fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем

Тома Курузовић друговао са великим Ћопићем, говори зашто је Бранко одабрао смрт уместо живота. Видео крај СФРЈ и крах идеала занесеног и превареног српског народа

Тома Курузовић у свом дому чува мантил и личне ствари, као и опроштајно писмо Бранка Ћопића / Фото: Н. СКЕНДЕРИЈА
Тома Курузовић у свом дому чува мантил и личне ствари, као и опроштајно писмо Бранка Ћопића / Фото: Н. СКЕНДЕРИЈА

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. новембра  2015. године.

Небројено пута сам се уверио да је наш велики Бранко Ћопић, на неки начин, био и чудесно видовит човек. Тај божански дар да наслути, предвиди и храброст да то што слути и – изговори, испоставило се да је његов пророчански ум био толико снажан да проникне у невреме и после његовог трагичног краја.

Он је на то упозоравао својим књижевним делом, у коме се, уместо револуције залагао за еволуцију. Никад противан, а вазда – антипротиван. То га је жигосало, проказивало, прогањало и прогонило до ужасне смрти за коју се сам определио крајем марта 1984. године. Био је уверен да ће чином личне, физичке жртве послати најснажнију поруку – не могу и нећу да преживим нови „Пролом“. Земљу ће нам растурити они другови који су је стварали. То ја не могу да поднесем.

Овако о Бранку Ћопићу, први пут, и то за „Новости“, говори бард нашег глумишта, Тома Курузовић (85), најпознатији Ћопићев „Николетина Бурсаћ“, који је са великим писцем друговао више од три деценије.

С Томом разговарамо неколико сати у његовом стану, у новобеоградској улици Јурија Гагарина. Овде нису само речи сећања на великана… У маленом Курузовићевом стану, где од рукописа у настајању књиге „Бранко по Томи“, игла не би имала где да падне. Курузовић, овде, као највредније реликвије, чува досад невиђене и опипљиве успомене на друга и пријатеља.

Бранков мантил „барбери“, купљен у Паризу, његове оловке до сантиметра истрошене, испод чијег су „срца“ настале многе приче, гумицу „пеликан“, на чијем је наличју писац урезао крст… Перорез којим је оштрио оловке, кутијица у којој је, испод Бранковог моста с кога се из протеста према неправди стрмоглавио, нађено његово опроштајно писмо које завршава реченицом: „Збогом лијепи и страшни животе…“

Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем

Курузовић чува и дугме са кошуље које је са Бранковом супругом, Богданком Цицом, нашао на месту где се писац убио, разочаран у време у које је полагао велике наде. И, време у коме наду није видео.

Рукави мантила су ручно порубљени. Крагна је поновљена, тако што је Бранко онај искрзани део окренуо, па је зашио као нову.

– Био је у свему, видите, један заиста скроман и штедљив човек – говори нам Курузовић. – Његова Цица ми је испричала како су купили овај мантил који вам показујем. Бранко је пробао, казао: „А, не допада ми се, јер су џепови мали, не могу у њих да ставим књигу“. Парижани су, ваљда поштујући Бранка више него ми сами, брзо одговорили. За неколико минута изнутра су му зашили нове џепове – да књига може да стане.

Курузовић прича да је Ћопићева сатира за оно, комунистичко време, била убојитија од пушке. И он је тога био свестан. Прва је у режим опалила његова „Јеретичка прича“, 1950. године, после које је уследио Конгрес антифашистичког фронта жена, бораца. На овом Конгресу, ето, говорио је и Тито. Бранка је жигосао као – издајника. У сали, док је Тито говорио, била је и Ћопићева мајка Соја. У црнини за најстаријим сином и, од Бранка старијом, ћерком и за супругом који је, такође, страдао у борби са фашистичким окупатором.

Устала је, после Титовог говора, пришла му и у лице сасула: „За мог Бранка све можеш да кажеш, али да је издајник, то никада да не кажеш“.

