Zločini stolačkih Hrvata i Muslimana nad Srbima avgusta 1941.

Datum objave: četvrtak, 2 marta, 2017
Objavljeno u Hercegovina
Veličina slova: A- A+

Srbosjek

Avgustovski pokolji stolačkih Srba počeli su već 1. avgusta. Toga dana je grupa ustaških zločinaca upala u stolačku bolnicu,  izvukla iz bolesničke postelje sedmoro ljudi srpske nacionalnosti, odvezla ih do neke od preko 35 jama zatrpanih ljudskim kostima i tamo survala. U toku noći 1-2. avgusta uhapšeno je u Stocu 18 osoba, natrpano u kamion i, po već dobro uhodanom metodu, odvezeno do jame na Bivoljem Brdu, gde su žive gurnute u bezdan. Ovim zločinom likvidirani su svi odrasli muškarci srpske nacionalnosti iz grada Stoca. Posle toga na red su došle žene i devojke, koje su 3. avgusta pohapšene i strpane u zatvor Kotarskog suda u Stocu. Planirane bestijalne orgije, poput onih u osnovnoj školi sela Prebilovaca i u „Silosu“ na Modriči, nisu ponovljene, jer je neko obavestio domobransku komandu mesta šta se sprema, pa su pred veče stigli domobranski kamioni koji su odvezli u Mostar 59 osoba; manji broj žena i dece je pušten kućama. Osobe koje su odvezene u Mostar, deportovane su u zloglasne ustaške koncentracione logore, gde su stradale; od 59 osoba rat su preživele samo tri.

Prilikom hapšenja stolačkih žena i dece, pošteđena je, na izričit zahtev ustaškog logornika u Stocu Marka Ćorića, Đurđa Kojo, njene dve kćerke – Dragica i Milena i sin Milan, od rođenjatežak invalid. Već sutradan se videlo zašto je logornik Ćorić poštedio ovu porodicu. Toga dana se, naime, pred Đurđinim vratima pojavila ustaška patrola, koju su sačinjavali: Smajo Pelja, Abid Bećirović i Džemal Odobašić. Uplašena Đurđa je pokušala da nezvane goste počasti kafom i pićem. Oni su joj na to uzvratili stravičnim zločinom: zadavili su žicom njenog bolesnog sina Milana pred očima njegove majke i sestara. Potom su uplakane i izbezumljene sestre i Đurđu oterali u kancelariju logornika Ćorića. Obesni logornik je pokušao da odmah tu pred svima, siluje Đurđinu mlađu kćerku Milenu. Prethodno je upozorio da se ne opire. Kada mu je ona odgovorila da će „radije otići u crnu zemlju nego to učiniti“, razbesneli Ćorić je naredio Pelji, Bećiroviću i Odobašiću da siluju i nju i njenu sestru Dragicu, tu u njegovoj kancelariji, pred majčinim očima, što su oni i učinili na krajnje svirep i brutalan način. Ćorić je posle tog sramnog čina pokušao da natera obeščašćene devojke i njihovu šokiranu majku da pevaju svatovsku pesmu: „Gorom jezde kićeni svatovi“. Kako one to nisu htele ni mogle učiniti, povezane su žicom, pa onda zajedno sa majkom, ubačene u kamion, u kome se nalazio leš njihovog brata Milana i odvezene na Bivolje Brdo, gde su u šumici pored tamošnje jame, obe devojke ponovo silovane, pa onda bačene u jamu.

Avgustovskim pokoljima stolačka gradska opština je rigorozno očišćena od srpskog stanovništva. Od ukupno 698 Srba, koliko ih je bilo prilikom popisa stanovništva 1931. godine (taj broj se za deset godina povećao najmanje za jednu četvrginu), Drugi svetski rat je preživelo samo 7 muškaraca, uglavnom bogalja, i 135 žena i dece.

