Živadin Jovanović: Nemamo pravo na iluziju o zagarantovanom miru

Datum objave: utorak, 16 septembra, 2014
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/zivadin-jovanovic-1.jpg

Tek će istorija oceniti efekte servilnosti i opčinjenosti srpske elite Zapadom, uključujući otužnu idolopoklonost prema sejačima smrti, otrova i destrukcije iz 1999. Srbija ne sme da zaboravlja, Srbija mora da pamti, ukoliko želi da je stvarno poštuju, a ne da je tretiraju kao nezrelu, nedovršenu, spremnu da prihvati svako ponižavanje

Međunarodna naučna konferencija pod nazivom „Veliki rat i aktuelne poruke za čovečanstvo“ – u organizaciji Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i ruskih društvenih organizacija Centar nacionalne slave i Fond „Andrej Prvozvani“ – biće održana u Beogradu naredne nedelje – 17. i 18. septembra.
Kako se očekuje, ovaj impozantni skup u Centru „Sava“ okupiće veliki broj učesnika – više od stotinu naučnika, istoričara, vojnih stručnjaka i diplomata. U Srbiju ovim povodom stižu gosti i učesnici iz Rusije, Crne Gore i Republike Srpske, iz Francuske, Velike Britanije, SAD, Grčke, Belgije, Poljske, Italije, Kipra, Nemačke, Austrije, Brazila, Indije, Češke, Bugarske, Libana.
Tragom ideje organizatora namernih, kako kažu, da se Veliki rat razmotri sa geopolitičkog, civilizacijskog, eshatološkog i drugih za savremeno svetsko ustrojstvo važnih momenata, a i zadate zapovesti da se minulo vreme analizira „sa osvrtom na izazove i pretnje u savremenom svetu, čije prilike veoma podsećaju na svetsku situaciju 1914“, razgovaramo sa gospodinom Živadinom Jovanovićem, predsednikom Beogradskog foruma, iskusnim srpskim diplomatom i nekadašnjim ministrom spoljnih poslova SRJ.

Tema konferencije koju organizujete gotovo je dramatično intonirana: „Veliki rat i aktuelne poruke za čovečanstvo“. Odrednica „aktuelne“ već je neskrivena „poruka“. Iz ovog čitav vek udaljenog iskustva, koju biste poruku vi sami izdvojili kao sada najvažniju?
Istorija Prvog svetskog rata, istorija uopšte, kao i ogromne patnje i žrtve za slobodu ne smeju se zaboraviti, kao što se ne sme dopustiti revizija i krivotvorenje istorije. Pamćenje je dokaz odgovornosti i moralni dug prema više od 20 miliona ljudi poginulih u tom ratu, od kojih su civili većina. Za Srbiju, koja je u Velikom ratu izgubila više od 1 250 000 stanovnika, ili četvrtinu ukupnog stanovništva, koja je ostvarila pobede u epohalnim bitkama poput onih na Kolubari i Ceru, koja je preživela albansku golgotu i ostvarila proboj Solunskog fronta, pamćenje i večito poštovanje žrtava je sveta dužnost, izraz brige za nacionalni identitet.
Očekujem da će osnovna poruka učesnika konferencije biti – da se ne sme dopustiti ponavljanje tragedija kao što su Prvi i Drugi svetski rat, da je neophodna neprekidna aktivnost nacionalnih i međunarodnih institucija, naučnika, intelektualaca i svih ljudi na planeti, za očuvanje mira i rešavanje svih problema mirnim putem.
Ovakve poruke su prirodna reakcija na kontinuirane ratne požare i razaranja koji, sa manje ili više intenziteta, traju čitav vek. U raznim delovima sveta nastavljaju se stari, ili potpaljuju novi ratni sukobi. Toga nije pošteđena ni Evropa. Koliko juče, naš narod bio je žrtva razbijanja zemlje u potpaljenim građanskim ratovima, a zatim, i oružane agresije NATO. Na talasu NATO politike širenja na Istok, u Ukrajini je potpaljen građanski rat. Neofašizam i neonacizam šire se i u drugim delovima Evrope zaklanjajući se plaštom antikomunizma i demokratije. Ne mogu da verujem da je to spontani proces. Ko i zbog čega finansira te grupacije, ko kreira „potražnju“ za njihovim „vrednostima“ i „uslugama“? Sme li evropska civilizacija da ćutke prelazi preko toga, jesmo li svesni posledica oportunizma i zakasnele pameti?
Iskustvo iz Prvog svetskog rata ukazuje da se privilegije stečene u međunarodnim odnosima ne predaju bez rata, da imperija koja gubi može naći, stvoriti, ili proglasiti povod za izazivanje velikog rata. To je 1914. bila Austro-Ugarska. A kako je 2014?

