Зорица Митић: Писма из не-пријатељске Норвешке

„Мене није сачекала романтична, пријатељска Норвешка, већ једна оптужујућа, према Србима врло критична Норвешка… Сви су ме мрко гледали… Пропаганда је била до те мере јака да су моју децу нападали у школи, а босанске избеглице су тврдиле да ћу као лекар да их убијем.

Ноћу су долазили пред моја врата са норвешким присталицама и викали: „Убице, идите кући!“ Полиција у то време није могла, а можда ни смела да нам помогне… Срби иду по свету са печатом ратних злочинаца, што је јако тешко скинути са себе. Ви који живите у Србији то нисте у стању да схватите и сматрате да ћете уласком у ЕУ успети да поправите свој статус. То је велика заблуда… Многи Срби се у Норвешкој стиде да кажу да су Срби, а свако отварање новина за нас представља шок – никад не знамо шта ће ново да измисле о нама“, каже у интервјуу за „Печат“ лекарка која је као добровољац учествовала на ратиштима широм бивше Југославије.

Разговарала: Мара Кнежевић Керн

Др Зорица Митић је рођена у Београду. Током распада Југославије осетила је потребу да оде на ратиште како би као лекар добровољац помогла људима који су се затекли на ратом захваћеним подручјима. Свој Ратни дневник објавила је у књизи „Из Крајине које више нема“ (1996). Институт за књижевност и уметност ставио је ратни дневник у ред највреднијих ратних записа. Књига је објављена на норвешком и данском језику.

Др Митић данас ради као лекар на једној норвешкој клиници, има две кћерке и наставља борбу за истину о улози Србији у грађанском рату, пише, преводи и бави се истраживачким новинарством.

Ви сте у норвешкој јавности познати као борац за истину о Србима, па не чуди што се ваше име нашло на листи сарадника редитеља Оле Флyума, који је својим филмом о рату у Босни узнемирио творце сребреничког мита. О каквом се филму ради?

На филму је радила изузетно професионална екипа. Поред Оле Флyума, који је за своја дела добио низ награда, на филму је радио и његов сарадник – енглески режисер Дејвид Хебдит, дугогодишњи сарадник Би-Би-Сија и многих британских ТВ станица. После десетогодишњег рада, филмови „Град који је могао да се жртвује“ и „Трагови из Сарајева“ први пут су приказани на норвешкој ТВ априла 2011. године. Ови документарни записи уводе сасвим нове елементе у досадашњу слику о ратовима у Босни и Херцеговини, приказујући први пут српске жртве и муслимане као злочинце, што је утицало на битну промену црно-беле слике о протеклом рату у Босни и Херцеговини, у којој су лоши момци увек и искључиво били Срби, а жртве искључиво „јадни“ муслимани. Босански муслимани и њихови ментори професионализовали су улогу жртве и на њој су зарађивали и још увек придобијају светске симпатије, а  вероватно и сваку другу подршку. У Олиним филмовима приказани су ужасни злочини муџахедина над Србима у Босни, документовани њиховим дневницима (превела сам их за потребе филма), као и изјаве српских сведока – међу којима је сведочење оца којем су донели обезглављеног сина… Логично је што ове жртве муслимани крију и не признају, али је срамно што се у Србији за њих не зна, и што се систематски ради на томе да се о њима ни не сазна. Олину екипу нико не може да оптужи за пристрасност и због тога што су у реализацији филма коришћени углавном муслимански извори, а међу сарадницима су била и два муслиманска новинара: Есад Хећимовић и Мирсад Фазић… Они су часни људи, који су током рата били ангажовани у муслиманској војсци чиме су – како сами кажу – одужили свој дуг домовини, а сад храбро одужују свој дуг истини, откривајући скривену страну овог рата… Њима су после објављивања филмова претили смрћу, па су морали да се ограде од њиховог садржаја, као што су многи хашки сведоци под претњама одустали од сведочења у корист Срба.

Којим пропагандним методама се служи босански муслимански лоби у Норвешкој? 

