Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

ZAŠTO SE ‘SREBRENIČKI GENOCID’ NE POMINjE U MUSLIMANSKIM IZVEŠTAJIMA?

Datum objave: utorak, 28 avgusta, 2012
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/istorijski_projekat-srebrenica..JPG

Naš saradnik Endi Vilkokson razneo je paramparčad tvrdnju da su srpske snage zarobile 7.000 do 8.000 Muslimana nakon što su 11. jula 1995. zauzele Srebrenicu. [1] Bez dokaza da se to dogodilo neodrživa je teza da je zatim bio pogubljen sličan broj zarobljenika. Razmatrajući dokaznu građu koja je predočena Haškom tribunalu u svetlu koje je najpovoljnije po  Tužilaštvo, Vilkokson pokazuje da u najboljem slučaju ti dokazi  podržavaju zaključak da su srpske snage mogle zarobiti najviše oko 3.500 Muslimana. Samim tim, to je gornja granica broja privzakonitih pogubljenja koja su mogla biti izvršena posle 11. jula. Ta cifra je znatno niža od broja žrtava koji se u zvaničnom srebreničkom narativu navodi.

Ćutljivost internih muslimanskih izveštaja iz perioda posle 11. jula 1995. u vezi sa masovnim pogubljenjem zarobljenika i navodnim genocidom vrlo je enigmatična. U tim izveštajima koji potiču iz raznih muslimanskih institucija, ova ključna tema je izostavljena. Mada se tu i tamo pominju srpski zločini i streljanja zarobljenih lica, suprotno očekivanju da će srebrenički „genocid“ biti u prvom planu tih razmatranja, o njemu nema ni pomena.

Pri tom pada u oči da su zapadne vlade i ustanove pod njihovom kontrolom srebreničku priču preuzele na svega nekoliko dana od navodnog događaja na kome se temelji, sredinom jula 1995, dok su bosanski Muslimani, od kojih bi se očekivalo da se po ovom pitanju prvi oglase, svojom reakcijom  kaskali daleko iza njih. (Na primer, nema zapisanog traga da je Izetbegović problematizovao srebrenički genocid za vreme mirovne konferencije u  Dejtonu u novembru 1995, dakle četiri meseca posle događaja kada je već trebalo da raspolaže ozbiljnim dokazima i da ih efikasno koristi za sticanje prednosti u pregovorima.) Bosanski Muslimani su započeli uopšteni  genocidni narativ još od 1992. godine, čim je buknuo rat i pre nego što je bio ubijen značajan broj ljudi na bilo kojoj strani. Ali to je  bila očigledna propagandna taktika sa ciljem da se bosanski Srbi drže u defanzivnom položaju. To se jasno razlikuje od specifičnih optužbi za genocid koje bi bile vezane za Srebrenicu, ali koje nisu mogle biti   pokrenute pre 11. jula, 1995. Međutim, od navodnog događaja proteklo je  neprirodno dugo vremena pre nego što su bosanski Muslimani najzad uobličili i počeli da javno artikulišu optužbe takve vrste.

Ukratko ćemo razmotriti nekoliko muslimanskih zvaničnih izveštaja o Srebrenici sastavljenih posle 11 jula, 1995.

(1) Major Ramiz Bećirović je komandovao kolonom 28. divizije Armije BiH koja je izvršila proboj iz Srebrenice prema Tuzli. On je 11. avgusta, 1995 dao izjavu organu bezbednosti Drugog korpusa Armije BiH u Tuzli. [2]

Jedini put da major Bećirović koristi reč „genocid“ je na s. 2 svoje izjave: „Nijaz Mašić i N. Alić su prikupljali podatke o genocidu u Bratuncu i Srebrenici, ali ne znam šta se dogodilo sa podacima koje su prikupili.“ Međutim, iz konteksta je jasno da se ovo odnosi na proces prikupljanja dokaza o zločinima počinjenim protiv Muslimana  u tom kraju koji je tekao još od početka rata, a ne specifično na događaje vezane za Srebrenicu u drugoj polovini jula 1995.