Ubrajate li se u one koji predviđaju ratni sukob svetskih razmera kao neizbežnu budućnost?
Svetska ekonomska kriza označila je kraj ere globalne dominacije Zapada, na čelu sa SAD. Pojava BRIKS i širenje interesovanja za pristupanjem drugih zemalja izrazili su to pomeranje u globalnom rasporedu moći u svetu. Načelno nemirenje sa monopolom jedne sile ili grupacije BRIKS je nedavno na Samitu u Brazilu pretočio u konkretne odluke među kojima se izdvaja odluka o formiranju sopstvene razvojne banke i drugih zajedničkih institucija koje smanjuju zavisnost od Berton-Vudskog sistema.
Zapadni centri moći, kako potvrđuju i zaključci nedavnog Samita NATO u Velsu, ne mire se sa gubitkom privilegija u svetskim odnosima, spremni su da iskoriste sve potencijale, uključujući vojne (NATO) da bi ih očuvale. Ne verujem da trezveni ljudi mogu biti spokojni kad znaju da u Evropi danas ima više američkih i NATO vojnih baza nego u vreme Hladnog rata, da se ubrzano gomilaju vojne snage, zvecka oružjem i sve to se približava ruskim granicama. Na otvoreno antiruskoj osnovi formiraju se snage za brze intervencije, a vojni budžeti ubrzano rastu.
Pitanje je, dakle, hoće li Zapad (SAD) biti sposoban da shvati da je i za njih i za svet bolje da sa Rusijom i Kinom traže kompromis o novom uređenju odnosa u svetu, ili će se bezizgledno silom suprotstaviti istorijskoj neminovnosti.

Čini se da ozbiljnost današnjih prilika, kao i sličnosti sa predvečerjem nekadašnjeg užasavajućeg planetarnog sukoba nisu u fokusu pažnje ne samo (o)smišljeno anestezirane populacije i najšireg svetskog javnog mnjenja već i dobrog dela onih koji bi trebalo da budu usredsređeni i svesni kretanja i naznaka budućnosti – političara, stratega, intelektualaca? Niko „upućen“! 
Političari, a pogotovu, naučna elita nemaju pravo na neznanje, neobaveštenost ili na iluzije, najmanje na iluzije da je mir zauvek zagarantovan i da nema opasnosti od rata. Za zabrinutost je i svojevrsna manija proglašavanja dojučerašnjih lidera oružane agresije za strateške partnere, savetnike, privilegovane prijatelje Srbije od kojih se očekuje da drže do obećanja i morala, da budu velikodušni, dobronamerni, takoreći porodični prijatelji. Na stranu dnevnopolitičke ocene i retorika, ali srpska politička i dobar deo intelektualne elite, počev od puča 2000. nadalje, prihvatili su Zapad, njegove interese i vrednosti kao jedino merilo principijelnosti, civilizovanosti, kulture, ili „statusne neutralnosti“. A kako su se držali, ne u vreme davnih istorijskih raskršća, već juče, u vezi sa pitanjem kažnjavanja Srbije, njene izolacije, sankcija, snabdevanja lekovima, ili u vezi sa finansiranjem obuke i naoružavanjem albanskih terorista, ili 1999. kada su po nama bacali bombe sa osiromašenim uranijumom, ili 2008. kada su „blic krigom“ priznali kriminalno otcepljenje Kosova i Metohije, ili… Ponekad je utisak da je našima najvažnije da od nekih komesara, pomoćnika državnog sekretara ili ambasadora „kvinte“ dobiju komplimenat za „reformski kurs“, „hrabrost“, „okretanje budućnosti“ ili „tranzicionu kapacitiranost“ ne razmišljajući o tome šta stvarno stoji iza toga, hoće li od svega biti stvarne koristi za Srbiju! To se očitovalo u svim oblastima politike i društva – od njihovog odnosa prema statusu Kosova i Metohije, ustavnom poretku, zakonodavstvu, privredi i odbrani – do kulture, medija, obrazovanja i istoriografije. Tek će istorija oceniti efekte servilnosti i opčinjenosti srpske elite Zapadom, uključujući otužnu idolopoklonost prema sejačima smrti, otrova i destrukcije iz 1999. Srbija ne sme da zaboravlja, Srbija mora da pamti, ukoliko želi da je stvarno poštuju, a ne da je tretiraju kao nezrelu, nedovršenu, spremnu da prihvati svako ponižavanje.