– Кад је Тито умро – прича Курузовић – нашао сам се са Бранком после мимохода у Скупштини. „Шта си написао у опроштајној посвети“, питао сам га. „Написао сам“, каже ми, „да је Тито дошао из бајке, у величанствену борбу за слободу и да се у бајку вратио“. Ето, то је написао… Ето, колико је био племенит човек. Није ликовао над прогонитељем. Али, све је рекао, најснажнију је причу испричао својом смрћу. Безречни, најстрашнији роман је исписао. Добрица Ћосић, када смо убрзо после његовог самоубиства отишли на Бранков мост, готово исту реченицу је изрекао: „Безречни роман, опомена за сва времена“.

Курузовић се сећа дана те опомене.

– Ћопићева жена, Богданка, питала га је када ће стићи из шетње да постави сто, да ручају. Одговорио јој је: „Сам ћу поставити, кад се вратим“. Није га било ни до подне, ни до предвечерја, тог 26. марта 1984. године, када се убио. Нашли су га на бетону, под мостом. Видите, није он био тинејџер, он је био седамдесетогодишњак, који је био свестан свог поступка. Мени је говорио: „Никог није брига што је очигледно да се наша лепа земља растаче. Ја то не могу да поднесем и нећу више да чекам ту смрт…“

Попео се на ограду моста, леђима окренут према згради Централног комитета на којој је било исписано ТИТО, и скочио. Заправо, стрмоглавио се на бетон. Пре тога, у хотелу „Москва“, из ресторана са спрата, гледао је у Саву, а ја верујем да је преко Саве погледом трагао за далеким завичајем… Частио је конобаре, а кад су га упитали који је повод за такво чашћавање, казао је: „Имам, верујте, велики разлог…“ Бранков одлазак пропратио је један штури извештај и указивао је на његово, наводно, нервно растројство. Какво је време било, такав је био извештај.

Тома Курузовић, којег је са Бранком упознао Предраг Палавестра, у рукама има читаве романе о свом вишедеценијском пријатељу. Знао га је у душу. Он је, како му је велики писац говорио, био његов „најгрлатији проносилац критике режима, са позоришне сцене“.

– Какво нервно растројство, Бранко је отишао јер није могао да поднесе терет разочарања. Говорио је, после његове „Осме офанзиве“, како су га питали – каква ти је то та, осма офанзива, кад је било седам званичних. Он је одговарао, на свој начин, да је то његова лична побуна против новокомпонованих првобораца који се боре „за свиленгаће, а растурају своје породице“.

Тако је говорио Бранко и вазда жалио што му власти никада нису дозволиле драматизацију његове приче „Опроштај са Косовом“. Била је то опасна прича за државу. Питао ме је: Зашто, Томо стално прескачу ону причу о Косову. „Ја сам написао истину, а кажу ми да сам непријатељ државе, јер о томе пишем. А ја мислим да сам пријатељ, јер пишем и говорим о ономе што није добро, а шта може да се поправи“.

ЈА НЕ МОГУ И НЕЋУ

ЋОПИЋ је отишао, заувек, као опомена да се спрема распад државе и нови рат – говори Курузовић. – Оде, пре црних коња и црних коњаника. И све ми се чини да и данас чујем оно што ми је говорио: „Ви храбри живите, и опет преживљавајте оно црно и оно прошло. Оно што вам поново долази. Ја не могу и нећу“.

СА ШАНТИЋЕВОМ „ОТАЏБИНОМ“

НЕКОЛИКО дана пре него што ћемо се заувек растати, сачекао сам га после једне књижевне вечери, повезао га „ладом“, према кући. А он ми је, замислите, тражио да му говорим „Отаџбину“, Алексе Шантића – сећа се Курузовић. – Ја започнем, а он наставља. Од речи до речи говори целу песму.

Извор: НОВОСТИ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: