fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Зона сумрака: Нису Кошаре за клошаре

Филип Родић
Филип Родић

Шта наша деца треба да уче о српској историји? И оној старијој, а посебно о овој новијој, историји у којој су учествовали и њихови очеви и мајке. Да ли је за „суочавање с прошлошћу“, на којем грађанисти толико инсистирају, довољно учити о српској кривици и геноцидности, или има места и за херојство и пожртвованост?

Постоји ли Американац који није чуо за Аламо? Постоји ли Грк неупућен у подвиг његових предака на Термопилима? Има ли Руса који не знају за „Павловљеву кућу“ у Стаљинграду? Можда и има, али требало би их потражити лупом. Такође, замислите какав би одијум у нашој јавности, пре свега грађанистичкој, изазвало евентуално одбијање неке институције да дозволи предавање о Требињцу Срђану Алексићу, пребијеном на смрт док је бранио свог комшију Муслимана. Зашто наши млади нараштаји не би одрастали знајући причу о човеку који је по цену живота желео да заштити ближњег свог, узимали га за пример како треба поступати у животу и какве одлуке доносити у тешким временима? Велики је гест Алексића који је бранио свог комшију од двојице-тројице људи који нису знали шта значи униформа коју носе и какве обавезе им она намеће. Колики је, онда, тек гест људи који су били свесни части и традиције чије високе стандарде треба да досегну носећи униформу Војске Југославије и који нису бранили једног човека, него читав народ и који се нису суочили само са песницама, него и са бомбама, гранатама мецима и ножевима агресора из двадесетак земаља? Неки, међутим, мисле да наша деца не треба о томе да знају, да не треба о томе да уче, да не треба на њих да се угледају.

Међу њима је Маријана Стефановић, директорка београдске Основне школе „Бранислав Нушић“. Ова „просветна радница“ је сматрала да њени ученици не треба да чују сведочанство о вероватно најсветлијем тренутку наше новије историје када се шачица храбрих суочила са највећом силом у историји човечанства. Овај експерт за образовање и васпитање стручно је проценио да сада „није прави тренутак“ да деца чују причу оца двоје њихових школских другара Ненада Михаиловића, који је имао срећу да се жив врати из пакла који је однео многе животе и који, самим тим, има дужност и да се сећа својих палих другова, али и да свету каже да су били људи, хероји и мученици.

Да ли би овој жени пало на памет да каже и да „није прави тренутак“ да деца, на пример, чују сведочење преживелог логораша из Аушвица, или, не дај боже, из Јасеновца? Можда и би, с обзиром на то да је вајна директорка широј јавности постала позната и по томе што је пре неколико година проценила да је професор српског језика Владимир Милојевић изабрао „погрешан тренутак“ да из сна тргне ученицу која му је заспала на часу, па се дрзнуо да је пробуди. О томе какав је Милојевић професор и колико га његови ђаци воле и цене најбоље сведочи чињеница да су ученици 14. београдске гимназије, где је нашао ухлебљење по избацивању из „Нушића“, масовно изашли на улице пошто му је одузета лиценца захтевајући његов повратак за катедру. Колико су њене процене исправне говори нам и податак да је Милојевић победио на суду, а да Стефановићева није имала основа ни да се жали.

Сада, међутим, не желимо да се бавимо силним проблемима у нашем образовном систему, нити квалитетом кадрова који су ко зна којим способностима дошли у позицију да нам обликују децу. Овај случај много више говори о односу који не само директорка једне основне школе него читаво друштво имају према ветеранима, људима који су били спремни на највећу жртву за слободу и добробит овог народа (иако је и међу њима, наравно, било разног кукоља). Да је јавни час (што је иначе пракса у овој школи) деци хтео да одржи неки адвокат, хирург, грађевинац или лекар, чисто сумњамо да би га одбили. А мало је вероватно и да би такво одбијање изазвало истоветну патњу и бол као код људи који се због својих подвига ионако већ осећају одбаченим од друштва и константно се суочавају са неразумевањем (о чему ћемо детаљније тек писати). „Веома сам погођен таквом одлуком. Ми, хероји с Кошара, од ове земље немамо ништа, свако од преживелих могао је да побегне одавде, а ми смо остали“, рекао је Михаиловић за један београдски лист. Доиста, према релевантним истраживањима и студијама, ратни ветерани се у нашем друштву готово у сто одсто случајева осећају искљученим и стигматизованим, потенцијалним психопатама од којих стално прети опасност, људима који су пре злочинци, него хероји.

Али стварност је потпуно супротна. Као што су били неопходни у рату, ови људи су нашем друштву неопходни и у миру. И то из ког год угла да посматрамо, и „патриотског“ и „грађанског“. За суочавање с историјом и ратним чињеницама које увелико обликују и нашу данашњицу, али и будућност, као и да бисмо могли да разумемо и да припадамо својој нацији и друштву, морамо се упознати и са људима који су све то преживели и чути њихово искуство. То је део не само прошлости и идентитета ветерана него и свих нас за које су се они борили. Деца из „Нушића“ имала су прилику да то важно сведочанство чују, али им је оно ускраћено због нечије неинтелигенције.

Аутор: Филип Родић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Зона сумрака / Квислинзи | Јадовно 1941.

Мјеста сакупљања мртвих | Јадовно 1941.

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: