ЗЛОЧИНИ ХРВАТСКИХ УСТАША: Убијање српског народа у Горњем Таборишту, код Глине, од стране својих комшија

Село Горње Табориште налази се на подручjу општине, односно некад и котара (среза) Глина, на Баниjи. Удаљено jе око 18 километара северно од Глине, на путу коjи води до села Слатине, на реци Купи. Код села jе и раскрсница путева коjи воде на исток, до села Станковца, на реци Глини, и на запад, до пута на Кордуну коjи спаjа Вргинмост са селом Ласиња, на северу, на реци Купи.

Срби у Горњем Таборишту доживели су у Другом свjетском рату неколико пута страшне злочине од стране хрватских усташа из свога и околних села. Доживели су наjстравичниjа клања и убиjања од Хрвата, своjих комшиjа, доташњих добрих познаника и приjатеља. Доживели су и покрштавање у католичку веру, коjе их наjчешће ниjе успевало да спасе од усташких зверстава. Сва та зверства пратиле су, као и на свим другим подручjима Независне Државе Хрватске, пљачке српских кућа, одвођење стоке…

Једно од првих хрватских усташких злочина у Горњем Таборишту догодио се 31. jула 1941. године. О томе jе у зборнику „Глина 1284-1944-1984.“ Ђуро Роксандић забележио нека сећања и сведочења. Међу њима jе и сведочење Лазе Станоjевића, „коjи jе том приликом успио избjећи смрт, а забиљежено jе 29. студеног (новембра) 1945. године:

У jулу 1941. године дошли су усташе у село Горње Табориште из села Горње Табориште, Доње Табориште, Горња Бучица и Слатина и ухапсили у селу 60 људи. Све су одвели у Бучицу и затворили у основну школу. Навечер су нас премjестили у другу собу, гдjе су нас прозвали и преслушавали, одузимали новац и накит и све ствари коjе смо имали у џеповима.

Заповjедници су били Стjепан Шилобад и Матиjа Рожанковић. Као изговор за хапшење био jе да утврде тко jе тог дана проjахао кроз село са строjницом (аутомат – нап. И. Б.). Код преслушавања сви смо били тучени. Други дан смо из школске собе премjештени у подрум. Тада jе дошао из Глине jедан камион на коме су се довезли усташе – Јосип Церjак са неколико усташа. Сви усташе отишли су у гостионицу Ерента да пиjу. Из подрума смо видjели како усташе сиjеку жицу да нас вежу. Звали су два по два да излазе из подрума. Усташе су нас тако везали. Опколили су нас тако везане стражом, поредане jедан за другим и страховито тукли.

Од гостионице Ерента вођа колоне jе био Стjепан Шилобад. Водили су нас према Слатини (удаљена седам километара – нап. И. Б.) и знали смо куда нас воде. Кад смо дошли на мjесто стриjељања, видjели смо да смо у шуми Кобиљачи. Због застоjа у путу, усташа Жељко Каурић ударио ме jе ножем под ребра. Кад смо дошли на мjесто стриjељања, усташе су наредили да легнемо. Сви смо легли. Киша се спустила, а усташе су газили по нама и боjали се да се коjи не би одвезали. Усташе су се тада међусобно договарали и затим нас водили jош дубље у шуму. Водили су нас десет по десет даље око двjесто метара. Иза сваке групе чуо се плотун пушака и jаук. Тако су одвели три групе. По томе смо знали да убиjаjу.

Када су побили и трећу групу, пала jе команда: ‘Дижи се’. Вратили су нас опет према цести у Слатину. Кад смо изашли на цесту, jа сам почео да се одвезуjем и успио сам. Побjегао сам одмах и ниjесам знао гдjе сам. Било jе око тристо метара од мjеста злочина. Чуо сам пуцање и запомагање људи и како вичу усташама: ‘Крвници, бандити!’ Отишао сам даље и чуо по коjи пуцањ.

У изjави датоj истог дана, 29. новембра 1945, Блаж Сучец, Хрват, „обавиjестио jе о усташама коjе су судjеловале у убиjању. Њихова су имена: Антун Божурић, Стjепан Божурић ‘Крагуљ’, Драган Рожанковић ‘Пепин’, Марко Миленковић, Мирко Штрк из Д. Таборишта, Боjо Божурић, Срећко Силаj, Јосип Шилобад, цестаров син Јосип Дрводелић, Павао Дрводелић Гашпаров, Томо Хрговић, Стjепан Дрводелић из Драге, Милан Силаj Павлов, Стjепан Силаj Јантолов, Стjепан Србић, лугар (шумар – нап. И. Б.) из Слатине итд.

Према Сучецовоj изjави, у хапшењу jе судjеловао и опћински биљежник Јосип Ваш из Подравине, коjи jе у затвору у Бучици сам стриjељао Стjепана Каурића, Павла Медведа и Марка Штефичића (сви Хрвати – нап. И. Б.)…

… Према jедноj усташкоj изjави, петоро људи jе успjело побjећи са стратишта. Међу њима био jе и Светозар Јовановић, коjи се у рано jутро 1. августа 1941. jавио Јелени Станоjевић и испричао jоj што се догодило у Кобиљачи. Истог дана око 2 сата послиjе подне вратио jоj се и њезин супруг с ранама, али су га већ слиjедећег дана пронашле усташе Мариjан Жугаљ, Драган Дрводелић, Томо Хрговић, Јанко Дрводелић, Иван Србић те Јосип и Павле Дрводелић сакривеног краj куће на мjесту званом ‘Јарак’. Убио га jе Мариjан Жугаљ из пушке.

Према направљеноj евиденциjи, у Кобиљачи jе убиjено 48 Срба из Горњег Таборишта, а 23 су одведена у глинску православну цркву и у њоj заклана. Из опћине Бовић (место удаљено око 10 километара западно од Горњег Таборишта, на споменутом jе путу од Вргинмоста ка Ласињи – нап. И. Б.) у Кобиљачи jе такођер убиjено 70 Срба“, пише Ђуро Роксандић у поменутом зборнику.

Сви злочини у Покољу, геноциду почињеном над српским народом од стране НДХ су страшни, али jош страшниjи хрватски усташки злочин од овог задесио jе Горње Табориште 28. децембра 1941. године.

Пише: И. Брезац

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

Утакмица живота десног крила ‘Гешка’

Јереj Јован Обреновић: „ Све сам 1941. изгубио, осим вjере у Бога“

Печат: У Глини забрањено одавање почасти жртвама усташког терора (ВИДЕО)

Стратишта НДХ Глина – Јадовно 1941.