Živanović: Lično sam mesecima posmatrao leševe iz Jasenovca koje su noć i dan nosile vode Save i Dunava

Datum objave: sreda, 8 jula, 2015
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Akademik Srboljub Živanović

Akademik Srboljub Živanović


Vidovdanska beseda prof. dr Srboljuba Živanovića u Manastiru Nova Gračanica kod Čikaga 

Vaše Preosveštenstvo, gospodine predsedniče Srpske Narodne Odbrane u Americi, časni oci, dame i gospodo, dragi prijatelji, 

Čini mi čast i veoma sam ponosan što me je Srpska Narodna Odbrana u Americi pozvala da  govorim na proslavi Vidovdana ovde u Novoj Gračanici.

Poznato mi je da je Srpska Narodna Odbrana u Americi osnovana pre više od jednog veka sa ciljem da obezbedi samopomoć vašim precima koji su se našli u dalekom novom svetu, izbegli od nemaštine u srpskim krajevima koje je okupirala Austrougarska carevina. Doprinos Srpske Narodne Odbrane u Americi i pomoć Srbiji u oba svetska rata bio je ogroman. Samo u I svetskom ratu Srpska Narodna Odbrana je uspela da pošalje 17 000 dobrovoljaca na Solunski front, da bi u kraljevini Jugoslaviji koja je formirana posle rata, oni bili izjednačeni sa dojučerašnjim okupatorima i neprijateljima Srba, Hrvatima i Slovencima koji su se borili protiv Srbije u redovima  austrougarske vojske.

U doba komunističke diktature Josipa Broza Tita posle II svetskog rata, vlasti su činile sve što su  mogle da uguše Srpsku Narodnu Odbranu u Americi, no to im nije uspelo. Neću sada da vam govorim više o onome što vi svi bolje znate od mene.

Ovo je proslava Vidovdana, najvećeg srpskog praznika, kada su Srbi predvođeni Svetim knezom Lazarom izvojevali pobedu u bitci na Kosovu, a izgubili rat od daleko brojnijeg neprijatelja Turaka. Znamo da je vekovima srpski narod imao svoje korene baš na Kosovu gde je u Peći sedište srpskog patrijarha, u Prizrenu stara bogoslovija, gde je i dragulj srpske srednjevekovne arhitekture crkva Gračanica, brojni manastiri, gde na Kosovu polju leže kosti naših predaka, hrabrih ratnika, koji su poginuli  za nebesko carstvo. Kosovo i Metohija su zemlja koju nam sada otimaju Sjedinjene Američke Države, NATO savez i Evropska unija, koji proteruju Srbe, a naseljavaju Albance iz Albanije i daju svu vlast muhamedancima Šiptarima, koji imaju odrešene ruke da proteruju Srbe. To je tužna sadašnjica na vidovdanskom Kosovu i Metohiji.

Srpska Narodna Odbrana u Americi je zahvaljujuži učenju Svetog Save i podvigu Srba predvođenih Svetim knezom Lazarom pokazala da srpstvo ne znači samo jednu grupu ljudi koji govore srpski jezik, već je pokazala da srpstvo znači misliti i osećati se svetosavski, a odgovoriti na sve napade kosovski.

Nas veliki pesnik Milutin Bojić je napisao:

 

“Otadžbina naša sa patnje je znana,

Lutajući mi je nosimo u sebi;

Ona je u krvi naših večnih rana,

I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!

 

Zato nama nisu okeani strani,

Ni grobovi starih umrlih stoleća;

Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani

I kad nebrat pije miris našeg cveća.

 

Srpski narod i u sadašnje vreme trpi nepravdu. U zločinačkim bombardovanjima NATO saveza, Evropske unije i SAD pobijena su  mala deca, odrasli, bolesni, radnici, rudari i drugi. Porušene su bolnice, škole, putevi, fabrike, infrastruktura i drugo. Sve to su zločinački napadači proglasili za “kolateralnu štetu”, a Srbija se ni dan danas ne može da oporavi. Završiću ovo navodeći opet stihove:

 

“Popali i sruši, razbi i razori,

Polupaj i skrši, robi i odnesi

I ispričaj suncu o onom što jesi,

Da o tvome delu zvezda zvezdi zbori”…

 

To je odgovor srpskog naroda neprijateljima iz NATO saveza, Evropske unije i SAD. Oprostite na ovome. Sada ću da govorim u ime onih čija je ćutnja večna.

O Jasenovačkom sistemu hrvatskih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma pisali su mnogi svedoci, preživeli logoraši, političari, sveštenici, istoričari, književnici i drugi,  a ja sam bio član komisije sudskih antropologa koja je iskopavala i istraživala masovne grobnice žrtava hrvatskog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu i na Donjoj Gradini, koja je na desnoj obali Save, 1964 godine. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu, u kojoj nije bilo ni Srba, ni Hrvata, niti bilo koga sa teritorije bivše Jugoslavije je utvrdila da su Hrvati, samo u Jasenovačkom sistemu logora smrti ubili, posle stravičnog mučenja, preko 700 000 Srba, 23 000 Jevreja i 80 000 Roma, među kojima je bilo 110 000 dece ispod 14 godina starosti.

Na jednom sastanku Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Njujorku, pod predsedništvom američkog profesora, sada pokojnog, Bernarda Klajna, utvrđeno je da je preko 1400 rimokatoličkih sveštenika i časnih sestara u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini lično ubijalo i mučilo nevine žrtve, Srbe, Jevreje i Rome uključujući i sasvim malu decu, bolesne, invalide, odrasle i silovalo devojčice, devojke i mlade žene. Ove zločine nisu činili samo rimokatolički sveštenici, uglavnom Franjevačkog reda, već ceo hrvatski narod u kome je bilo mnogo tz.ustaša. Seljaci Hrvati su ubijali svoje komšije Srbe da bi im oteli zemlju, stoku, alat ili letinu.

Zverstva su činili učenici i studenti, intelektualci i radnici, a oni koji nisu činili zločine lično, posmatrali su sa odobravanjem zla koja se čine. Pre svega sama država Hrvatska je odmah po proglašenju donela u svome parlamentu ili saboru najgroznije rasističke zakone po kojima je svaki Hrvat ili musliman mogao da opljačka, ubije, muči, maltretira ili siluje svakog Srbina, Jevrejina ili Roma i da za to nikome ne odgovara. Srbi, Jevreji i Romi su morali da napuste svoje domove i da žive samo u određenim delovima grada. Zabranjeno im je da idu trotoarom ulica, već samo sredinom ulice, kao stoka. Postavljeni su natpisi: “Srbima i psima zabranjen ulaz”.

Parlament je usvojio ove rasističke zakone u prisustvu ratnog zločcinca, nadbiskupa genocida, Alojzija Stepinca, blaženog rimokatoličke  “crkve”, zagrebačkog kardinala, poglavara rimokatolika u nezavisnoj državi Hrvatskoj i vrhovnog vojnog vikara. Nijedan član parlamenta iz redova rimokatoličkih sveštenika nije digao svoj glas protiv ovih zakona. Stepinac je lično nasilno pokrštavao Srbe i Jevreje, blagosiljao je jasenovačke koljače krvavih ruku i vodio ih u Vatikan na poklonjenje papi. Sam rimski papa je blagosiljao ove koljače.

Za vreme komunističke diktature u Jugoslaviji na čijem čelu je bio Hrvat, bivši austrougarski borac protiv Srba u I svetskom ratu i nosilac austrougarskog odlikovanja Josip Broz zvani Tito nije se moglo govoriti ni pisati da su zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima počinili rimokatolici Hrvati, već se govorilo da su to počinili nekakvi fašisti ili njihovi pomagači kojih nikada nije bilo u Hrvatskoj.  Podizani su brojni spomenici “žrtvama fašizma” ili pak bezimeni spomenici koji ne govore ni ko je bio žrtva  ni ko je bio počinilac zločina. U Hrvatskoj nije bilo ni nacista, jer Hrvatsku Nemci nikada nisu okpirali. Zločine u Hrvatskoj nisu činili neki pojedinci kako to žele neki da prikažu, već cela Hrvatska država sa svojom policijom, vojskom, javnim službama i sa rimokatoličkom ”crkvom”  u Hrvata.

Poznat je slučaj jednog rimokatoličkog sveštenika koji je na misi u svojoj crkvi rekao: ”Hrvati, idite i pobijte sve Srbe, ali prvo ubijte moju  rođenu sestru koja se udala za Srbina, a onda dođite u crkvu da vam dam oprost grijeha.” Sada je objavljen veliki broj izveštaja i svedočenja Nemačkih i Italijanskih oficira i obaveštajaca o neverovatnim i nezamislivim zločinima Hrvata protiv Srba i Jevreja koje su lično videli. Često su se pitali; “Šta su im skrivila mala deca i novorođenčad koju su ubijali razbijajući im glave o kamenje, zidove ili drveće” Rimokatoličke časne sestre su bile naročito svirepe prema maloj deci koju su izgladnjavale, trovale, sipale su so ili sodu u usta itd. Žrtve su ubijane izgladnjivanjem, iznemoglošću, bez hrane i vode, bili su izloženi infekcijama i infestacijama, zakivani su živi za drveće. Takva jedna topola i sada postoji u Donjoj Gradini, gde se vide klinovi kojima su zakucavane žrtve.

Mi smo 1964. godine videli više takvog drveća. Hrvatske ubice su često probadale žrtve noževima ili oštrim predmetima, vadili su im oči, odsecali uši ili jezik, uživali su u tome da raspore trudne žene, izvade nerođeno dete i ubiju na očigled majke. Otimali su malu decu iz ruku izbezumljenih majki i ubijali nabadanjem na bajonet ili klanjem. Terali su majke da drže maloletne ćerke dok su ih silovali, pa potom ubijali. Iživljavali su se nad mladim ženama i devojkama, koje su posle toga klali. Odsecali su ženama dojke. Bacali su žrtve u Paćilijev krematorijum, zakopavali iznemogle u nasipe pored reke, kuvali žrtve u kazanima za pravljenje sapuna itd. Ti užasni kazani za pravljenje sapuna u kojima su žrtve kuvane i sada se nalaze u Donjoj Gradini.

Ja sam lično mesecima posmatrao leševe iz Jasenovca koje su nosile vode Save i Dunava, danju i noću.

Hrvatska je bila jedina zamlja u svetu koja je imala koncentracioni logor za istrebljenje male dece. Taj logor je imao četri dela. U prvom delu su bila deca do jedne godine starosti, u drugom deca ispod četiri godine, u trećem starija deca, a u četvrtom bolesna i iznemogla. Manji broj žrtava je ubijan vešanjem. Vešani su pojedinci, a želja je bila da se vrši masovno ubijanje. Daleko veći broj osoba je ubijan kanjem ili udarcem malja u glavu. Isto tako je manji broj ljudi streljan, jer nije trebalo trošiti municiju za “srpske svinje”. Koljači su se takmičili među sobom da pokažu ko će više Srba moći da ubije u toku jedne noći. Pobednik jednog takvog takmičenja je uspeo da zakolje preko 1300 Srba. Veštačenjem je utvrđeno da oko 20% žrtava ubijanih maljem nije ubijeno, već su živi, ranjene glave, bačeni u masovnu grobnicu. Isto tako ni klanje nožem – srbosekom – ponekad nije bili potpuno, nego je žrtva živa bačena u grobnicu.

Iz mnogih mesta je celokupno stanovništvo dovođeno u dugačkim kolonama do ivice masovne grobnice, ubijano i bacano u grobnicu zajedno sa svim stvarima koje su nosily sa sobom. Prilikom istraživanja 1964 godine mi smo nalazili, pomešane sa kostima žrtava ostatke odeće i obuće, šerpe, kantice ili flašice za mleko, cucle, ogledalca i češljeve i razne druge predmete. Nađen je i po koji zlatnik koji je verovatno bio zašiven negde u odeći, krstić i lanac, davidova zvezda itd. Nađeno zlato je izmereno i predato vlastima i od tada mu se gubi trag.