Bećirović se i ne trudi da prikrije čiljenicu da je „demilitarizacija“ Srebrenice bila lažna: „Nakon što smo dobili ona dva sporazuma o demilitarizaciji Srebrenice morali smo se potpuno razoružati. Jedva smo uspjeli da obezbijedimo nekoliko pokvarenih starih pušaka da bi ih predali UNPROFOR-u, dok je vojska preostali dio krila po kućama. Praksa je bila da vojnici svoje oružje drže po kućama i samo izuzetno je bilo dijeljeno vojnicima na liniji. Nije bilo dozvoljeno držati veću količinu oružja na jednom mjestu“ (strana 5). Korišćene su komplikovane varke da bi se prikrila činjenica da su muslimanske snage u  enklavi bile naoružane:

„Kada smo išli u proboj, ostavili smo teško naoružanje i nosili smo samo pješadisko…Uvijek smo na liniji imali po nekoliko vojnika koji su se morali skrivati jer bi ih UNPROFOR u protivnom uhapsio i konfiskovao njihovo oružje. Kada su došli Holanđani počeli su snimati naše vojnike da bi nam dokazali da jesmo imali naoružanje, tako da smo imali teškoće dokazivati suprotno“ (strana 5). Opisujući „dopremanje materijalno-tehničkih sredstava“, što se odvijalo u saradnji sa Glavnim štabom ARBiH, Bećirović pojašnjava da „smo u okviru organizovanog dopremanja dobili oko 20 Zolja, manju količinu ručnih bombi i manju količinu municije za puške kalibra 7.62…kasnije, na naš zahtijev, donosili su nam materijalnu i tehničku opremu helikopterom“ (strana 5).

Bećirovićev opis njegove poslednje misije izvan srebreničke enklave   vrlo je indikativan: „Po našim proračunima, oko 1.300 do 1.400 porodica palih vojnika trebali su primiti po 50 njemačkih maraka, a roditeljima palih žrtava bio je isplaćen Bajramski poklon od 50 njemačkih maraka. Oko 200 porodica iz 280. brigade trebali su dobiti po 50 maraka, tako da je bilo isplaćeno oko 1.100 porodica, mada ne znam koliko je roditelja ovu nadoknadu dobilo “ (strana 8). On zatim dodaje: „Znam da je bilo razdijeljeno  ukupno oko  260.000 njemačkih maraka, pošto se radilo o oko 1.300 do 1.400 porodica“ (strana 9).

Zanimljivo je da se broj porodica u Srebrenici koje su trebale biti nagrađene „šehidskom nadoknadom“ poklapa skoro tačno sa brojem vojnika vojske BiH u srebreničkoj enklavi poginulih u borbi (1.333) što se pominje u knjizi Nasera Orića objavljenoj pre pada enklave. [3] Pošto objavljivanje te knjige i vremenski period na koji se odnosi (april 1992 – septembar 1994) prethode navodnom genocidu u julu 1995. umesno je postaviti sledeće pitanje: gde su sahranjeni ti ljudi za koje se priznaje da su poginuli u borbenim dejstvima i kako možemo biti sigurni da njihovi posmrtni ostaci ne počivaju u Memorijalnom centru u Potočarima, zajedno sa žrtvama genocida?

Na s. 15 svoga debrifinga Bećirović potvrđuje borbena dejstva duž putanje proboja 28. divizije: „…na kolonu u pokretu otvarana je vatra“ i dodaje da je primao izveštaje „da je bilo mrtvih i ranjenih“.

Mada bi se moglo reći da je Bećirović bio angažovan komandovanjem kolone u proboju i da zato možda nije bio neposredno upoznat sa pogubljenjem zarobljenika na drugim mestima, do 11. avgusta on je od drugih izbeglica u Tuzli mogao da sazna bar dovoljno da to prokomentariše.

Odsustvo specifičnog pominjanja masovnih pogubljenja njegovih zarobljenih vojnika krajnje je intrigantno, da se najblaže izrazimo.

(2) „Analitički presek o uzrocima pada Srebrenice i Žepe,“ pod datumom od 23. februara 1996, izveštaj je Uprave vojne bezbednosti Armije  Bosne i Hercegovine komandantu Glavnog štaba, generalu Rasimu Deliću. [4]

I ovde oni koji očekuju bilo emotivne bilo hladno analitičke osude „genocida u Srebrenici“ ostaće razočarani.

Na s. 4 samo se iznosi da „se veći broj boraca i civila bez otpora predao, nakon čega su četnici nad njima izvršili stravične zločine.“ U produžetku stoji da su „četnička okupacija Srebrenice i zločini koje su počinili nad bošnjačkim narodom iz ovih krajeva umnogome […] uticali na moral i samopouzdanje branilaca Žepe.“ Međutim, ni tu nema specifičnih optužbi u vezi sa masovnim pogubljenjem zarobljenika posle 11. jula 1995, mada je do datuma kada je ovaj izveštaj bio napisan vojna obaveštajna služba o tome već trebala da ima pozamašan dosije. Ne samo da se glavni događaj na području Srebrenice u predmetnom periodu u ovom  obaveštajnom preseku potpuno ignoriše već se – što je vrlo čudno – nesrazmerna pažnja poklanja nedramatičnom padu susedne enklave Žepa, na pet od ukupno osam stranica.

(3) „Analiza i hronologija događaja u Srebrenici[5] je bez datuma ali u verziji koja se nalazi u arhivi Haškog tribunala tekst je uredno obeležen oznakama ove ustanove, što predstavlja bar prima facie dokaz njegove autentičnosti. Iz sadržaja je jasno da potiče najranije iz druge polovine jula 1995. zato što se u tekstu pominje jedan dokumenat organa bezbednosti Drugog korpusa pod datumom od 20. jula, 1995.

Na prvoj strani analize navodi se da je „po ulasku u Srebrenicu agresor…pripadnike 28. divizije ubijao na licu mjesta,“ što svakako predstavlja ratni zločin ali je neodređenih razmera, opisuje se više kao sporadično nego kao organizovano i sistematsko masovno ubijanje, i na opisani način svakako da se ne uzdiže do nivoa gde bi se mogao konstatovati genocid. Takođe se iznosi da je agresor „dio zarobljenih odveo na igralište u Konjević Polje,“ što je činjenica koju i drugi izvori potvrđuju.

U produžetku pominju se „zasjede u cilju zaustavljanja kolone koja se po grupama (od po 200, 300 i 500 najvećim dijelom naoružanih muškaraca) kreće ka slobodnoj teritoriji R BiH“ i da „agresor…nastavlja sa provođenjem genocida nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice – pokolji, masovna strijeljanja, silovanja, razdvajanja porodica, te egzodus nejači“ (strana 1). Mada se koristi reč „genocid“ to se čini sa vrlo širokim značenjem u skladu sa opštim smerom propagande bosanskih Muslimana od izbijanja rata. Masovno pogubljenje zarobljenika posle pada Srebrenice, kao specifičan genocidni čin, ne pominje se – suprotno od onoga što bi se moglo očekivati.

Slede zanimljivi podaci. Za srpske gubitke u borbenim dejstvima sa kolonom kaže se da su bili „mnogo veći“ nego tokom osvajanja Srebrenice (strana 2). Toliko o demilitarizaciji pod nadzorom UN. Takođe se tvrdi da su srpske snage pobile između 720 i 1.400 bosanskih Muslimana u Potočarima. Ako se autorima nalazila na raspolaganju informacija o ubijanju u Potočarima (čak i neprecizna) kako je moguće da im mnogo masovnija navodna pogubljenja ratnih zarobljenika na drugim mestima – nisu bila poznata? To bi, u svakom slučaju, bio logičan zaključak pošto se ta pogubljenja u ovom tekstu uopšte ne pominju.

Što se tiče napredovanja kolone, saznajemo (s. 4) da je 16. jula „koridorom prešlo trideset ranjenika i oko 2.000 ljudi (civila)“ dok je 17. jula „u toku dana pristiglo oko 4-4.500 boraca“ (s. 5).

Očita nezainteresovanost za sudbinu hiljada navodno pogubljenih zarobljenika i za genocidni karakter tog zločina deluje neobično, posebno u  odnosu na svest, nedvosmisleno izraženu na stranama 5 i 6, o potencijalu svih zločina vezanih za Srebrenicu da budu medijski eksploatisani.

