Zona sumraka: Nisu Košare za klošare

Datum objave: ponedeljak, 12 marta, 2018
Objavljeno u Ostalo
Veličina slova: A- A+
Filip Rodić
Filip Rodić

Šta naša deca treba da uče o srpskoj istoriji? I onoj starijoj, a posebno o ovoj novijoj, istoriji u kojoj su učestvovali i njihovi očevi i majke. Da li je za „suočavanje s prošlošću“, na kojem građanisti toliko insistiraju, dovoljno učiti o srpskoj krivici i genocidnosti, ili ima mesta i za herojstvo i požrtvovanost?

Postoji li Amerikanac koji nije čuo za Alamo? Postoji li Grk neupućen u podvig njegovih predaka na Termopilima? Ima li Rusa koji ne znaju za „Pavlovljevu kuću“ u Staljingradu? Možda i ima, ali trebalo bi ih potražiti lupom. Takođe, zamislite kakav bi odijum u našoj javnosti, pre svega građanističkoj, izazvalo eventualno odbijanje neke institucije da dozvoli predavanje o Trebinjcu Srđanu Aleksiću, prebijenom na smrt dok je branio svog komšiju Muslimana. Zašto naši mladi naraštaji ne bi odrastali znajući priču o čoveku koji je po cenu života želeo da zaštiti bližnjeg svog, uzimali ga za primer kako treba postupati u životu i kakve odluke donositi u teškim vremenima? Veliki je gest Aleksića koji je branio svog komšiju od dvojice-trojice ljudi koji nisu znali šta znači uniforma koju nose i kakve obaveze im ona nameće. Koliki je, onda, tek gest ljudi koji su bili svesni časti i tradicije čije visoke standarde treba da dosegnu noseći uniformu Vojske Jugoslavije i koji nisu branili jednog čoveka, nego čitav narod i koji se nisu suočili samo sa pesnicama, nego i sa bombama, granatama mecima i noževima agresora iz dvadesetak zemalja? Neki, međutim, misle da naša deca ne treba o tome da znaju, da ne treba o tome da uče, da ne treba na njih da se ugledaju.

Među njima je Marijana Stefanović, direktorka beogradske Osnovne škole „Branislav Nušić“. Ova „prosvetna radnica“ je smatrala da njeni učenici ne treba da čuju svedočanstvo o verovatno najsvetlijem trenutku naše novije istorije kada se šačica hrabrih suočila sa najvećom silom u istoriji čovečanstva. Ovaj ekspert za obrazovanje i vaspitanje stručno je procenio da sada „nije pravi trenutak“ da deca čuju priču oca dvoje njihovih školskih drugara Nenada Mihailovića, koji je imao sreću da se živ vrati iz pakla koji je odneo mnoge živote i koji, samim tim, ima dužnost i da se seća svojih palih drugova, ali i da svetu kaže da su bili ljudi, heroji i mučenici.

Da li bi ovoj ženi palo na pamet da kaže i da „nije pravi trenutak“ da deca, na primer, čuju svedočenje preživelog logoraša iz Aušvica, ili, ne daj bože, iz Jasenovca? Možda i bi, s obzirom na to da je vajna direktorka široj javnosti postala poznata i po tome što je pre nekoliko godina procenila da je profesor srpskog jezika Vladimir Milojević izabrao „pogrešan trenutak“ da iz sna trgne učenicu koja mu je zaspala na času, pa se drznuo da je probudi. O tome kakav je Milojević profesor i koliko ga njegovi đaci vole i cene najbolje svedoči činjenica da su učenici 14. beogradske gimnazije, gde je našao uhlebljenje po izbacivanju iz „Nušića“, masovno izašli na ulice pošto mu je oduzeta licenca zahtevajući njegov povratak za katedru. Koliko su njene procene ispravne govori nam i podatak da je Milojević pobedio na sudu, a da Stefanovićeva nije imala osnova ni da se žali.

Sada, međutim, ne želimo da se bavimo silnim problemima u našem obrazovnom sistemu, niti kvalitetom kadrova koji su ko zna kojim sposobnostima došli u poziciju da nam oblikuju decu. Ovaj slučaj mnogo više govori o odnosu koji ne samo direktorka jedne osnovne škole nego čitavo društvo imaju prema veteranima, ljudima koji su bili spremni na najveću žrtvu za slobodu i dobrobit ovog naroda (iako je i među njima, naravno, bilo raznog kukolja). Da je javni čas (što je inače praksa u ovoj školi) deci hteo da održi neki advokat, hirurg, građevinac ili lekar, čisto sumnjamo da bi ga odbili. A malo je verovatno i da bi takvo odbijanje izazvalo istovetnu patnju i bol kao kod ljudi koji se zbog svojih podviga ionako već osećaju odbačenim od društva i konstantno se suočavaju sa nerazumevanjem (o čemu ćemo detaljnije tek pisati). „Veoma sam pogođen takvom odlukom. Mi, heroji s Košara, od ove zemlje nemamo ništa, svako od preživelih mogao je da pobegne odavde, a mi smo ostali“, rekao je Mihailović za jedan beogradski list. Doista, prema relevantnim istraživanjima i studijama, ratni veterani se u našem društvu gotovo u sto odsto slučajeva osećaju isključenim i stigmatizovanim, potencijalnim psihopatama od kojih stalno preti opasnost, ljudima koji su pre zločinci, nego heroji.

Ali stvarnost je potpuno suprotna. Kao što su bili neophodni u ratu, ovi ljudi su našem društvu neophodni i u miru. I to iz kog god ugla da posmatramo, i „patriotskog“ i „građanskog“. Za suočavanje s istorijom i ratnim činjenicama koje uveliko oblikuju i našu današnjicu, ali i budućnost, kao i da bismo mogli da razumemo i da pripadamo svojoj naciji i društvu, moramo se upoznati i sa ljudima koji su sve to preživeli i čuti njihovo iskustvo. To je deo ne samo prošlosti i identiteta veterana nego i svih nas za koje su se oni borili. Deca iz „Nušića“ imala su priliku da to važno svedočanstvo čuju, ali im je ono uskraćeno zbog nečije neinteligencije.

Autor: Filip Rodić

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Zona sumraka / Kvislinzi | Jadovno 1941.

Mjesta sakupljanja mrtvih | Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top