Sada mogu da navedem i neka svedočenja žrtava i očevidaca zločina:

·  Egon Berger u svedočenju “Za buduće generacije, da se sećaju” piše: ”U toku 1942 godine , svaki dan, ljudi, žene i deca su prevoženi u Gradinu da bi bili pobijeni. Tada je 45 000 Roma izgubilo život. U toku 1942 godine više stotina hiljada nevinih ljudi pobijeno je u Gradini. Srpska, jevrejska i Romska deca dovođena su iz 1107 mesta da budu ubijena u Jasenovcu.”

·  Cadik Danon u svojoj knjizi “Iskorenjeno porodično stablo Danonovih” opisuje klanje srpske dece i žena koje je lično posmatrao sa rastojanja od oko 30 metara. “Otimali su decu od majki na najgrublji mogući način. Vriska dece i majki je bila užasna… decu su dovodili do ivice masovne grobnice. Ubica bi  hvatao jedno po jedno dete i razbijao mu glavu čekićem, a zatim bacao u jamu”.

Ja sam lično držao u rukama razbijene lobanje te male dece. Lobanje su im izvađene prilikom iskopavanja masovnih grobnica 1964 godine.

·  Dr. Dragoslav Stijanović u svojoj knjizi “Najveći zločini današnjice” na više od 500 strana opisuje zločine Hrvata i bosanskih muslimana navodeći imena  mučitelja, ubica i siledžija, kao i imena žrtava i nazive mesta iz kojih su poticali, kao i mesta gde su sahranjene žrtve.  Najužasniji su opisi klanja trudnih žena iz čijih su utroba vađena nerođena deca, koju su odmah klali. Opisao je i silovanje devojčica, učenica iz škola i mladih žena, koje su posle silovanja ubujali. Zločine su činili Hrvati žitelji i bosanski muslimani, a ne samo članovi ustaške organizacije… Naročito je bilo svirepo mučenje i ubijanje pravoslavnih sveštenika i vladika.

·  Radomir Bulatović u knjizi “Koncentracioni logor Jasenovac” takođe opisuje klanje dece od 6 meseci do 6 godina, koje su Hrvati kasapili i sekli napola u Vranogorsku 30 avgusta 1941 godine. Kasapljenje je trajalo do 8 januara 1943 godine.

·   J.Vust (J.Wuescht) u knjizi “Jugoslavien und das dritte reich” piše da su Hrvati ubili 11 194 dece sa Kozare ispod 14 godina starosti. U Šušnjaru kod sanskog Mosta  su 14 septembra 1941 godine spalili žive 20 dece koje su zatvorili u jednu kolibu koju su zapalili. Hrvati su 4 avgusta 1941 godine silovali devojčice, terajući njihove majke da to gledaju itd. Prodavali su meso srpske dece sa natpisom: “Srpsko meso – 1 din.kilogram”.

U vršenju zločina naročito su se isticali rimokatolički sveštenici i veroučitelji, časne sestre, članovi organizacija križara I križarski, sestre milosnice i sl. Nadbiskup Zahreba i poglavar rimokatolika u Hrvatskoj, zločinac Stepinac, koga sada papa želi da proglasi za svetitelja, razaslao je 28 aprila 1941 godine cirkular u kome pozdravlja uspostavljanje  Nezavisne države Hrvatske, i to ne samo kao sin hrvatskog naroda, već i kao predstavnik rimokatoličke “crkve”. Napisao je i sledeće: “Hrvatska mora predstavljati čist životni prostor samo za Hrvate… Srbe i Jevreje treba istrebiti”.

Što nije uspelo Hrvatima da učine za vreme II svetskog rata, to im je uspelo proterivanjem svih Srba sa njihovih vekovnih ognjišta u Hrvatskoj devedesetih godina kada je Tuđman potpomognut od strane SAD i Nemaca proterao preko 200 000 Srba iz Hrvatske. U Hrvatskoj sada ima jedva 4% Srba, a bilo ih je preko 30%.

Hrvati sada govore da su žrtve samo oni za čija se imena i prezimena zna, za koje se zna iz kojih su mesta pokupljeni, ukoliko su poznata imena ubica itd. Tako su sakupili oko 80 000 imena. Međutim, ja postavljam pitanje: Kako su se zvala pobijena mala deca?   Kakvo je bilo versko opredeljenje i nacionalna pripadnost nerođene dece izvađene iz utroba majki? Kako su se zvale  ko su bile žrtve čije sam leševe posmatrao kako ih nose vode Save i Dunava? Kako su se zvale osobe bačene u Paćilijev krematorijum ili koji su skuvani u kazanima za pravljenje sapuna? Kako su se zvale žrtve čije leševe je morao da spaljuje profesor Ante Premeru?

Zatočenje i uništavanje Srba, Jevreja i Roma u Hrvatskoj je počelo još pre nego što je država Hrvatska legalizovala klanje 25 novembra 1941 godine, kada je počelo masovno klanje, ubijanje mučenje ljudi, žena, dece, bolesnih, starih, na svim mestima, u njihovim kućama, na radnim mestima, u školama i bolnicama itd. i sve to zato što nisu bili rimokatolici i Hrvati. Istovremeno su komunističke vođe, u saradnji sa ustaškim pokretom u Hrvatskoj, poručivali da ne treba govoriti o zločinima Hrvata, jer se time vređaju osećanja hrvatskog naroda i podstiče mržnja. Imamo primer iz Karlovca gde su 13. i 14 jula 1941. godine osuđeni na smrt i streljani partizani koji su se usudili da napišu jedan članak u vojničkom biltenu o zverstvima Hrvata u Jasenovcu.

Pre odlaska u Jasenovac i Donju Gradinu radi ispitivanja masovnih grobnica žrtava hrvatskog genocida, pripremao me je za rad profesor sudske medicine Medicinskog fakulteta u Zagrebu dr Ante Premeru, koji je, iako Hrvat, bio zatočen u Jasenovcu kao protivnik ustaškog režima Ante Pavelića. On je kao stručnjak za sudsku medicinu, a kao zatočenik posmatrao vršenje zločina. Njega su još 1943 godine primoravali da odkopava masovne grobnice žrtava i spaljuje leševe da bi umanjili broj pobijenih ljudi. Profesor Premeru je 1945 godine bio član Državne komisije za utvrđivanje zločina Hrvata. Posle toga je bio oteran u penziju i proteran iz Hrvatske. Takođe sam pre radova u Jasenovcu posetio i logor u Aušvicu da bih video kako se tamo istražuju zločini.

Komisija antropologa koja je vršila istraživanja i veštačenja u Jasenovcu i Donjoj Gradini je svaki dan uveče pisala zapisnik, koji su podpisivali svi članovi komisije, tako da niko ne može jednoga dana da kaže nešto što nije zapisano. Odlukom komunističkih vlasti rad komisije je prekinut i nikada nije nastavljen. Ja  sam po povratku iz Jasenovca i Donje Gradine opisao u jednom intrvjuu za nedeljne novine nalaze do kojih smo došli i opisao rad komisije. Kada se taj intervju nije pojavio u štampi otišao sam u redakciju da se informišem. Tada mi je kratko rečeno: “Tvoj intervju neće nikada biti objavljen i u tvom je interesu da više nikada ne pitaš zašto”. Šest meseci posle toga bio sam primoran da emigriram i više mi nije bilo mesta u komunističkoj Jugoslaviji. Na izveštaj koji je podnela komisija antropologa stavljen je embargo, tako da taj izveštaj nije mogao biti objavljen javnosti sve dok su komunisti bili na vlasti u Jugoslaviji.

