Злочин над Србима у Бачкој, априла 1941.

Пре скоро тридесет година, на Врбицу, угледавши на православноj цркви, испод крова, дубоке рупе на зиду, питао сам бака Мару од чега су. Ниjе ми одговорила све док нисмо дошли кући. И онда jе шапатом рекла, иако смо били сами у соби, као да ће jе неко други чути, да су за време рата мађарски воjници пуцали на цркву jер су наводно четници са звоника бацили бомбу на њихову патролу. Због тога су стрељали много Куљана. Прича ме jе заинтересовала и почео сам да се распитуjем код стариjих људи коjи би могли нешто да ми кажу о том догађаjу. Информациjе коjе сам прикупио биле су више него занимљиве. Једна ме jе фрапирала. У Историjском архиву у Новом Саду, дошао сам до податка да jе након рата поднето око 1800 кривичних приjава против нн лица као и против именованих лица. Приjаве су гласиле на име пљачке, физичког злостављања, пребиjања и убистава, тако да jе скоро свако српско домаћинство претрпело неки облик штете.

На католичку Велику суботу, 12. априла 1941. године, из правца Сомбора, у град су умарширале мађарске трупе и већ првим говором, командант jе наjавио обрачун са тзв  српском политиком. Неколико пута, прекидан овациjама, дао jе до знања да ни jевреjска заjедница, иначе малоброjна у граду, ништа боље неће проћи (током рата jевреjи су похапшени и послати у логоре широм Европе, а неколико истакнутих породица пришло jе католичкоj вери и своjа jевреjска имена заменили мађарским именима). Командант jе показао окупљенима списак људи коjи треба да буду ликвидирани. Списак му jе уручио извесни Курц, бачки Шваба, а сачинио га jе Јанош К. Мађар из Куле (и jедан и други, након рата, успели су да побегну и за злочин коjи су починили нису одговарали).

13.април, прошао jе мирно у празничноj атмосфери. Један пуцањ из пиштоља, касно увече на Ускрс, из дворишта апотекара Рудолфа Сауера био jе знак да отпочне прогон недужних Срба и Јевреjа. Ухапшено jе преко пет стотина људи, жена, старих, младих, jаких и неjаких. Суд, сачињен од кулских Мађара и Немаца, формиран исту ноћ, заседао jе у згради општине и одлучивао jе о животу и смрти недужних Куљана.(зграда jе срушена, налазила се преко пута Економске школе, где jе сада зграда општинског суда). Мучење и пребиjање траjало jе читаву ноћ (посебно се истицао А.В. мађар из Куле).

14.априла, уjутру, почела су прва убиства. Патрола, предвођена Е.Л. надничаром из Куле, упала jе у кућу старог Новака Стоjкова и у постељи, његову жену Пелу, изболи су баjонетом. Њега jе краj бунара заклао воjник Ендре родом из Калоче. Сина Станимира, кулског грађевинара, и снаjу Виду (била jе под сумњом да jе она бацала бомбе са звоника цркве!!) убили су 16. априла после jезивог мучења. Нестора Ћовина, управника поште, извели су на улицу и кундаком просули мозак по тротоару (смртоносни ударац задао му jе А.В. Мађар из Куле). Максу Херцега,бирташа, извели су краj канала и после стравичног мучења испалили су два метка у њега. Остало jе упамћено да jе рањен рекао „пуцаj како треба, jа би тебе боље погодио !“ Трећи метак погодио га jе у главу. И тако jе на наjсвирепиjи начин убиjено педесет и двоjе недужних. Пребиjено jе и осакаћено на десетине, такође недужних само зато што су били Срби. Многима jе опљачкана имовина, земља отета и сва људска права била су им одузета. Црквена звона српске православне цркве нису смела да се оглашаваjу читаву годину. Црквењака Саву Шовљанског убили су у порти и таквог оставили два дана на улазу у цркву. Црква jе опљачкана и демолирана. Свештеник Сава Дамjанов преживео jе на лично ангажовање католичког свештеника Карла Раjлера.
Таj крвави пир, можда не би стао ни тог 16. априла да се честити Мађари и Немци нису побунили и стали на страну своjих недужних комшиjа. Мало jе познато да jе Матиjас Милер, кроjач из Куле са своjом браћом упао у зграду општине и Јаношу К. пљунуо у лице рекавши му да ће,ако убиjање не стане морати да убиjе и њега и његову породицу. Такође, мало jе познато да jе Жужа (колико ми jе познато презивала се Балинт ) од воjне управе у Сегедину тражила да се казне починиоци кулског априлског масакра. Адвокат Хамедер, преко своjих веза у Сомбору издеjствовао jе да стигне депеша о престанку хапшења, али нико ниjе одговарао за злочин..
Игром судбине, или ирониjе, убиjени мученици идеолошки неподобни послератном режиму нису добили ни спомен плочу. На заjедничком споменику пише..“споменик подижу породице стрељаних..“
Ето, тако нека и остане, скромно. Ни ХВАЛА од државе, ни ХВАЛА од града, а пуно и до неба, ХВАЛА од породица.

А од мене вечно ХВАЛА честитим комшиjама што су заштитили своjе недужне комшиjе.

Вељко М. Лукишић

Везане виjести:

Душан Ковачев: Зашто се Воjводина стиди … – Jadovno 1941.

Годишњица почетка jануарске Рациjе 1942. у … – Jadovno 1941.

УТВРЂЕНА ИМЕНА 2 323 ЖРТВЕ ПОКОЉА У „НОВОСАДСКОЈ …

Помен жртвама рациjе у Чуругу – Jadovno 1941.