U Zaključku na kraju ovog Izveštaja (s. 8) nema pomena o masovnom pogubljenju zarobljenika koje je od onda postalo poznato kao „srebrenički genocid“. Glavni deo pažnje usmeren je na oprečne stavove o tome da li je bilo moguće enklavu uspešno odbraniti. Najzad, u Prilogu, navodi se presek 45 tona oružja i municije što je bilo dostavljeno enklavi, protivno odredbama sporazuma o demilitarizaciji.

(4) „Hronologija događaja proboja 28. divizije“ je izveštaj komande 28. divizije sastavljen na zahtev komandanta Drugog korpusa ARBiH u Tuzli. [6] Bio je dostavljen komandi korpusa 24. jula, 1995, i zaveden je pod rednim brojem 02/1-727/55.

I ovaj izveštaj sadrži veliku količinu zanimljivih informacija. Tu se, na primer, potvrđuje da je srpski napad na enklavu bio izveden iz pravca Zelenog Jadra i da se sastojao od „četiri tenka T-54 i pešadije jedne brigade“ (s. 01854506). To nimalo ne liči na neodoljivu udarnu snagu koja nastupa sa operativnim ciljem da opkoljavanjem enklavu izoluje i onemogući bekstvo stanovništva kako bi nad njime mogao biti izvršen genocid. S pravom bi se moglo postaviti i pitanje zašto protivtenkovske rakete „Crvena Strela“, za koje iz spiskova dostavljenog naoružanja znamo da su se nalazile u vojnom arsenalu u enklavi, nisu bile korišćene da se onesposobi tenkovska kolona. Vidi se takođe da je u podne 12. jula 24.  divizija u Tuzli dobila naređenje da se pripremi za pružanje borbene podrške očekivanoj koloni 28. divizije iz Srebrenice, ali nema daljih obaveštenja o tome da li je išta u tom smislu bilo preduzeto. Sada znamo da muslimanska armija u Tuzli nije mrdnula prstom da pomogne srebreničkoj koloni, i postavlja se pitanje zašto. Takođe je interesantno da je do datuma kada je bio Izveštaj napisan (24.juli, 1995) ukupno 29.336 izbeglica iz Srebrenice bilo smešteno u Tuzli  (s. 01854507), što se podudara sa evidencijom međunarodnih agencija sa terena. Iznošenjem te cifre,[7] uz potvrdu iz muslimanskog izvora, ograničava se broj mogućih muslimanskih gubitaka od svih uzroka (pogubljenje i borbena dejstva) posle 11 jula, 1995, pošto se ukupno stanovništvo enklave proceljuje na oko 40.000.

Opet je iznenađujuće da je iz pregleda, na tako visokom nivou, dešavanja u Srebrenici izostavljen „glavni događaj,“ t.j. masovno pogubljenje hiljada zarobljenika, bolje poznato kao srebrenički genocid. Ovo je posebno neobično zato što se u propratnom pismu uz ovaj izveštaj nalazi zahtev da sa njime bude upoznat i „Predsjednik Predsjedništva gospodin Alija Izetbegović“ (s. 01854504).

(5) Postoji takođe i izveštaj naslovljen „Pad Srebrenice“, koji nosi datum od 28. jula, 1995, i koji je sačinila Služba državne bezbednosti, sektor Tuzla. [8] Tu između ostalog nalazimo interesantne podatke u vezi sa nekim emotivnim ali neutemeljenim tvrdnjama srebreničkog lobija: „U koloni nije bilo mnogo žena i djece. Moguće da je bilo desetak žena“ (s. 1D19-0222). Taj podatak je u raskoraku sa čestim tvrdnjama propagandista srebreničkog lobija da su tokom srebreničke operacije srpske snage pobile na stotine žena i dece.

