Mjesta sakupljanja mrtvih

Datum objave: četvrtak, 17 avgusta, 2017
Objavljeno u Oluja
Veličina slova: A- A+
Filip Rodić
Filip Rodić

Piše: Filip Rodić

Glavni heroj ovogodišnje proslave kulminacije drugog poluvremena zatiranja srpskog naroda u Hrvatskoj, onoga što predsednica ove zemlje Kolinda Grabar Kitarović naziva „najvećom i najvažnijom pobedom“ u novijoj hrvatskoj istoriji (zanimljivo bi bilo saznati koje su to druge pobede i to ne samo u novijoj nego i u starijoj hrvatskoj istoriji) bio je novopečeni gradonačelnik Knina Marko Jelić. Jelić je, opšti je utisak, rekao nešto „zaista neverovatno za hrvatsku politiku“, dao „hrabru izjavu“ zbog koje zaslužuje da se pred njim „skine kapa“. Je li to Jelić postao hrvatski Vili Brant i izvinio se za sve zločine počinjene nad srpskim narodom na prostoru „Lijepe njihove“? Ne baš. Jelić je samo rekao da ne vidi zašto se ne bi poklonio i srpskim žrtvama „Oluje“ i dodao: „Svaka žrtva je žrtva. Svi civili koji su stradali težak su teret svakom normalnom čoveku.

Nije prihvatljivo omalovažavati bilo čiju žrtvu – patnja je patnja.“ „Hrabri“ Jelić, kao ni bilo koji drugi zvaničnik Hrvatske, nije iskoristio priliku da se pokloni srpskim žrtvama „Oluje“ koja mu se pružila već sutradan, 6. avgusta, u selu Uzdolje kraj Knina, gde je Srpsko nacionalno veće održalo pomen ubijenima.Verujemo da bi za ovo što je Jelić izgovorio svaki „normalan čovek“ rekao samo da je to normalno, te da se tako nešto podrazumeva.

U pravu su možda, međutim, oni koji kažu da se radi o velikom iskoraku i „hrabroj izjavi“, ali time govore ono što verovatno nisu hteli svesno da kažu – da je ostatak diskursa u Hrvatskoj ispod praga normalnosti. A izjava odiše i upravo onakvom hrabrošću kakva po Dučiću krasi Hrvate. Tako je dučićevski hrabra i predsednica Kolinda Grabar Kitarović (njen govor u Kninu hrvatsko krilo televizije N1 nazvalo je „emotivnim“) koja je sebi dozvolila da izusti: „Nadam se da ćemo jednog dana biti u stanju da zajedno obeležimo ’Oluju’ kao akciju koja je prekinula velikosrpsku agresiju, velikosrpsku politiku u kojoj su žrtve bili i mnogi Srbi i koje su upravo njihovo lokalno rukovodstvo i vlasti iz Beograda isterali iz njihovih domova.“ Isto kao što su se Srbi sami klali i kuvali u kazanima za sapun u Jasenovcu, Jadovnu… S druge strane, ako su srpsko lokalno rukovodstvo i vlasti u Beogradu isterali Srbe iz Knina i Krajine, u čemu se onda sastoji „najveća i najvažnija pobeda“ Hrvatske? Po Kolindinim rečima ispade da je i „hrvatska pobeda“ podjednako hrvatska koliko i oni kraljevi koje svojataju kada ih ne izmišljaju.

VISOKO SPUŠTENA LOPTA

Ove „izjave pomirenja“ ipak su kap u moru onih drugih, ratobornih. Emotivna Kolinda Grabar Kitarović izjavila je, tako, da je „’Oluja’ odnela pred sobom agresorske snove o Velikoj Srbiji i donela mir i slobodu Hrvatskoj, ali i BiH te pridonela slamanju velikosrpske politike, postizanju međunarodnog Dejtonskog sporazuma i okončanju rata“.

Ona je ponovila stav iznet već prošle godine da je „Oluja“ bila „etički čista“ (za šta su mnogi pomislili da je bio lapsus i da je u stvari htela da kaže da je operacija bila „etnički čista“) i da se radi o operaciji „uzorno vođenoj prema međunarodnim pravilima ratovanja čime može poslužiti za primer“. „Stoga, ne samo zbog vojne pobede nego i zbog načina na koji je ostvarena, smemo i trebamo se ponositi svojom državom“, dodala je. Ministar odbrane Damir Krstičević istakao je da je „operacija ’Oluja’ uvek, danas i za sve buduće generacije simbol vojnog uspeha i junaštva“.