Пре свега – они су у Норвешкој далеко бројнији од Срба и добро организовани. Муслимани из Босне имају Босанско исламистичко удружење које окупља око 80 одсто од 16.000 Бошњака у Норвешкој, а у Ослу је изграђена њихова највећа џамија у коју долази 8.000 људи. Формирали су групе које систематски прате штампу и муњевито реагују на све што је написано или изговорено против њих. У својим коментарима су веома агресивни, упуштају се у личне квалификације противника не показујући никакво интересовање за истину. У њиховом понашању доминирају острашћеност и мржња и то је тужно. Мени су недавно упутили озбиљне претње, па сам била приморана да их пријавим полицији, која је случај предала суду. Те њихове групе оркестрирано нападају све и свакога ко се усуди да изговори нешто што се не уклапа у слику о сребреничком „геноциду“. Они су веома активни и у српској штампи, у различитим дискусионим форумима, у којима дискутују под српским именима и тако стварају лажну слику о јавном мњењу у Србији. У Норвешкој штампи се хвале како је српска јавност на путу да се сасвим промени и са њима усагласи. Случајно сам се са једним таквим учесником у дебати сусрела у српским, а потом у норвешким новинама. Нисам сигурна у којој мери српске новине могу да контролишу оне који у њима дискутују, али је важно да читаоци знају да међу дискутантима има страних кртица које раде против српских интереса. Недавно су босански муслимани који живе у Норвешкој преко својих политичких пријатеља поднели норвешком Парламенту захтев о доношењу Резолуције о Сребреници, којом би се потврдила квалификација геноцид. Министар спољних послова дипломатски је објаснио да Норвешка нема традицију доношења политичких одлука те врсте, упутивши их на Међународни суд… То је засад прошло тако, али босански муслимани неће престати да врше притисак на Парламент, поготово не сада када је суд у Хагу донео пресуду да Холандија плати одштету извесном броју жртава у Сребреници. Одговорност над холандским батаљоном у Сребреници имао је Норвежанин, као командант трупа УН у Тузли. Због тога је важно да Срби изађу са својом аргументацијом, што ће олакшати и норвешки положај.

Да ли филм садржи детаље који нису познати јавности? 

Зависи колико је кога интересовала истина о Сребреници. Редитељ је приказао разговор са бившим командантом полиције Сребренице Хакијом Мехољићем, као и са командантом војске Сребренице, пуковником Хусом Салиховићем, говорили су о чињеницама које  би Србија требало да познаје. Прво: Насер Орић је чинио злочине над Србима око Сребренице, али и над муслиманима у самој Сребреници, а његове жртве се приписују Србима. У филму се износи сумња да је Сребреница била продата и да су је муслимани мењали за зону око Сарајева. Дакле: масакр је био наручен и договорен између Била Клинтона и Алије Изетбеговића, који је молио своје да увуку Србе у замку и да током борби и сами припомогну да се убије што више муслимана. Ово се уклапа у познату Клинтонову погодбу са Изетбеговићем, коме је обећана НАТО помоћ уколико „обезбеди“ 5.000 муслиманских жртава.

Због чега су муслимани пристали да сведоче у Олином филму? 

Сведоци који су пристали да говоре пред камерама сматрају да су лажи прешле сваку меру и да се злоупотребљавају и против самих муслимана. Они на овај начин желе да помогну породицама погинулих муслимана, које имају право да знају да ли је њихове драге убио Насер Орић по наруџби њиховог вође или Срби… То су ране које највише боле. Муслимане су издали муслимани, убијали су их такође муслимани, а не само Срби – ови филмови су и њихова борба за истину.

Дошли сте до података да се одређен број „убијених муслимана“ слободно креће по свету? 

Постоје докази о томе да се известан број „убијених“ у Сребреници – чија су имена лажно придодата списку жртава – слободно шета по свету. Има их и по целој Америци; неки извори упућују на Сент Луис, Детроит, Хамтрамцк, а у Канади им је вођа Рамић – он сарађује са браћом Љеваковић, који финансирају џихад у Босни. Ови подаци се могу проверити, довољно је да Србија или неко други затражи списак грађана у тим областима. Тако би се бар дошло ближе истини… Сваки таксиста у Сарајеву може да вам наброји неколико имена са споменика жртвама, за која се зна да су лажно уписана међу мртве, иако ти људи сада живе у САД или Канади и шаљу жени доларе.

У последње време се појавило неколико значајних аутора који демаскирају исфабриковани мит о „геноциду“. У којој мери је јавност упозната са овим књигама? 

Ми најзад имамо неколико књига које систематски разобличавају мит о Сребреници, али су за сада недоступне широј јавности – како у Србији, тако и ван граница. Потребан је огроман напор дијаспоре и српских власти да се те књиге што пре доставе на увид особама које се баве овом проблематиком, као и новинарима. Историјски пројекат Сребреница је дао неколико књига: „Децонструцтион оф а виртуал геноциде. Ан интеллигент персон’с гуиде то Сребреница“, Стефана Каргановића; „Тхе мартyрдом оф Сербиан Сребреница“, Љубише Симића; „Спиритуал Геноциде“, Слободана Милеуснића; „Тхе Стар Wитнесс“, Герминала Цивикова; „Тхе Сребреница массакре“, Едварда Хермана… Информишемо Норвежане колико можемо, али вас подсећам да у Норвешкој нема много Срба. Званична статистика каже да нас је мање од 3.000, док муслимана са Балкана има око 30.000.  Та несразмера ствара и диспропорцију у информацијама које Норвежани добијају о нама. Наши људи помажу на разне начине, али радије остају анонимни да се не би изложили непријатностима… Пре мене, јавно су иступали само новинар Жељко Вуковић и физичар Александар Бировљев. Први пут сам се огласила 2001. године и од тада одржала преко 50 предавања о рату на Балкану, пред врло шароликом норвешком публиком и написала преко 200 новинских чланака.

Да ли Норвежани схватају историјски контекст у којем се рат одвијао? 

Норвежани мало знају о нашој историји, па не знају ни да су Срби од давнина живели на целој територији Југославије, у свим републикама, и да нису у њих насилно ушли да праве „велику Србију“, него су бранили своја огњишта. За њих је то компликовано, па лако прихватају лажи које им се сервирају да су Срби из Србије ишли да отимају комаде Хрватске и Босне за себе. Нажалост, српски политичари се нису нимало ангажовали да те лажи демантују.

Шта чека Србе у ЕУ уколико прихвате непостојећу кривицу? 

Верујем да Србија неће ући у ЕУ догод носи печат злочиначког народа. Нико не воли злочинце… Ради будућности наше деце ми морамо да се боримо за истину и непрестано подсећамо да је рат на Балкану био врло компликован и да је међу свим учесницима било и злочинаца и жртви. Недопустиво је да се само једна страна оптужи за злочине, а да нико не реагује на прогон 400.000 Срба из Хрватске и 350.000 Срба са Косова… Све српске жртве настале у Босни и током бомбардовања Србије прећутане су и багателизоване, а сутра ће – ако се не побунимо – неко збрисати Републику Српску и одузети нам још неке делове земље. Питам се зашто 3.250 српских жртава у Сребреници вреди мање од око 3.000 муслиманских жртава на истом месту? Не пристајем да моја деца живе са жигом геноцидног народа, са жигом злочинаца из Сребренице – и зато трагам за истином. Због истине се ангажујем и пишем – хоћу да знам колико је људи погинуло у тој несрећној Сребреници; несрећној – како за муслимане, тако још несрећнијој за Србе. На њој се сломила читава српска нација, а муслимани манипулишу и профитирају на заједничкој трагедији. Хоћу да знам у чијем интересу се гради стратегија, по којој је смрт седам милиона беспомоћних Јевреја исто што и смрт неколико хиљада наоружаних муслимана у Сребреници? Ко се то подсмева холокаусту?

Какве су реакциjе у jавности после обjављивања Олиних филмова? 

