica“, Stefana Karganovića; „The martyrdom of Serbian Srebrenica“, Ljubiše Simića; „Spiritual Genocide“, Slobodana Mileusnića; „The Star Witness“, Germinala Civikova; „The Srebrenica massakre“, Edvarda Hermana… Informišemo Norvežane koliko možemo, ali vas podsećam da u Norveškoj nema mnogo Srba. Zvanična statistika kaže da nas je manje od 3.000, dok muslimana sa Balkana ima oko 30.000.  Ta nesrazmera stvara i disproporciju u informacijama koje Norvežani dobijaju o nama. Naši ljudi pomažu na razne načine, ali radije ostaju anonimni da se ne bi izložili neprijatnostima… Pre mene, javno su istupali samo novinar Željko Vuković i fizičar Aleksandar Birovljev. Prvi put sam se oglasila 2001. godine i od tada održala preko 50 predavanja o ratu na Balkanu, pred vrlo šarolikom norveškom publikom i napisala preko 200 novinskih članaka.

Da li Norvežani shvataju istorijski kontekst u kojem se rat odvijao? 

Norvežani malo znaju o našoj istoriji, pa ne znaju ni da su Srbi od davnina živeli na celoj teritoriji Jugoslavije, u svim republikama, i da nisu u njih nasilno ušli da prave „veliku Srbiju“, nego su branili svoja ognjišta. Za njih je to komplikovano, pa lako prihvataju laži koje im se serviraju da su Srbi iz Srbije išli da otimaju komade Hrvatske i Bosne za sebe. Nažalost, srpski političari se nisu nimalo angažovali da te laži demantuju.

Šta čeka Srbe u EU ukoliko prihvate nepostojeću krivicu? 

Verujem da Srbija neće ući u EU dogod nosi pečat zločinačkog naroda. Niko ne voli zločince… Radi budućnosti naše dece mi moramo da se borimo za istinu i neprestano podsećamo da je rat na Balkanu bio vrlo komplikovan i da je među svim učesnicima bilo i zločinaca i žrtvi. Nedopustivo je da se samo jedna strana optuži za zločine, a da niko ne reaguje na progon 400.000 Srba iz Hrvatske i 350.000 Srba sa Kosova… Sve srpske žrtve nastale u Bosni i tokom bombardovanja Srbije prećutane su i bagatelizovane, a sutra će – ako se ne pobunimo – neko zbrisati Republiku Srpsku i oduzeti nam još neke delove zemlje. Pitam se zašto 3.250 srpskih žrtava u Srebrenici vredi manje od oko 3.000 muslimanskih žrtava na istom mestu? Ne pristajem da moja deca žive sa žigom genocidnog naroda, sa žigom zločinaca iz Srebrenice – i zato tragam za istinom. Zbog istine se angažujem i pišem – hoću da znam koliko je ljudi poginulo u toj nesrećnoj Srebrenici; nesrećnoj – kako za muslimane, tako još nesrećnijoj za Srbe. Na njoj se slomila čitava srpska nacija, a muslimani manipulišu i profitiraju na zajedničkoj tragediji. Hoću da znam u čijem interesu se gradi strategija, po kojoj je smrt sedam miliona bespomoćnih Jevreja isto što i smrt nekoliko hiljada naoružanih muslimana u Srebrenici? Ko se to podsmeva holokaustu?

Kakve su reakcije u javnosti posle objavljivanja Olinih filmova? 

Atmosfera u javnosti se vidno promenila; sad kad su izneti i drugačiji argumenti, koje je izložila jedna neutralna strana, u medijima se pojavljuju  razumniji sagovornici. Međutim, Srbi još uvek imaju ograničeni medijski prostor za odbranu istine, pa to za njih rade Norvežani, stali su u odbranu napadnutog Ole Flyuma. Srećom, većina ljudi je izgubila poverenje u medije i okrenula se internet stranicama na kojima mogu da dođu do informacija sa više strana. Posle prikazivanja filma, na NRK stranici je bilo 267 komentara… Uprkos verodostojnosti materijala, autori su tuženi na dve instance i s nestrpljenjem očekujem ishod. Ovi filmovi ne negiraju zločine koje su počinili Srbi, oni čak ne zalaze u raspravu o broju žrtava… već samo otkrivaju da postoje i srpske žrtve i daju im priliku da progovore.

Vaše sumnje su usmerene ka neverovatnoj igri brojeva. 