Masovni avgustovski pokolji hercegovačkih Srba pogodili su i veliki broj sela ondašnje stolačke opštine, prevashodno dubravskih. Za nekoliko dana početkom avgusta u Dubravama je uhapšeno 350 ljudi, žena i dece i oterano u selo Domanoviće, gde su muškarci strpani u magacin tamošnje duvanske stanice, a žene i deca u osnovnu školu toga sela. Začudo, nakon nekoliko dana žene i deca su pušteni svojim kućama, dok su odrasli muškarci krvnički isprebijani, a potom naslagani kao drva u kamione i odvezeni do jame na Bivoljem Brdu, gde su poubijani vatrenim oružjem i poklani noževima i kamama, a onda survani u tu zloglasnu jamu. Istoga dana jedna ustaška grupa pronašla je u selu Opličićima 13 ljudi i 7 žena, oterala ih u Aladiniće gde im se izgubio svaki trag. Druga grupa je poklala porodicu Đorđa i Boška Peša (ukupno 9 osoba); poklali su ih njihove prve komšije Hrvati da bi lešinarski opljačkali njihovu pokretnu imovinu. Tokom 5. avgusta u ruke ustaških rojeva, koji su po ko zna koji put pretresali srpska dubravska sela, palo je 14 ljudi, od kojih su na licu mesta ubijena četvorica, dok su ostali oterani u Aladiniće i tamo poubijani; njihovi leševi su odvezeni do jame Kukauše u koju su survani. O hvatanju, mučenju i ubijanju dubravskih Srba tokom avgusta 1941. godine, najviše podataka sadrži saslušanje rojnika Stojana Raguža, objavljeno u knjizi Sava Skoka ,Pokolji hercegovačkih Srba 1941 “ (Beograd 1991).

Početkom avgusta srpsko stanovništvo Poplati dobilo je obaveštenje od Kotarske oblasti u Stocu da se pripremi za iseljenje u Srbiju i pozvano da određenog dana dođe u Stolac. U pozivu je pisalo da svaki član porodice može sa sobom da ponese do 50 kilograma prtljaga. Prozrevši nameru ustaške vlasti, Poplaćani su, umesto da se upute u Stolac kako im je naređeno, pobegli u zbegove planine Radimlje i Sitnice. U Poplati je ostalo oko 50 osoba, uglavnom staraca, žena i dece. Živeći u velikom strahu i neizvesnosti, oni su se svake večeri skupljali na zajedničko prenoćište u kući uglednog starca Dušana Mihića. Saznavši za to, osmorica njihovih komšija – Hrvata i muslimana, koje su predvodili Pero Pažin i Meho Zilkić, zakucali su, u gluvo doba noći 30-31. avgusta na vrata te kuće. Pošto se niko od 20 prisutnih osoba nije usudio da otvori vrata, zlikovci su ih nasilno otvorili i upali u kuću vičući: „Izlazite napolje ili ćemo baciti bombu da svi izgorite.“ Uplašene žene i uplakana deca poslušno su izlazili napolje i stiskali se jedno uz drugo. Ustaše su ih svrstale u kolonu i povele prema Bodiroginoj jami, udaljenoj oko tri kilometra od Mihića kuće. Uz put su Pažin i Zilkić izvukli iz kolone Milicu Mihić, naizmenično je silovali, pa onda ubili i zatrpali gomilom kamenja. Iskoristivši njihovo rvanje sa Milicom koja se grčevito branila, i mračnu noć, Vukosava Mihić i Mara Brkić su se, sa četvoro dece neopaženo izvukle iz kolone i pobegle u noć. Tragediju ostalih potresno je opisao organima Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača BiH, Slobodan Mihić, dečak koji je pukim slučajem preživeo tu tragediju. U njegovom iskazu se, između ostalog, kaže:

„Na oko 200 metara od Bodirogine jame u koju će nas baciti, ustaše su nas zaustavile i naredile da posjedamo u grupu što bliže jedno drugome. Tako i učinismo…,Žene i djeca, među kojima je bio i stari Pero Mihić, ocijeniše da je smrt blizu i počeše moliti ustaše da nas odmah pobiju. Na tu molbu oni odgovoriše plotunom iz pušaka u našu zbijenu gomilu. Čuli su se vapaji i samrtni krici. Koliko je ta smrtonosna paljba trajala ne znam. Kada sam se osvestio, malo pribrao i pogledao oko sebe, ustaša nije bilo. Među gomilom od devetoro ubijenih ostalo je četvoro djece Mihića u životu: Mirjana – devet godina, Slobodan – osam, Mitra – šest i teško ranjena Joka – pet godina. Ustaški koljači natovareni opljačkanom imovinom iz kuća Mihića, otišli su nekuda. Kiša sve jače pada. Ustajemo. Skidamo kapute i kabanice sa mrtvih i zašgićujemo se od kiše… Ranjena Joka plače i doziva majku. Već se zora nazire sa istoka. Skidamo pokrivače sa glave jer je kiša prestala da pada, a čujemo i dozivanje ustaša koji nam se približavaju: „Evo ih živih majku im srpsku“, bile su njihove prve reči koje su nam doprle do ušiju. Odmah su počeli da odvlače ubijene i da ih bacaju u jamu, za koju mi djeca nijesmo znali. „Vas troje ćemo odvesti kući“ – reče nam jedan ustaša. Potjeraše nas u istom pravcu kuda su odvlačili mrtve. Idemo puteljkom obilježenom krvlju ubijenih. Nas troje djece postrojiše pored otvora jame. Dvojica ustaša izmakoše se u stranu govoreći i drugima da i oni to učine ida nas ostave same. U tom trenutku ustaše su se nešto sašaptavale; dogovorile su se da nas ne pobiju već da nas žive bace u jamu.“

To su odmah i učinili. Međutim, troje Mihića dece (Mitra, Marija i Slobodan), zaustavili su se na jednoj izbočini u jami i tu ostali oko šest časova potpuno bespomoćni. Tek negde oko podne došla je grupa meštana – Hrvata i muslimana (koja je verovatno od dželata saznala šta se dogodilo), izvukla ih iz jame i spasila od tihog skapavanja u mračnom bezdanu. Ranjena Joka je, nažalost, pala na dno jame i tamo zanavek ostala. Preko ovog gnusnog zločina nije moglo da pređe ni pravosuđe NDH. Saznavši za taj morbidni zločin, preki sud, koji je krajem juna u Mostaru uspostavio podmaršal Laksa, uhapsio je glavne organizatore i izvršioce toga zločina Pera Pažina i Meha Zilkića i osudio ih na smrt streljanjem. Obaveštavajući o toj presudi Ministarstvo pravosuđa i bogoštovlja, predsednik toga suda Franjo Zurovac, navodi:

„Danas je pred prijekim sudom u Mostaru, u 16 sati, izrečena smrtna kazna protiv Pere Pažina pokojnog Jure i Mehe Zilkića Huseinovog, oba iz Njivica kotar Stolac, zbog krivičnog djela iz tačke II stav 1. Zakonske odredbe o prijekim sudovima od 17. svibnja 1941. počinjenog time šgo su u noću od 30 na 31. kolovoza 1941. u selu Poplatu, kotara Stolac, ubili iz pušaka a zatim bacili u jamu jednog starca, šest žena i četvoro djece grkoistočnjačke vjere.

Osuđeni mole pomilovanje iz razloga što su im, navodno, prije osam dana u selu Berkovićima četnici poubijali mnoge rođake, zatim što su neporočni i što su djelo priznali, a prvooptuženi je i familijaran.

Sud molbu za pomilovanje ne preporučuje obzirom na težinu i okrutnost djela.“

U arhivskoj građi nismo našli potvrdu da li je kazna izvršena ili ne.

Krajem avgusta grupa ustaških koljača, koju su predvodili Baldo Bošković, Stjepan Maslać i Smajo Rizvanbegović, upala je u selo Ljubljenicu, pohapsila preostalo srpsko stanovništvo iz toga sela (ukupno 24 osobe), zatvorila ga u jednu slamom pokrivenu štalu, vrata dobro zaprečila spolja, pa je onda zapalila. U živoj vatri sagorele su 22 osobe, od kojih četrnaestoro dece ispod 15 godina starosti.

Avgustovski pokolji nisu mimoišli ni druga stolačka sela: Prenj, Pješivce, Lokve, Stanojeviće i dr. Najteže je stradala ondašnja opština Aladinići, iz koje je ubijeno 435 lica računajući i ona iz sela Rečice, koje nije pripadalo toj opštini.

 

Ovaj članak je dio teksta preuzet iz knjige Sava Skoka, „ANTIFAŠISTIČKA NEVESINjSKA PUŠKA – Prvi oružani ustanak protiv fašizma u okupiranoj Evropi“, Nevesinje-Beograd 2012.

 

Izvor: Srbi u Bosni i Hercegovini

Vezane vijesti:

Pokolj srpske djece i žena u selima kod Stoca u decembru 1943 …

Zločin u Prebilovcima je jedan od najsramnijih događaja u …

Zločin hrvatskih ustaša nad Srbima hercegovačkog sela …

Pero inžinjera Obradovića: Sjećanje na jedan zločin …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top