Атмосфера у јавности се видно променила; сад кад су изнети и другачији аргументи, које је изложила једна неутрална страна, у медијима се појављују  разумнији саговорници. Међутим, Срби још увек имају ограничени медијски простор за одбрану истине, па то за њих раде Норвежани, стали су у одбрану нападнутог Оле Флyума. Срећом, већина људи је изгубила поверење у медије и окренула се интернет страницама на којима могу да дођу до информација са више страна. После приказивања филма, на НРК страници је било 267 коментара… Упркос веродостојности материјала, аутори су тужени на две инстанце и с нестрпљењем очекујем исход. Ови филмови не негирају злочине које су починили Срби, они чак не залазе у расправу о броју жртава… већ само откривају да постоје и српске жртве и дају им прилику да проговоре.

Ваше сумње су усмерене ка невероватној игри бројева. 

Ако мој колега патолог добије из Хага 3.500 извештаја, који представљају налазе за 1922 мртве особе, како онда говоримо о 8.000 мртвих. Где су остали лешеви? Ако знамо да се 28. муслиманска дивизија крваво борила против Срба у тој зони, где су погинули из тих борби? Ти погинули не би смели да се рачунају у жртве  наводног геноцида. Ако се читава прича о стрељањима базира на сведочењу сведока који је касније проглашен за неурачунљивог, шта да помислимо о Суду који тако функционише? Много је питања која су остала отворена, а све гласније и гласније их поставља господин Стефан Каргановић, адвокат који води Историјски пројекат Сребреница. На њиховој веб страници (http://www.srebrenica-project.com/) могу се наћи књиге које документовано поткопавају мит о „геноциду“.

Ви сте Хипократову заклетву испунили одласком на фронт, међу рањенике. Тамо сте били сведок страдања српског народа. 

Као лекар добровољац била сам на ратиштима бивше Југославије и својим очима видела последице злочина према Србима. Сад неко тврди да их није било и да нема српских жртава. То је лаж. У Книну сам 1991. године у болници срела пуковника Ратка Младића. Он нас је убеђивао да ће рат брзо да стане и да нико није луд да уништава тако лепу земљу. Како се преварио! Током боравка на фронту писала сам дневник – да бих олакшала душу и оставила траг за потомство о оном што сам видела и доживела. „Дуга“ је објавила (у четири наставка) неке делове тог дневника, захваљујући  Вањи Булићу. Касније сам више пута била гост у Вањиним „Црним бисерима“. Он ме је уврстио у своју књигу „100 мојих бисера“. И ја њега могу да ставим међу бисере слободног новинарства. Није их много у читавом свету, али их има… Што се мог јавног ангажмана у Норвешкој тиче – доживљавам га као задатак, али и као мисију за одбрану истине – не српства, него истине!

Како су Норвежани примили ваш Ратни дневник и у којој мери сте добили њихову подршку? 

Објављивањем ратног дневника (преведен је на два језика) желела сам да прикажем наказно лице рата, чије су жртве сва три народа. Многи Норвежани су то на време схватили и стајали су уз мене кад ми је било најтеже… Један од њих је мој колега и бивши шеф, др Стеинар Берге који се временом претворио у већег Србина од мене. Добила сам медијски простор управо због тога што не заступам ниједну страну већ се борим за истину, која ће на крају, верујем, ипак победити… Поред Норвежана, уз мене су и пријатељи из других земаља, посвећени борби за истину. Судбина Србије је велика опомена свима… То је разумео и мој побратим – муслиман из Ирака, он се свим снагама бори против муслиманског фундаментализма, а ту су  и многобројни Срби – међу којима има око 200 лекара, још више сестара, инжењера, доктораната, оперских певача, музичара. Познати норвешко-српски оркестар „Ракија“ свирао је на промоцији мог дневника, као и на промоцији Исидориних „Писама из Норвешке“.  Све су то људи који раде свој посао најбоље што могу и тако пркосе антисрпској пропаганди. Али, није нам лако и није лако никоме ко долази из Србије.

Из којег миљеа се врбују Срби ангажовани на антисрпској пропаганди? 

