Живимо као у логору

Почетком фебруара на Косову умало није букнуо нови сукоб, Срби са обе стране Ибра данима су били у великом страху, јер је претила опасност да их нападну и протерају специјалне јединице РОСУ и албанске паравојне формације… Рушењем спорног бетонског зида у Косовској Митровици и каквог-таквог договора српске и албанске стране, напетост је привремено смањена, али су страх и брига Срба остали…

Мада у готово свим селима јужно од Ибра Срби и даље ноћу дежурају и не знају шта ће донети сваки нови дан, неизвесност је, без сумње, највећа у порти цркве Светог Саве у јужној Митровици где са породицом, супругом Татјаном и синовима Димитријем (8), Филипом (5), Марком (4) и Лазаром (1,5), живи и Богу се моли свештеник Ненад Стојановић.

Они су једина српска породица у јужном албанском делу подељеног града, са свих страна окружени су бодљикавом жицом, претећим погледима екстремних Албанаца, а повремено и отвореним звецкањем оружјем које се чује са осматрачнице оближње касарне Косовских безбедносних снага, односно албанске војске у којој су главни бивши припадници ОВК.

Бог нас чува

– Чувају нас, један чувар који је стално у порти, бодљикава жица којом су опасани зидови, улазна врата и прозори, Бог и Свети Сава коме се стално молимо за нас, али и за све Србе на Косову и Метохији. Живимо овде јер сам себи дао обавезу да чувам цркву Светог Саве, да се овде молим Богу и да другим Србима служим за пример. Није ово живот који се живи у миру, све ово више подсећа на логор, деца не смеју даље из порте, чак ни зиду да се приближе, јер их са друге стране вребају разне опасности – прича отац Ненад и наглашава да је последњих дана, док се ломило хоће ли доћи до интервенције Приштине на северу Косова, пред њим и његовом породицом увек лебдело питање: шта ако се понови погром из 2004. године, шта ако Албанци поново крену да руше српске светиње, шта ако их нападну и угрозе им животе?

Свецу ископали очи

У марту 2004. године Албанци су запалили, оскрнавили и опљачкали цркву у јужној Митровици. Од иконостаса је остао само мали нагорели део, на фрески којом је доминирао лик Светог Саве изнад улаза у манастир светитељу су ископане очи, са звоника је скинуто и украдено звоно, парохијски дом је потпуно урушен…

Црква је само делимично обновљена… На источној страни порте нема бодљикаве жице, па Албанци из комшилука редовно убацују смеће, а недавно су убацили и мртву мачку… На оближњем гробљу све је оскрнављено и поломљено…

Не излази у мантији

Оцу Ненаду саветовано је да се ван порте не појављује у свештеничкој мантији јер би то за њега и његову породицу било опасно, и он се придржава савета. Саветовано је и да децу и супругу пребаци у северни део града, о чему још размишља.

– Можда ћу их због безбедности и школе пребацити преко моста на другу страну Ибра. Што се мене тиче, шта год да се деси, ја остајем овде у свом храму. Упркос свему привилегија је живети на овој светој земљи и борити се за њу, овде сам са божјим и благословом Светог Саве. Пратим вести на радију и телевизији и надам се да ће се ситуација променити на боље – истиче Стојановић.

Супруга за певницом

– Немоћни смо да било шта поправимо и променимо, једино што можемо јесте да се молимо Богу и Светом Сави да нам помогну и да нас заштите, што свакодневно и чинимо. Литургију најчешће држимо сами, обично ја држим службу, деца ми помажу, а супруга је за певницом… Није нам лако, али не узмичемо и немамо намеру да цркву напустимо. Напротив, желимо да, упркос свим опасностима, будемо светионик српства и у јужној Митровици и доказ да су у овом граду Срби били у већини и да су силом протерани са својих огњишта – додаје храбри свештеник Ненад Стојановић.

Аутор: Д. Н. Петровић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Пећ, град закатанчен за једанаест Срба

У Девет Југовића остало девет Срба

Храбра српска бака: Aлбанци ме терају али извор не дам!