Zna se da su komunisti Jugoslavije imali sporazum o saradnji sa hrvatskim ustaškim pokretom u cilju rušenja SPC i uništenja srpskog naroda. Tako je taj izveštaj prvi put objavljen 1992 godine u knjizi Catena Mundi, koju je pripremio poznati kulturni radnik Predrag Dragić Kijuk. On je proveo dve i po godine tragajući po arhivama da pronađe taj izveštaj i da ga objavi.

O Jasenovcu i Donjoj Gradini moglo bi se govoriti  mesecima i godinama. Održano je do sada šest međunarodnih konferencija za istinu o Jasenovcu sa svedočenjima žrtava i referatima stručnjaka. Objavljeno je preko 1000 knjiga o zločinima Hrvata i rimokatoličkih sveštenika i aktivista, kao i muslimana u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Doneta je i Deklaracija o hrvatskom genocidu protiv Srba, Jevreja i Roma koja je objavljena na 8 jezika i poslana u sve države sveta.

Na žalost, komunističke vlasti u Jugoslaviji i rimokatolička “crkva” su povukle sve te knjige iz biblioteka i uništile, pa se do nekih primeraka teško može doći. Deca sada u Srbiji ništa ne uče u školama o zločinima koje su počinili Hrvati u Jasenovačkom sistemu logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. Vlasti i istoričari u sadašnjoj Hrvatskoj se trude da  izbrišu iz sećanja počinjene zločine. Rimokatolička “crkva” u Hrvatskoj, kao i političari na vlasti vaspitavaju nove generacije dece i omladine da mrze Srbe. Desetine hiljada omladinaca u Hrvatskoj, na fudbalskim utakmicama, pop koncertima i priredbama uzvikuje javno parole “Srbe na vrbe”,  “Bosance u lance”, “Ubi Srbina” i sl.

Rimokatolička crkva se sprema da u skoroj budućnosti proglasi za svoga svetitelja zločinca Alojzija Stepinca, saradnika ustaša, koji je lično nasilno pokrštavao Srbe i Jevreje, pružao podršku ustaškoj vladi, bio vrhovni vojni vikar, vodio koljače Srba, Jevreja i Roma na poklonjenje papi i činio druga zlodela.

Na jednoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu rekao sam slušaocima da ne mogu da im prikažem ni fotografije ni dijapozitive da bih ilustrovao moje izlaganje o radu komisije antropologa 1964 godine, jer nam snimanje nije dozvoljeno, ali sam zato zamolio jednu preživelu žrtvu, koju hrvatski koljač nije uspeo da potpuno zakolje, nego ju je živu bacio u raku da izađe na podijum i pokaže ožiljak na vratu od ustaškog klanja. Nju je lično nasilno pokrstio i preveo u katoličanstvo Alojzije Stepinac.

Sadašnja vlada u Srbiji, zbog politike “regionalne saradnje” koju nameću Evropska unija, SAD i NATO savez javno oprašta Hrvatima zločine u ime žrtava čije je ćutanje večno, iako im te nesretne žrtve i pobijena sitna deca nikada to nisu dozvolili. Zločinci treba prvo da priznaju zločine, da shvate  strahote i posledice svojih nedela, pa da se zatim pokaju. Tek onda im sledi oproštaj, koji može da im podari samo Svevišnji Gospod, a ne ljudi. Hrvatska država i narod su prognali preko 200 000 Srba iz sadašnje Hrvatske i nedozvoljavaju im, ili pak raznim smicalicama onemogućavaju povratak na njihova vekovna ognjišta.

To čine zahvaljujući podršci Nemačke, Evropske unije, SAD i  Rimokatoličke “crkve”. Hrvatska država je sada članica Evropske unije.

Hvala vam na pažnji, a ja sam spreman da dam odgovore na vaša pitanja.

 

Vezane vijesti:

SRBOLjUB ŽIVANOVIĆ – Genocid nad Srbima još uvek traje …

Akademik Srboljub Živanović: Nema oproštaja bez priznanja …

Prof. dr Srboljub Živanović: Ko je bio fra Srećko Perić …

Srboljub Živanović: U Jasenovcu stradalo 110.000 žena i djece




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top