Када су се Олини филмови приказали у Норвешкој, одмах су се огласили босански муслимани, али и Хелсиншки комитет за људска права, њихов хронични бранилац. Представници ове организације и појединци из редова норвешке „интелектуалне елите“ који их подржавају, већ  20 година живе од антисрпске пропаганде и на њој профитирају; на њој су се добро етаблирали и реализовали. Олини филмови су их уздрмали управо због јаких аргумената који демантују њихову досадашњу пропаганду, па су и њихове реакције хистеричне и прилично неартикулисане.

У штампи се у последње време појављују прилози извесне Горане Огњеновић, на изненађење самих Норвежана отвара теме које вређају осећања антифашиста и поштовалаца традиције српско-норвешког пријатељства. Покушава да уз помоћ „новог“ историјског контекста допуни виртуелну слику о „злим“ Србима, позивајући на преиспитивање броја Срба у норвешким логорима за време Другог светског рата. Ово разврставање мртвих према етничкој припадности засметало је и самим Норвежанима. Многи се питају коме је данас потребно расплитање заједничке ратне историје на коју су њихови потомци поносни и у чијем интересу је истраживање етничке припадности нацистичких жртава које леже под истим каменом? Ова особа је проширила НВО репертоар открићем „српских злочина над Јеврејима“ у  Другом светском рату, не пропустивши да спомене лик и дело Соње Бисерко, са којом је потписала петицију против одлуке Међународног суда да  Србија није крива за дешавања у Сребреници, иза које стоје 52 – углавном муслиманска интелектуалца.

Ви сте се у Норвешкој реализовали у својој професији, имате обезбеђену егзистенцију и углед. Због чега све то стављате на коцку? 

У Норвешку сам се доселила јануара 2000. године и одмах се запослила у једној болници као лекар. Земљу фјордова и снега заволела сам из Исидориних писама, али нажалост – мене није сачекала романтична, пријатељска Норвешка, већ једна оптужујућа, према Србима врло критична  Норвешка. Начелник моје службе био је политички веома ангажован и сваки дан нас је бомбардовао „Милошевићевим зверствима“. Сви су ме мрко гледали и морала сам да се браним. Пропаганда је била до те мере јака да су моју децу нападали у школи, а босанске избеглице су тврдиле да ћу као лекар да их убијем. Ноћу су долазили пред моја врата са норвешким присталицама и викали: „Убице, идите кући!“ Полиција у то време није могла, а можда ни смела да нам помогне. Због тих непријатности вратила сам своју децу у Србију. Срби иду по свету са печатом ратних злочинаца, што је јако тешко скинути са себе. Ви који живите у Србији то нисте у стању да схватите и сматрате да ћете уласком у ЕУ успети да поправите свој статус. То је велика заблуда… Многи Срби се у Норвешкој стиде да кажу да су Срби, а свако отварање новина за нас представља шок – никад не знамо шта ће ново да измисле о нама. Сад сам норвешки грађанин, Норвешка је моја нова домовина и борићу се свим средствима за право норвешког народа на истину.

Превођењем Исидоре Секулић на норвешки допринели сте да се нит норвешко-српског пријатељства не прекине. 

Преводом и објављивањем Исидорине књиге „Писма из Норвешке“ наставила сам да градим културни мост између моје две домовине. Многи други културни посленици су тај мост започели… Сад се трудим да у тај мост уградим и део који се односи на моју струку, па сам у том смислу превела 10 норвешких стручних књига и оне се употребљавају у образовању медицинских сестара – како у Србији, тако и у Црној Гори. Одржала сам и један Семинар о болу на ВМА и написала „Приручник за терапију бола“… Спремам се да ускоро сличну акцију организујем за медицинске сестре у Нишу.

Да ли сте размишљали о поновном штампању Ратног дневника? Он би данас био драгоцен подсетник на догађаје које желе да нам истисну из колективног памћења. 

Нисам заинтересована да тај дневник поново изађе у Србији… То је штиво за будућност. Дневник неће побећи, он је писан из дана у дан и увек ће моја деца моћи поново да га издају.

Мене он боли…у њему је још много неисплаканих суза обичног човека, којег су у овом рату смрвиле како истине, тако и лажи, а највише равнодушност.

Извор: ПЕЧАТ