Ako je istorijska perspektiva neophodna za razumevanje savremenog sveta, šta nam ona danas, kada smo svedoci da je istorijsko pamćenje kratko i da mnogi „pamte kao veverice” imperativno nalaže? 
Skloni smo da se ponašamo oportunistički, kratkoročno, od danas do sutra, bez uvažavanja istorijskih iskustava. Defetizam, verovanje da više u Evropi neće i ne može biti ratova može se, nažalost, pokazati kao vrlo skupa iluzija. Kakve zaključke nameće ubrzavanje trke u naoružavanju, otvaranje novih vojnih baza u centralnoj i istočnoj Evropi, dramatično formiranje strateških snaga za brze intervencije – i sve to dok se nastavlja višegodišnja ekonomska i finansijska svetska kriza?
Da li smo već zaboravili da je strategija tzv. širenja NATO na Istok, odnosno, na granice Rusije, počela praktično da se primenjuje agresijom NATO pre 15 godina protiv naše zemlje? Američka baza „Bondstil“ na Kosovu i Metohiji, prva je u lancu vojnih baza koje su posle nje nicale kao pečurke posle kiše širom istočne i centralne Evrope. Tako je sve do najnovijih pet „rotirajućih“ NATO baza, o kojima je doneta odluka da budu na Istoku ali čije precizne lokacije još nisu utvrđene. Njihov je zadatak da prihvate „snage za brze intervencije“ formirane na jasnoj antiruskoj osnovi.
Aktuelna kretanja i iskustva iz istorije upozoravaju da snage koje rešenje svojih ekonomskih problema vide u novim ratovima vrše sve direktniji uticaj na političku strategiju vojno najmoćnijih zemalja, na izazivanje planiranih kriza i ratova.
Šta znače izjave koje od naših zvaničnika čujemo čak i povodom 100-godišnjice Prvog svetskog rata – da Srbija neće više ratovati? Da li to znači da su Prvi i Drugi svetski rat zavisili od volje Srbije? Da je Srbija trebalo da prihvati ultimatum Beča 1914? Ili da bi prihvatanje ultimatuma sprečilo dugo planiranu agresiju? Da li su i saveznička bombardovanja pre 70 godina zavisila od volje Srbije? Da li treba prihvatiti i tezu da su Srbi 1995. dobrovoljno napustili Krajinu? Da li su i Rambuje i agresija NATO 1999. godine – da li je sve to i mnogo drugog, zavisilo od volje Srbije? Nije li, ipak, previše neskromno dovoditi u pitanje ispravnost politike Srbije tokom čitavog 20. veka? Koliko bi onda pepela po glavi trebalo da prospu bivše kolonijalne sile, one koje u svojoj istoriji nose odgovornost za genocid i mnoge druge? Ko još u Evropi i svetu tako olako prihvata zdravo za gotovo ono što mu drugi govore da je dobro za njegovu zemlju? Kada će im neko reći neka oni brinu o svojim interesima, a Srbija zna šta su njeni, pa da onda tražimo kompromis, umesto da prihvatamo diktate u vidu komesarskih „ohrabrivanja“? Ako bi se desilo da neko ikada napadne Srbiju, hoće li se ona braniti ili predati?
Istina je jedino da Srbija, kao retko koja zemlja u Evropi, dobro zna cenu ratova za odbranu svoje i slobode Evrope, da nikada nije, niti će poželeti da vodi agresivne i osvajačke ratove, da su joj mir i sloboda iznad svih drugih vrednosti. Bolji život moguć je jedino u slobodi, dostojanstvu i samopoštovanju. To ima smisla isticati.

