Животне муке брачног пара са Баније: Само је слога остала

ТОПУСКО – Милош Војновић из Црног Потока крај Топуског, изучени зидар, трговац и возач, цијели живот је напорно радио и градио. Но успркос три стечена звања и десетак година оствареног радног стажа, од чега двије у Словенији, данас је инвалид који прима 426 куна мјесечно и с обитељи једва преживљава.
Непосредно прије рата био је запослен као возач у петрињском Славијатрансу, а након четири године уручен му је отказ, ни данас не зна због чега. Мало је кућа у овом дијелу Баније на којима Милош прије рата бар нешто није радио. Уводио је струју, зидао, покривао цријепом, правио ограде и био надалеко познат и тражем мајстор.

– Радио сам напорно, дан и ноћ, али исплатило се. Добро сам зарађивао и добро живио. Ево само једног примјера. Већ неколико година не кољемо свињче јер немамо новаца, а сјећам се, једне године, у овом дворишту заклао сам четири свиње од којих је свака имала 250 кила. Од тоне меса добио сам 160 дебелих кобасица, танке нисам могао нити избројити, а на тавану се сушило осам шунки и осам плећки. Све је то у рату отишло кврагу. И новац и шунке, али и моје здравље. Оболио сам од дијабетеса, сваки дан дајем себи по неколико ињекција инзулина, а оне кобасице и шунке и да имам, не бих смио јести – објашњава Милош.

Кад су се Милош и супруга Драгица вратили из Војводине на своје огњиште, неколико година након Олује, имање и кућа били су девастирани. Све што је иоле вриједило, покрадено је или уништено. Одмах су поднијели су захтјев за обнову и кренули у остваривање било каквих примања. Од државе успјели су једва некако добити неколико врећа цемента, линолеум, нешто дасака, кревете и пећ која се убрзо покварила. Милошу је одређена инвалиднина од 426 куна мјесечно, уз образложење да ће добити више када наврши 65 година и оствари право на мировину, а Драгица је успјела остварити инвалиднину, јер је умеђувремену обољела, од 1200 куна мјесечно.

– Тешко нам је живјети, не само због ниских примања, већ и због тога што смо обоје болесни – жали се Драгица.

Помажемо једни другима, нема никакве заваде и сватко на свакога може увијек рачунати. Као да се Југославија у Црном Потоку није распала – Милош Војновић

Знате како је тешко Милошу кад га нагриза шећер. Нервозан је и онемоћао. Осим тога, има брух, а оперирао је жуч. Ја овако на први поглед изгледам сасвим у реду, али имала сам слом живаца, брзо заборављам и стално сам некако смушена. Изгубили смо обоје снагу, а помало и губимо вољу. Кад платимо све рачуне, остане једва довољно за оно најнужније. Заметнули смо неке године козе да имамо меса и млијека, али су побјегле. Затим смо набавили кокоши, али су их однијели јастребови и лисице. Некако нам не иде са домаћим животињама. Можда би још могли покушати ухранити једну свињу, али немамо свињца који је срушен у рату, а сада немамо с чиме да га саградимо. Све што нам остаје то су наша примања – жали се Драгица.

Једино с чиме су Драгица и Милош задовољни, то су односи међу сељанима Црног Потока. Близу је граница са БиХ па у селу одвајкада, уз Србе и Хрвате, живи неколико муслиманских обитељи.

– Како смо сложно живјели прије рата, тако сложно живимо и данас. Помажемо једни другима, нема никакве заваде и сватко на свакога може увијек рачунати. Као да се Југославија у Црном Потоку није распала – објашњава Милош Војновић.

Извор: БАНИЈА

Везане вијести:

Пjeсмa лиjeчи бoл

Пуста земља Банија

Банији се враћа њен манастир