O kakvoj se etici i junaštvu radi jasno je svakome ko imalo zna o onome što se dešavalo tih dana u Krajini. Ovde se radi o veličanju i proslavljanju bitke u kojoj je hrvatska vojska bila deset puta brojnija od srpske, u kojoj je hrvatskih i muslimanskih (pripadnika Dudakovićevog Petog korpusa Armije BiH) vojnika bilo više nego stanovnika Krajine i gde su žrtve mahom civili i to oni što nisu bili u stanju ni da beže. Najbezobraznija je ipak izjava premijera Andreja Plenkovića da je „Olujom“ „sprečeno da se dogodi još jedna Srebrenica“. Ne želeći da polemišemo o broju žrtava (pošto bi bilo sasvim moguće da je žrtava „Oluje“ bilo isto, ili više nego u Srebrenici), Plenkovićeve reči iziskuju makar dva pitanja. Prvo: Da li se jedan zločin može opravdati eventualnom mogućnošću da bude počinjen neki drugi, odnosno da li uvodimo pravilo preventivne pravde koja predviđa kažnjavanje osoba na osnovu sumnje (manje ili više osnovane) da bi one mogle počiniti zločin.

Drugo pitanje je: Gospodo, koliko li ste tek Srebrenica sprečili Jasenovcem, Prebilovcima, Pagom i ostalim srpskim stratištima? Tom logikom nacistima treba svake godine dodeliti Nobelovu nagradu za mir, jer ko zna kakva bi sve zlodela počinili ljudi koje su pobili tokom Drugog svetskog rata.Istina je da je ovogodišnja proslava u Kninu bila na daleko nižem nivou nego ranije.

Prema izveštajima, u bivšoj prestonici Srpske Krajine okupilo se oko 8.000 ljudi, a umetnika koji tradicionalno zabavlja hrvatski puk ovom prilikom Marka Perkovića Tompsona zamenio je umereniji Parni valjak. Prevarili ste se, međutim, ako ste pomislili da je ustaško orgijanje izostalo.

Ono je samo premešteno iz Knina, kako ne bi bilo baš u centru pažnje, u nešto diskretniji susedni Slunj. Za razliku od Jelića, koji je demonstrirao makar elementarnu pristojnost, gradonačelnik Slunja, mesta gde je početkom avgusta 1941. ubijeno gotovo celokupno srpsko stanovništvo (oko 7.000 ljudi), Jure Katić demonstrirao je iskrenost: „Samostalna Republika Hrvatska nije stvorena na nekom antifašizmu.“ Da ne bude dileme na kojim osnovama je izgrađena ova država, pobrinula se njegova publika, njih oko 50.000, uzvrativši povicima „Za dom spremni“ i pesmom o ustaškim koljačima iz Drugog svetskog rata Juri Francetiću i Rafaelu Bobanu. Iako je na proslavi u Kninu, sa epitetom zvanične i centralne, uz prisustvo predsednice i premijera Plenkovića, bilo 8.000 domoljuba, a u Slunju 50.000, jasno je kojoj je pučanstvo dalo prioritet, a jasno je i zbog čega – zbog Tompsona.

Važno je zabeležiti da ustaški pir u Slunju nije bio „supkulturni“ spektakl već događaj glavnog toka kojem je i zvanična vlast dala legitimitet poslavši tamo svog predstavnika, ministra branitelja Toma Medveda, dok je premijera Plenkovića predstavljao župan Karlovačke županije Damir Jelić. Medved je rekao da je Hrvatska „platila visoku cenu“ za svoju slobodu – „352 života hrvatskih branitelja i civila“. Prema opšteprihvaćenim podacima u „Oluji“ je, pored proteranih oko 250.000 ljudi, ubijeno između 1.500 i 2.000 civila, što znači da Medved među civilne žrtve ne računa Srbe.

ESENCIJA HRVATSKE MISLI

Odnos većine u današnjoj Hrvatskoj i prema „Oluji“ i prema ustaštvu može biti neshvatljiv običnom normalnom čoveku ne samo u „belom svetu“ nego i u Srbiji. Suština tog načina razmišljanja možda je najbolje prikazana u pismu jedne hrvatske studentkinje prenetom u nekoliko tamošnjih medija pod naslovom „Studentica ’oprala’ političare“. Kao da im je sasula nekakvu veliku i neprijatnu istinu u lice.

O čemu se zapravo radi? Neimenovana devojka je u podužem tekstu iznela svoje viđenje problema što muče Hrvatsku među kojima se posebno ističe činjenica da „u Hrvatskoj koja je pogođena Domovinskim ratom 1991, Srbi traže svoja prava“. „Te ne tako davne 1991. srpski agresori su izvršili napad nad Hrvatskom. To je trajalo sve do 1995. do hrvatske pobjedničke akcije ’Oluja’. U ratu je stradalo oko 22 tisuće Hrvata, a nestalo ih je oko 15 tisuća. Još dan-danas mnoge majke traže svoje nestale sinove, još se osjeća svaka rana hrvatskog branitelja i svaka kapljica prolivene krvi. A Srbi traže svoja prava u zemlji koju su krvnički mučili. Traže uspostavu ćiriličnog pisma u gradu Vukovaru koji je pao u srpske ruke 1991. na nečastan, nemoralan, ubilački način“, piše ona. „A sad taj isti srpski narod traži svoja prava u Hrvatskoj. Nakon svega što su oni, pa i njihovi djedovi, bake, očevi, majke radili za vrijeme rata, oni se usude tražiti prava.“ Ej, Srbi su se usudili da traže prava, ’mesto da ćute, pseta jedna! Da ne pominjemo šta su to brojne hrvatske dede, bake, očevi i majke radili tokom rat(ov)a.

Sve i da je tačna svaka teza iz ovog pasusa, zar ne bi bilo normalno da Hrvatska, kao moderna, demokratska, evropska država, svojim građanima obezbedi najveću zaštitu ljudskih prava, pa makar oni pripadali i jednoj tako „prokletoj manjini“? I to navodi devojka koja samo nekoliko pasusa ranije piše kako je divno imati veronauku u školi, jer se na njoj „ne uči o odbacivanju drugih, svih onih koji su drukčiji od nas, nego upravo suprotno, da druge treba poštovati i prihvaćati, da ljubimo bližnjega svoga, a isto tako i neprijatelja“. Srbi su, znači, više od neprijatelja, pošto ne samo da ih ne treba ljubiti nego im ne treba dati ni njihova prava.

Ona ističe da većinu stanovništva Hrvatske čine Hrvati (90 odsto), a glavna nacionalna manjina su Srbi (četiri odsto).

Da li se studentica možda zapitala kako se to desilo i da li je uvek bilo tako? Iz ljubavi prema drveću, nećemo ovde trošiti previše prostora na statistike, već ćemo samo podsetiti da je po popisu iz 1931. u Hrvatskoj bilo 16,81 posto Srba, odnosno njih 636.518, da bi posle rata, 1948, taj procenat pao na 14,54 posto, odnosno 545.686 ljudi. Slično i još gore je s poslednjim ratom pre kog je (1991) u Hrvatskoj bilo 12,16 odsto Srba (581.663), a 2011. 4,36 posto (186.633).

Studenticu s ovakvim stavovima vrlo pogađa i to što je „gledano sa srpske strane, svaki Hrvat ustaša“. „Ako slučajno Hrvat u svojoj slobodnoj i neovisnoj Hrvatskoj izađe na ulicu sa hrvatskom zastavom i kapom je ustaša. Svaki hrvatski građanin koji na utakmici uzvikne ’Volim Hrvatsku’ on je ustaša. Srbe grize to što ne mogu imati svoju Veliku Srbiju i što mi Hrvati imamo svoju zemlju na koju smo tako ponosni“, veruje ona. Moramo priznati da ovde nije daleko od istine, ali da li će Srbi nekog Hrvata nazvati ustašom u velikoj meri zavisi od toga kakvu zastavu i kapu nosi, a tome u velikoj meri doprinosi i činjenica da najčešće ne uzvikuju „Volim Hrvatsku“ nego „Za dom spremni“.

„Najviše ih (Srbe) boli Marko Perković Tompson koji je hrvatski domoljubni pjevač. On kroz svoje pjesme propagira ljubav prema domovini, vjeri i obitelji. Ali ne, on je ustaša i poziva Hrvate na klanje Srba. Smiješna situacija. Tu samo pokazuju da su neobrazovan i nekulturan narod jer svatko tko je poslušao bar jednu Tompsonovu pjesmu zna da to nema veze sa ustaštvom“, žali se ova dama. Zaista, dokaz za njene tvrdnje je tisućljetna Tompsonova domoljubiva pesma „Jasenovac i Gradiška Stara“ čijim je stihovima „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara / Kroz Imotski kamioni žure, voze crnce Francetića Jure / U Čapljini, klaonica bila, puno Srba Neretva nosila“ zahvaljujući srbo-četničkoj propagandi dat potpuno drugačiji, neosnovan (da ne kažemo maliciozan) kontekst.

Pošto ipak nećemo zajedno sa Kolindom i ostalima da proslavljamo godišnjicu „Oluje“, ostaje nam samo da onima koji to čine budemo zahvalni i zamolimo ih da što duže istraju u tome, jer nas tako svake godine ponovo podsećaju na to ko su i šta su, jer poznato je da Srbi, pored toga što su neobrazovani i nekulturni, imaju tendenciju i da zaboravljaju i praštaju.

(Pečat)

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Kolinda će oprostiti Srbima što su ih ustaše žive spaljivale

Balkanske skice – pravdanje zločina

Zagrebačko tumačenje: „Oluja“ sprečila nove Srebrenice?!




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top