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: Nemamo pravo na iluziju o zagarantovanom miru

Da li je i u poznatim okolnostima „uređenosti“ savremenog sveta , u kojem se u međunarodnim odnosima jasno nastupa i „sarađuje“ sa pozicija sile, bez skrupula i okolišenja, uopšte moguće sačuvati dostojanstvo i samopoštovanje koje pominjete?
Vodeći računa o istorijskom pamćenju, Srbija mora reći ne – svakom gestu ili ponašanju u stilu tutorstva, arogancije, potcenjivanja zdrave pameti ili direktnog ponižavanja što je, nažalost, praksa velikog broja stranih komesara, ambasadora, savetnika i instruktora, pa čak i otpravnika poslova.
Mišljenja sam da je Srbiji potrebna dugoročna strategija razvoja i strategija spoljne politike kao deo razvojne. Ona treba da bude zasnovana na istorijskim iskustvima, realnom sagledavanju prioriteta unutrašnjeg razvoja i na razumevanju osnovnih kretanja u svetu, Evropi i okruženju. Što se tiče prvog elementa, iskustava iz Prvog i Drugog svetskog rata, iz razbijanja SFRJ, agresije NATO 1999, razgradnje SRJ i otimanja Kosova i Metohije – moraju se ozbiljno uzeti u obzir. Razmetanje sa tezom „da ne postoje večiti prijatelji i večiti neprijatelji“, koja potiče od predstavnika imperijalnih sila, nepotrebno je, nedolično i za Srbiju štetno.
Prateći odnose Srbije sa drugim zemljama, posebno susednim i članicama EU, smatram da je za Srbiju izuzetno značajno da se okane davanja jednostranih koncesija bilo kome i vrati principu reciprociteta, da se u svemu rukovodi stavom da su joj drugi partneri potrebni onoliko koliko je ona kao partner potrebna njima. Zatim, ne bi bilo ozbiljno niti odgovorno da u istu ravan stavlja saveznike i prijatelje iz najtežih vremena i one koji Srbiju i danas tretiraju kao drugorazrednu, inferiornu, zaboravnu, kao monetu za zadovoljavanje apetita njihovih korporacija, ili i njihovih vrlih saveznika „prvog reda“ u regionu. Pogotovo bi bilo neodgovorno i samodestruktivno davanje ekskluzivnih privilegija dojučerašnjim agresorima kao što su, na primer, ugovori o slobodnom tranzitu trupa NATO, SOFA sporazum i mnogi drugi.
Treba razmisliti – šta je sve Srbija dala i šta sve neće dati (ukoliko se ne koriguje) zbog svog „mekog srca“ prema željama Brisela, Vašingtona, Londona i Berlina. A spisak želja sve inovativniji i širi, nikada da usahne! Samo još da požurimo sa tim raspakivanjem Ustava, pa „ohrabrivanjima“ da usvojimo ovo ili ono, da od države, za početak, napravimo savez „autonomnih pokrajina“ – neće biti kraja!

