Хрватски злочини над српском децом у Првом светском рату

Јуче се навршило 100 година од како jе револуционар “Младе Босне” Гаврило Принцип извршио атентат на аустриjског цара Франца Фердинанда, што се узима као повод за почетак Првог светског рата у ком jе Србиjа платила убедљиво наjскупљу цену.

Цена српске победе у Првом светском рату: 1.247.435 људи, тачно 28 % од броjа целокупног становништва.

До септембра 1915. погинуло jе 170.000 бораца. Прелазак Албаниjе ниjе преживело 77.000 воjника. На Солунском фронту живот jе изгубило 36.000 Срба. У заробљеништву, живот jе оставило 80.000 ратника. А броj цивила коjи нису сачекали ослобођење пење се на преко 840.000. Србиjа jе у мир и опоравак кренула са око 540.000 ратних сирочади

Од 60.000 вешала колико jе Аустроугарска подигла током рата, добар део jе подигнут у Србиjи. Према изjави аустроугарског генерала Бекића загребачком листу “Аграмер Тагблат” за време окупациjе, у Србиjи jе обешено одлуком воjних власти 11.000 лица. али jе стваран броj обешених без пресуде, по речима истог генерала, могао бити и десетоструко већи. Полазећи од броjа обешених, стрељаних и интернираних становника окупиране Србиjе, коjи нису били позвани под ратну заставу, а то значи стараца, жена и деце, многи историчари дошли су до закључка да циљ ниjе био само воjнички поразити Србиjу, већ се мерама насиља хтела смањити биолошка снага српског народа и да jе то био jедан од скривених циљева аустзроугарске владе.

Радисав Симић из Ропочева код Београда, припадник 18. пука Дунавске дивизиjе jедан jе од сведока дивљања аустроугарских воjника 1914. године у Мачви. Под заклетвом, Симић jе изjавио следеће:

“У селу Дубље код Шапца, и jедноj кући наишли смо на шесторо заклане деце. Под снажним утицаjем тог грозног злочина неколико дана нисам могао ништа да jедем… У другоj кући ниjе било никога. У трећоj смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. “Не знам ко су, али говоре српски (хрватски – прим.аут.)” – одговори он. У следећоj кући наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих а на петом остала глава да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака и то старци, жене и деца, или су пак поклани у кућама и двориштима…”.

Мада jе у Загребу било добро познато какве су све злочине у Србиjи учиниле хрватске jединице, преко свега се ћутке прелазило. Један посланик Хрватског сабора усудио се да каже како су се “Хрватски пукови повратили из Србиjе као пионири народног jединства”. Јер куд год су пролазили “свуд су налазили народ коjи говори истим jезиком и долазили до увjерења: то jе наш народ, против тога народа немамо ништа неприjатељскога него, дапаче, осjећаj братства, симпатиjе и љубави”.

Одломак из текста Васе Казимировића “Нема платна за црне барjаке” историjске свеске “Српско наслеђе”, броj 11, новембар 1998. стране 10-17

Шта ради и да ли ради данашња званична Србиjа да, ако ништа друго, бар отргне од заборава овакве и сличне приче. Има ли тога и колико у уџбеницима историjе наше деце? Јесу ли то данас у Србиjи неке друге вредности у моди? Стидимо ли се ми то, можда, сопствене историjе…

Извор: Интермагазин