Ako moj kolega patolog dobije iz Haga 3.500 izveštaja, koji predstavljaju nalaze za 1922 mrtve osobe, kako onda govorimo o 8.000 mrtvih. Gde su ostali leševi? Ako znamo da se 28. muslimanska divizija krvavo borila protiv Srba u toj zoni, gde su poginuli iz tih borbi? Ti poginuli ne bi smeli da se računaju u žrtve  navodnog genocida. Ako se čitava priča o streljanjima bazira na svedočenju svedoka koji je kasnije proglašen za neuračunljivog, šta da pomislimo o Sudu koji tako funkcioniše? Mnogo je pitanja koja su ostala otvorena, a sve glasnije i glasnije ih postavlja gospodin Stefan Karganović, advokat koji vodi Istorijski projekat Srebrenica. Na njihovoj veb stranici (http://www.srebrenica-project.com/) mogu se naći knjige koje dokumentovano potkopavaju mit o „genocidu“.

Vi ste Hipokratovu zakletvu ispunili odlaskom na front, među ranjenike. Tamo ste bili svedok stradanja srpskog naroda. 

Kao lekar dobrovoljac bila sam na ratištima bivše Jugoslavije i svojim očima videla posledice zločina prema Srbima. Sad neko tvrdi da ih nije bilo i da nema srpskih žrtava. To je laž. U Kninu sam 1991. godine u bolnici srela pukovnika Ratka Mladića. On nas je ubeđivao da će rat brzo da stane i da niko nije lud da uništava tako lepu zemlju. Kako se prevario! Tokom boravka na frontu pisala sam dnevnik – da bih olakšala dušu i ostavila trag za potomstvo o onom što sam videla i doživela. „Duga“ je objavila (u četiri nastavka) neke delove tog dnevnika, zahvaljujući  Vanji Buliću. Kasnije sam više puta bila gost u Vanjinim „Crnim biserima“. On me je uvrstio u svoju knjigu „100 mojih bisera“. I ja njega mogu da stavim među bisere slobodnog novinarstva. Nije ih mnogo u čitavom svetu, ali ih ima… Što se mog javnog angažmana u Norveškoj tiče – doživljavam ga kao zadatak, ali i kao misiju za odbranu istine – ne srpstva, nego istine!

Kako su Norvežani primili vaš Ratni dnevnik i u kojoj meri ste dobili njihovu podršku? 

Objavljivanjem ratnog dnevnika (preveden je na dva jezika) želela sam da prikažem nakazno lice rata, čije su žrtve sva tri naroda. Mnogi Norvežani su to na vreme shvatili i stajali su uz mene kad mi je bilo najteže… Jedan od njih je moj kolega i bivši šef, dr Steinar Berge koji se vremenom pretvorio u većeg Srbina od mene. Dobila sam medijski prostor upravo zbog toga što ne zastupam nijednu stranu već se borim za istinu, koja će na kraju, verujem, ipak pobediti… Pored Norvežana, uz mene su i prijatelji iz drugih zemalja, posvećeni borbi za istinu. Sudbina Srbije je velika opomena svima… To je razumeo i moj pobratim – musliman iz Iraka, on se svim snagama bori protiv muslimanskog fundamentalizma, a tu su  i mnogobrojni Srbi – među kojima ima oko 200 lekara, još više sestara, inženjera, doktoranata, operskih pevača, muzičara. Poznati norveško-srpski orkestar „Rakija“ svirao je na promociji mog dnevnika, kao i na promociji Isidorinih „Pisama iz Norveške“.  Sve su to ljudi koji rade svoj posao najbolje što mogu i tako prkose antisrpskoj propagandi. Ali, nije nam lako i nije lako nikome ko dolazi iz Srbije.

Iz kojeg miljea se vrbuju Srbi angažovani na antisrpskoj propagandi? 

Kada su se Olini filmovi prikazali u Norveškoj, odmah su se oglasili bosanski muslimani, ali i Helsinški komitet za ljudska prava, njihov hronični branilac. Predstavnici ove organizacije i pojedinci iz redova norveške „intelektualne elite“ koji ih podržavaju, već  20 godina žive od antisrpske propagande i na njoj profitiraju; na njoj su se dobro etablirali i realizovali. Olini filmovi su ih uzdrmali upravo zbog jakih argumenata koji demantuju njihovu dosadašnju propagandu, pa su i njihove reakcije histerične i prilično neartikulisane.

U štampi se u poslednje vreme pojavljuju prilozi izvesne Gorane Ognjenović, na iznenađenje samih Norvežana otvara teme koje vređaju osećanja antifašista i poštovalaca tradicije srpsko-norveškog prijateljstva. Pokušava da uz pomoć „novog“ istorijskog konteksta dopuni virtuelnu sliku o „zlim“ Srbima, pozivajući na preispitivanje broja Srba u norveškim logorima za vreme Drugog svetskog rata. Ovo razvrstavanje mrtvih prema etničkoj pripadnosti zasmetalo je i samim Norvežanima. Mnogi se pitaju kome je danas potrebno rasplitanje zajedničke ratne istorije na koju su njihovi potomci ponosni i u čijem interesu je istraživanje etničke pripadnosti nacističkih žrtava koje leže pod istim kamenom? Ova osoba je proširila NVO repertoar otkrićem „srpskih zločina nad Jevrejima“ u  Drugom svetskom ratu, ne propustivši da spomene lik i delo Sonje Biserko, sa kojom je potpisala peticiju protiv odluke Međunarodnog suda da  Srbija nije kriva za dešavanja u Srebrenici, iza koje stoje 52 – uglavnom muslimanska intelektualca.

Vi ste se u Norveškoj realizovali u svojoj profesiji, imate obezbeđenu egzistenciju i ugled. Zbog čega sve to stavljate na kocku? 

U Norvešku sam se doselila januara 2000. godine i odmah se zaposlila u jednoj bolnici kao lekar. Zemlju fjordova i snega zavolela sam iz Isidorinih pisama, ali nažalost – mene nije sačekala romantična, prijateljska Norveška, već jedna optužujuća, prema Srbima vrlo kritična  Norveška. Načelnik moje službe bio je politički veoma angažovan i svaki dan nas je bombardovao „Miloševićevim zverstvima“. Svi su me mrko gledali i morala sam da se branim. Propaganda je bila do te mere jaka da su moju decu napadali u školi, a bosanske izbeglice su tvrdile da ću kao lekar da ih ubijem. Noću su dolazili pred moja vrata sa norveškim pristalicama i vikali: „Ubice, idite kući!“ Policija u to vreme nije mogla, a možda ni smela da nam pomogne. Zbog tih neprijatnosti vratila sam svoju decu u Srbiju. Srbi idu po svetu sa pečatom ratnih zločinaca, što je jako teško skinuti sa sebe. Vi koji živite u Srbiji to niste u stanju da shvatite i smatrate da ćete ulaskom u EU uspeti da popravite svoj status. To je velika zabluda… Mnogi Srbi se u Norveškoj stide da kažu da su Srbi, a svako otvaranje novina za nas predstavlja šok – nikad ne znamo šta će novo da izmisle o nama. Sad sam norveški građanin, Norveška je moja nova domovina i boriću se svim sredstvima za pravo norveškog naroda na istinu.

Prevođenjem Isidore Sekulić na norveški doprineli ste da se nit norveško-srpskog prijateljstva ne prekine. 

Prevodom i objavljivanjem Isidorine knjige „Pisma iz Norveške“ nastavila sam da gradim kulturni most između moje dve domovine. Mnogi drugi kulturni poslenici su taj most započeli… Sad se trudim da u taj most ugradim i deo koji se odnosi na moju struku, pa sam u tom smislu prevela 10 norveških stručnih knjiga i one se upotrebljavaju u obrazovanju medicinskih sestara – kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori. Održala sam i jedan Seminar o bolu na VMA i napisala „Priručnik za terapiju bola“… Spremam se da uskoro sličnu akciju organizujem za medicinske sestre u Nišu.

Da li ste razmišljali o ponovnom štampanju Ratnog dnevnika? On bi danas bio dragocen podsetnik na događaje koje žele da nam istisnu iz kolektivnog pamćenja. 

Nisam zainteresovana da taj dnevnik ponovo izađe u Srbiji… To je štivo za budućnost. Dnevnik neće pobeći, on je pisan iz dana u dan i uvek će moja deca moći ponovo da ga izdaju.

Mene on boli…u njemu je još mnogo neisplakanih suza običnog čoveka, kojeg su u ovom ratu smrvile kako istine, tako i laži, a najviše ravnodušnost.

Izvor: PEČAT