U ovom izveštaju potvrđuje se nešto što je podrobno dokumentovano iz drugih izvora ali što nikada nije na odmet ponoviti. Kolona je usput vodila aktivna borbena dejstva i, pored pogubljenja, to je drugi značajan uzrok muslimanskih gubitaka tokom kritičnog perioda posle pada Srebrenice:

„Nakon što je kolona prešla tri do četiri kilometra od mjesta odmora, po njoj je bila otvorena vatra. Ljude je uhvatila panika, bježali su naprijed, nazad, po stranama, i vatra je trajala oko desetak minuta po jednom dijelu kolone, a vatra je prenošena duž cijele kolone. Na čelu i začelju kolone je bilo poginulih i ranjenih“ (s. 1D19-0223).

Ali „glavni događaj“ vezan za pad Srebrenice i dalje ostaje nepomenut.

(6) General Rasim Delić, komandant oružanih snaga bosanskih Muslimana u julu 1995, obratio se Skupštini Bosne i Hercegovine 30. jula, 1996, u vezi sa razlozima za pad Srebrenice. [9] Stavovi koje je izneo u okviru svog iscrpnog izveštaja interesantni su podjednako zbog stvari koje je rekao i koje je propustio da pomene.

Po mišljenju generala Delića, glavni razlog za pad enklave bili su unutrašnji sukobi:

 

„Nelojalna borba za vlast i podjele po tom osnovu;

Loš odnos MUP-a i ARBiH;

Ubistva neistomišljenika ili političkih suparnika;

Ratno profiterstvo i kriminal;

Loša organizacija odbrambenih snaga i međusobna borba za čelnu    funkciju“ (s. 01854596).

 

Kada komentariše učinak „demilitarizacije“, sam Delić tu reč stavlja između navodnica:

„Demilitarizacijom“ je uspostavljeno stanje koje je veoma otežavalo izgradnju Armije na tom prostoru. (Strana 01854596)

Kako je moguće posvetiti se „izgradnji Armije“ i istovremeno pošteno sprovoditi demilitarizaciju? Delić pojašnjava:

„Kada su od aprila 1994. godine počeli dolaziti prvi konvoji sa MTS [materijalno-tehničkim sredstvima] mi smo se organizovali za dotur MTS Srebrenici i Žepi, a da to ne ugrozi njen status ‘zaštićene i demilitarizovane zone’” (strana 01854596).

Po Delićevoj proceni „demilitarizovana“ enklava je dobila oko 23 tone  ratnog materijala, što je „obezbjeđivalo odbranu slobodnih prostora Srebrenice“ (strana 01854597).

Sledi presek  vojnih isporuka Srebrenici (ne računajući Žepu) zaključno sa majem 1995, kada je jedan helikopter koji je prenosio opremu bio oboren (s. 01854598). Zatim nastavlja:

„Ovoliko sredstava nije dobilo Goražde, a sa daleko manje sredstava branilo se Sarajevo 1992. i 1993. godine. Pored snabdjevanja činili smo sve da vojnički bolje ustrojimo jedinice u Srebrenici“ (strana 01854598).

Jasno je da je jedan od Delićevih glavnih prećutnih ciljeva, kada se obraćao poslanicima, bilo da armiju i sebe oslobodi od odgovornosti za  pad Srebrenice. [“Šta reći o otporu ako i pored toliko protivoklopnih sredstava nije uništen ni jedan tenk. U jednom momentu od Zelenog Jadra ka gradu išla su tri tenka i uništenjem samo jednog četnici ne bi ušli u grad…Da prekinem takođe neke špekulacije, treba reći da je 2. Korpus preduzeo što je mogao“ (strana 01854600).] U skladu sa time, on tereti lokalno rukovodstvo za greške u rasuđivanju i nesprovođenje dobivenih uputstava, pa dodaje jednu kritičku opasku koja bi mogla imati dalekosežan značaj:

„Nisu radili po već predviđenim planovima čime ne bi zadržali Srebrenicu ali bi se izvukao narod“ (s. 01854600).

U svetlu ubedljivih dokaza da je postojao dogovor za razmenu teritorija između srpske i muslimanske strane u vezi sa Srebrenicom, koje iznose Ola Flijum i Dejvid Hebdič u svom dokumentarnom filmu[10], kao i mogućnosti da se Delić izrekao, postavlja se pitanje: da li je rukovodstvo u Sarajevu imalo plan za evakuaciju stanovništva Srebrenice? To je nešto što su oni uvek uporno poricali, insistirajući – zajedno sa Haškim tribunalom – da evakuaciju treba posmatrati isključivo kao deo srpske kampanje etničkog čišćenja.

U zaključku, Delić navodi četiri glavna razloga zašto je enklava pala, ali pri tom i on zaobilazi najvažniju srebreničku temu – genocid:

„Izdaja međunarodne zajednice;

Političko i vojno previranje;

Jak uticaj političko-propagandnog delovanja srpskog agresora i UNPROFOR-a te je narod već u proljeće bio spreman za napuštanje Srebrenice“ (strana 01854600).

Pregled naknadnih muslimanskih analiza o uzrocima i posledicama pada Srebrenice pruža niz korisnih uvida i činjenica, što potvrđuje dosta što je već poznato i ukazuje na nove istraživačke pravce. Međutim, u tom materijalu najinteresantniji i najintrigantniji deo priče je tema koja se sistematski izbegava. Ovi izveštaji su pisani u vremenskom rasponu od 24. jula, 1995, do 30. jula, 1996. godine i pokrivaju period od oko godinu dana posle pada Srebrenice. Gde je očekivano izlaganje o pogubljenju hiljada muslimanskih zarobljenika, događaju koji je postao jezgro srebreničkog genocidnog narativa? U navedenom periodu bilo je dovoljno vremena da se provere i dopune inicijalne glasine o genocidu za koji nam se sada tvrdi da je bio „planetranih razmera“. (Kontroverzni srpski imam Muamer Zukorlić nedavno je izneo predlog da se Srebrenica uzdigne na pijedestal ništa manje nego „svetske metropole ljudske savesti.“ [11]) Čudno je da ništa od takve svesti nije bilo evidentno u vojnim, bezbednosnim i političkim analizama sastavljenim u vremenskom razdoblju neposredno nakon što su se ovi dramatični događaji odigrali.

Da se zaista dogodilo nešto nalik na genocidno pogubljenje 8.000 ratnih zarobljenika, teško je predpostaviti da bi u svojim  pro foro interno izveštajima vlasti bosanskih Muslimana propustile da to primete. Takvo objašnjenje naročito je neubedljivo u svetlu činjenice da je glavni istražitelj Tužilaštva Haškog tribunala, Žan-Rene Ruez, bio upućen u Srebrenicu nepunu nedelju posle njenog pada sa vrlo preciznim instrukcijama da istraži mogući genocid i da je stigao u Tuzlu već 20. jula.[12] Da li je moguće da je Tribunal u Hagu bio bolje obavešten o činjenicama sa terena od bosanskih Muslimana koji su se nalazili na licu mesta, i da li je razumno predpostaviti da je MKTBJ u većoj meri od njih bio zainteresovan za rasvetljavanje ovog pitanja?

Za sada nije moguće ponuditi zadovoljavajuće odgovore na sva ova pitanja. Međutim, jeste moguće ukazati na čudnu prazninu u načinukako su događaji u Srebrenici prikazani u internim dokumentima bosanskih Muslimana. Oni su strana koja je od samog početka trebala biti najzainteresovanija da se pitanje genocida postavi u središte pažnje. Međutim, u njenim zvaničnim analizama događaja to je pitanje koje se ne nalazi ni na periferiji. Mogla bi se izneti jedna hipoteza koja to objašnjava. Muslimanska strana je bila zauzeta u vezi sa uslovima za okončanje rata i bez sumnje Srebrenica je igrala važnu ulogu u njenoj strategiji kao pregovarački adut, ali zamišljen prvenstveno za korišćenje na lokalnom planu. Muslimani najverovatnije nisu bili ti koji su smislili „narativ o genocidu u Srebrenici“ što je vremenom preraslo u trajno obeležje međunarodnog diskursa i prakse, i oni svakako da nisu raspolagali logističkim sredstvima da taj narativ nametnu na globalnom planu. „Srebrenički genocid“ nudi političke mogućnosti koje su neuporedivo šire od balkanskih horizonata bosanskih Muslimana. Zato je mnogo verovatnije da su zapadni sponzori bili ti koji su najpre uočili taj potencijal. Kao što se vidi po brzini njihovog reagovanja da se te mogućnosti iskoriste, oni su ih primetili vrlo rano. (Ruez je bio na licu mesta samo nekoliko dana posle pada Srebrenice sa zadatkom da pronađe dokaze kojima bi se ojačala uloga Haškog tribunala i istovremeno blokiralo Karadžićevo lično učešće na predstojećim mirovnim pregovorima improvizovanjem razloga za podizanjem optužnice za genocid protiv njega. Madelen Olbrajt je već 10. avgusta pred UN mahala obmanjivačkim  fotografijama navodno snimljenim iz vazduha, optuživala je za genocid i pretila je vojnom intervencijom protiv bosanskih Srba, što je nagoveštavalo seriju „humanitarnih intervencija“ koje su usledile pod parolom „nikad više Srebrenica.“ Istovremeno, bosanski Muslimani su napisali nekoliko internih izveštaja o Srebrenici gde se uopšte ne pominje navodni genocid koji je na Zapadu izazivao moralističke paroksizme i pozive na „robusne“ vojne operacije širom sveta.)

Ovde nešto ozbiljno ne štima.

Potrebno je sistematski istražiti koliko je vremena proteklo između događaja u Srebrenici sredinom jula 1995 i konačnog uobličavanja genocidnog narativa u javnom diskursu Zapada s jedne, i bosanskih Muslimana s druge strane.[13] Kako stvari u ovom trenutku stoje, sve ukazuje  na to da su politički i propagandni mehanizmi Zapada bili spremni da stupe u dejstvo od trenutka kada je to bilo moguće bez izazivanja sumnje u postojanje prethodnih saznanja ili (još gore) saučesništvo sa izvršiocima. Što se bosanskih Muslimana tiče, izgleda da je narativ o srebreničkom genocidu, u smislu jasno definisanog i specifično uperenog političkog instrumenta, bio naknadna strateška dosetka. Oni su se ipak vrlo rado prikopčali propagandi svojih sponzora kada se ona zahuktala i kada su shvatili da bi od „genocida“ i oni mogli da propagandno profitiraju.  Međutim, u odnosu na zločin za koji se tvrdi da je bio tako planetarnih razmera, njihova reakcija je bila troma i začuđujuće zadocnela.

 

Izvor: ISTORIJSKI PROJEKAT SREBRENICA


[2] ICTY ERN br. 0185-4518-0185-4532-ET.doc/al

[3] Srebrenica svjedoči i optužuje1992 – 1994, Ljubljana, 1995. Orić nabraja 1.333 „šehida“ od pre 11. jula 1995  po imenu i mestu i datumu smrti na stranama  211 – 244 knjige.  Za kompletan spisak, videti:

http://www.srebrenica-project.com/sr/DOWNLOAD/Odlomak_iz_Oriceve_knjige.pdf

[4] ICTY ERN br. 11854425 – 11854433.

[5] ICTY ERN br. 01854571 – 01854580.

[6] ICTY ERN br. 01854504 – 01854511.

[7] 4. avgusta, 1995, prema izveštaju komande UNPROFOR-a,broj srebreničkih izbeglica smeštenih na području Tuzle  popeo se na 35.632, što još više sužava mogući broj žrtava i poginulih. Vidi ICTY dokumenat br. 00412059.

[8] ICTY dokumenat br. 1D19-0218 – 1D19-0224..

[9] ICTY ERN no. 01854595 – 01854601.

[11] Elektronski portal E-novine (Beograd), 23.08.2012

[12] Le Point (Pariz), broj 1862, 26 maj 2008.

[13] “Argument and Rhetoric in ICTY Judgments,” u Deconstruction of a Virtual Genocide (Den Haag-Belgrade, 2011), od J. P. Maher-a, s. 173-175, dobar je početak.

 

Vezane vijesti:

SREBRENICA: ZVANIČNA PRIČA NA “APARATIMA ZA VJEŠTAČKO DISANjE”

Srebrenica falsifikovanje istorije

Dama u crnim čizmama i zaslužena kazna za „negiranje genocida“

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top