Razmišljajući o aktuelnim strateškim i državničkim potezima naših političara, šta biste eventualno izdvojili kao pažnje vredno – s obzirom na usmerenja koja pominjete i smatrate važnim?
Što se tiče razumevanja aktuelnih trendova i prilagođavanja spoljne i razvojne politike novim uslovima, utisak je da ima izvesnih pozitivnih pomaka, posebno kada je reč o odnosima sa Kinom i Rusijom, ali da su prilagođavanja spora i nedovoljna da bi odgovarala promenama u Evropi i svetu, odnosno, dugoročnim interesima Srbije. Naša politika, u osnovi, i dalje se ravna prema rasporedu snaga iz 1999, produbljuje saradnju sa NATO, drži se EU kao „jedine alternative“, očekuje izdašnu razvojnu pomoć i investicije iz EU bez obzira na krizu, žali što kasni formiranje nove vlade u Prištini pa ne može brže da sprovodi „Briselski sporazum“ o faktičkom priznanju jednostranog otcepljenja… Što je unipolarni poredak u međuvremenu otišao u istoriju, što su se na svetskoj sceni pojavile nove ekonomske, finansijske, odbrambene i druge integracije, što je svetska kriza pogodila prevashodno EU, što je NATO postao ofanzivni osvajački vojni savez, češće strana u unutrašnjim sukobima nego u mirovnom procesu, što je u Velsu odlučeno da se zaoštri kurs protiv Rusije, uključujući i formiranje snaga za brza dejstva… sve to, bar za javnost, ostaje bez vidljivog odraza u spoljnoj politici. Zasad vreme zahteva brža prilagođavanja, ako ne i napuštanje koncepta čiji je ekskluzivno zapadni kurs postavio DOS, odnosno njegovi mentori.
Najzad, istorijska iskustva ukazuju da se u situacijama zaoštravanja napetosti posvećuje veća pažnja aktiviranju unutrašnjih ekonomskih, prirodnih i ljudskih potencijala. Psihoza nemoći, preteranog uzdanja u stranu pomoć, investicije i ekspertize odgovara samo onima koji vrebaju ekstrapogodnosti. Od toga nema razvoja, još manje elana.

Nema sumnje da je danas rat u Ukrajini žižna tačka istorijskog, globalnog i epohalnog preloma. U medijima se citira poetizovana opaska „Gardijanovog“ novinara: „Zato, počivaj u miru, Novi svetski poretku. Rođen u Berlinu 1989. Umro sa ‚Liman bradersom‘ septembra 2008. Sahranjen u istočnoj Ukrajini avgusta 2014.“ Da li je ideja globalnog svetskog poretka zaista definitivno preminula, što bi dalje značilo i da je istorija daleko od svoga tobožnjeg „kraja”, o čemu se, kao što je i pisano i poznato, decenijama dobrano mantralo?
Sukobi u Ukrajini, zaista, imaju i taj simbolični karakter na koji ukazujete u pitanju. Ali, treba naglasiti da je taj sukob mnogo više od simboličnog značenja. On je doveo do velikih i realnih opasnosti približivši Evropu i svet riziku od globalne oružane konfrontacije i sukoba čije bi tragične posledice bilo teško predvideti. Što do toga nije došlo, smatram da je prevashodna zasluga ruskog Predsednika Putina, koji se državnički mudro odnosi prema teškim provokacijama, unutrašnjim pritiscima da „po kratkom postupku sredi stvari“ i spoljnim pritiscima da se pokori a sunarodnike izložene genocidnom stradanju ostavi bez ikakve podrške i nade.
Američki stratezi i analitičari čitav niz godina tretiraju Ukrajinu kao neku vrstu nagrade za pobedu u Hladnom ratu. Njihov je očigledan cilj da tu zemlju uvuku u članstvo NATO i tako zagospodare dugom granicom prema Rusiji. Još 2006. godine na Samitu NATO u Rigi SAD su se zalagale da se Kijevu uputi poziv za članstvo. To se nije desilo zbog rezervi koje je imala Nemačka. Dve godine posle toga, situacija iz Rige ponovila se i na Samitu NATO u Bukureštu 2008. Poziv za članstvo Kijevu ni tada nije upućen zbog rezervi Nemačke koja je, sa dobrim razlogom, isticala da bi to poremetilo odnose Evrope sa Rusijom.
Tragičan građanski rat u Ukrajini uzrokovan je strategijom širenja NATO na Istok. Istine radi, treba podsetiti da je ta strategija testirana i započeta agresijom NATO 1999. protiv naše zemlje. Znamo kako je pripremana sa osloncem na albansku terorističku organizaciju povezanu sa međunarodnim terorističkim i kriminalnim organizacijama. Vidimo na koga se Zapad sada oslanja u Ukrajini, ko je pomogao puču u Kijevu radi zbacivanja legitimnog „proruskog“ predsednika Janukoviča, kakve uloge u napadima na stanovnike istočne i jugoistočne Ukrajine imaju „Desni sektor“, banderovci i tzv. Nacionalna garda i pronacističke i profašističke grupacije. Cilj opravdava sredstvo – deviza je onih koji sa strane povlače konce rata. I albanski teroristi, i al-kaidovci, i nacisti, i fašisti su „naši“ ako rade za „naše“ ciljeve. Samo, problem nastaje kad se svi oni, pre ili kasnije, po pravilu, okreću protiv svojih finansijera i gazda! Tada, postaju „tuđi“, đavolji, globalno zlo – neprijatelji.

U istoriji nema popravnog, u (geo)politici nema zaustavljanja i vraćanja vremena, uz namirenje pravde, rehabilitaciju okrivljenih i gubitnika, no ovde se uvek sa lakoćom primala ideja – neka bude što biti ne može, pa u skladu sa tim postaviću vam i naizgled iracionalno pitanje: da li je, u zavisnosti od daljih događaja oko Ukrajine, odnosno Novorusije i drugih ozbiljnih pomeranja na globalnoj „šahovskoj tabli“, moguća revizija najnepovoljnijih odluka i rešenja za srpski narod? Posebno, da li je moguće nadati se promenama povodom statusa južne srpske pokrajine?
Tzv. „Briselski sporazum“ je suprotan Ustavu Srbije, nikada nije, niti je mogao postati integralni deo ustavnog i pravnog poretka Srbije, suprotan je Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) to nije dogovor slobodnih volja već diktat, zbog čega smatram da je ništav od nastanka. Kako razvoj u Evropi, ali i u drugim delovima sveta govori, nezakonito oduzimanje Kosova i Metohije od Srbije, ili – ilegalna secesija, počela je da daje svoje efekte služeći kao presedan za separatizme čak i zemljama koje su finansirale, naoružavale i obučavale teroriste i secesioniste na Kosovu i Metohiji.
Krim je vraćen matici, kojoj je oduvek pripadao. Pokrajina Kosovo i Metohija treba da se vrati Srbiji jer je to oduvek srpska zemlja i državna teritorija.

Može li se zaključiti da su nalogom datim na prošlonedeljnoj NATO seansi u Njuportu, u kojem se traži „izučavanje ruskog hibridnog ratovanja“, nalogom direktno uslovljenim vojnim i strateškim debaklom u Novorusiji, stratezi zapadne alijanse priznali svoju nimalo superiornu (ne samo vojnu) poziciju?
Zapad, na čelu sa SAD, u velikim je problemima. Kriza je ugrozila udobnost, privilegije unipolarnosti. Rusiji, Evropi, Kini, BRIKS-u, čitavom svetu je potreban mir da bi razvio svoje velike prirodne i ljudske resurse. Multinacionalni korporativni kapital želi da očuva svoje privilegije, mnoge suverene zemlje su razdrobljene da bi njihovim delovima mogle da upravljaju velike korporacije, pri čemu bi državne institucije tih državica bile puki servis velikih korporacija. Njima nije dovoljno što su razbijene Jugoslavija, Čehoslovačka, SSSR, Sudan, Irak, Libija i druge zemlje. Ključni cilj je razbijanje Rusije. Olbrajtova je odavno rekla da su prirodna bogatstva Rusije međunarodni resurs, da ne mogu pripadati jednoj zemlji. Sećam se da je Predsednik Putin jednom odgovorio na takve poruke u smislu – onda izvolite, čekamo vas. Njen zemljak Zbignjev Bžežinski je još konkretniji u svom pisanom zahtevu – Rusiju treba podeliti na tri dela – evropski, sibirski i dalekoistočni. Za početak.
Dakle, ne bi bilo prvi put u istoriji da nosioci krupnog kapitala, posebno vojnoindustrijskog i finansijskog, spas za svoje probleme i privilegije potraže u velikom ratu. Njihova čelična pesnica je NATO sa svojom imperijalističkom, osvajačkom strategijom.
Oružja je i tako previše. Uključujući nuklearno. Njegova tzv. minijaturizacija izaziva „svrab u dlanovima“ upravljača rata da bi ga upotrebili. O bazama, militarizaciji sistema političkog odlučivanja u zapadnim demokratijama i drugim opasnim fenomenima da i ne govorimo. Zato je situacija ozbiljna i uznemiravajuća. Naročito zabrinjava porast nepoverenja između glavnih rivala, podizanje ratne gotovosti i intenziviranje trke u naoružavanju. Neophodne su velika energija i ogromna politička volja da bi se produbljivanje poremećaja zaustavilo a narušeni odnosi, koliko-toliko, vratili u normalu.

Upravo povodom ovog NATO skupa, čije su poruke i zaključci, kao i vreme održavanja, već i sami znakoviti i upozoravajući, bilo je u našoj javnosti oštro kritički intoniranih osvrta na prisustvovanje ovom događaju srpskog ministra vojnog. Da li je „odlazak mečki na rupu našeg prvog vojnika“ – sa gledišta nacionalnih, strateških interesa, ali i etičkih normi – ozbiljnija greška? 
Prisustvovanje našeg ministra odbrane NATO samitu na kojem je glavna tema osmišljavanje antiruske strategije, po mom mišljenju, nepotrebno je i štetno. Ono će se u NATO koristiti kao argument da je Srbija učesnik u kreiranju takve strategije, što lično ne verujem da je slučaj. Ako najuticajniji mediji u nekim zemljama osnivačima i ključnim igračima NATO tvrde da je NATO strana u ukrajinskom građanskom ratu, da je instrument rata, a ne mira, ako znamo da je NATO na teritoriji naše zemlje ostavio hiljade žrtava, posejao otrovni nuklearni otpad od kojega se teško ikada možemo osloboditi, ako je počinio zločine protiv mira i čovečnosti i postao osvajački, a ne odbrambeni savez, zašto bi se Srbija povezivala sa takvom njegovom ulogom? Srbija ne sme da ima ništa sa NATO strategijom protiv Rusije. Posebno u godini kada se obeležava 100 godina od početka Prvog svetskog rata tokom kojeg je Rusija, po cenu velikih žrtava, pružila ogromnu pomoć.
Pritisci, kojih je nesumnjivo bilo, da se srpski ministar nađe na Samitu NATO u Velsu ne umanjuju izrečenu ocenu da je to bila nepoželjna i nepotrebna odluka. Ona nije u skladu ni sa pozicijom vojne neutralnosti Srbije. NATO je, ipak, vojni savez. Verujem da bi za mir u svetu bilo najcelishodnije da bude rasformiran.

___________________________________________________________________________

REČ O RUSKO-SRPSKOM SAVEZNIŠTVU
Kao simbolična „prethodnica“ i uvod u Međunarodnu konferenciju na temu „Veliki rat i aktuelne poruke za čovečanstvo“ ( takođe u organizaciji Beogradskog foruma, uz saradnju ruskih udruženja „Centar nacionalne slave“ i Fond „Andrej Prvozvani“) u utorak 16. septembra 2014. godine, u Ruskom domu u Beogradu biće održan i naučni skup – Srpsko-ruski okrugli sto posvećen različitim aspektima uzroka i posledica Prvog svetskog rata, rusko-srpskim odnosima i savezništvu. Govoriće ugledni naučnici, publicisti i javne ličnosti iz Srbije i Rusije. Moderatori Okruglog stola će biti prof. Jelena Guskova (Rusija) i istoričar dr Mile Bjelajac (Srbija).

Piše: Ljiljana Bogdanović

Izvor: Pečat

Vezane vijesti:

“Stojte galije carske”

Veliki rat 1914. -1918. – poruke čovečanstvu




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top