Зашто Хрватска 1991. није имала Назора и И. Г. Ковачића

Нико се jош озбиљно ниjе позабавио понашањем тзв. либералне хрватске интелигенциjе у време распада Југославиjе, а то понашање jе испод нивоа хуманости и интелектуалне позициjе хрватске интелигенциjе из времена успоставе усташке Независне Државе Хрватске

Комесар за проширење Европске униjе Штефан Филе боравио jе ове недеље у Загребу и на ванредноj седници Владе Хрватске прочитао Извештаj ЕК у коjем пише да jе Хрватска испунила све услове постављене од стране ЕУ, што значи да та земља првог jула ове године постаjе пуноправан члан Униjе. Одбачена jе недавно изнета идеjа неких европских парламентараца да Хрватска и после приjема у пуноправно чланство Европске униjе остане под одређеним мониторингом. Према правилима Униjе, у политичком, правном и сваком другом смислу Хрватска jе чиста као редовнице фрањевачког самостана.
Не постоjи више ни трачак наде за Србе из Хрватске – посебно не за оне коjима jе хрватска држава отела станове, земљу, срушила куће, спалила имања, отела стару девизну штедњу – да ће остварити своjа грађанска и људска права. Српско питање у Хрватскоj jе решено; у садеjству неколико фактора и великих сила (Хрватска, Ватикан, Немачка, Америка), уз прећутно и отворено помагање представника оно мало преосталих Срба у Хрватскоj (Милорад Пуповац) и запањуjуће ћутање државе Србиjе пред свим што се догађа последњих 15-ак година, прича о Србима у Хрватскоj, њиховоj историjи, великанима, доприносу српству и хрватству, убрзано тоне у мутне и крваве воде историjе.

„НАЈЧИСТИЈА“ ДРЖАВА У ЕВРОПИ

За неколико децениjа трагове о постоjању тог дела српског народа на простору са оне стране Дрине и Дунава, налазићемо само у књигама коjе, плашим се, осим ретких историчара нико неће ни отварати.
Хрватска jе етнички и религиjски наjчистиjа држава у Европи; преко 90 одсто Хрвата, католика. И то у Европи коjа инсистира на мултиетничком и мултиконфесионалном друштву као врхунскоj, апсолутноj вредности, доказу цивилизациjског успона савременог европског политичког и друштвеног концепта.
Само неколико дана пре Филеовог доласка бележили смо провале мржње према Србима у Хрватскоj. Добродошлица, шта ли jе? Постоjе реалне шансе да на хрватским изборима за Европски парламент, одржаваjу се следеће недеље, подршку да ту земљу представља у парламенту Европе добиjе и Ружа Томашић, проусташки настроjена снаjка из Сплита, пореклом Босанка из околине Маглаjа, jедно време на привременом раду у Канади, а од почетка деведесетих са послом и пребивалиштем  у Хрватскоj, миљеница ХДЗ-а, иако jе стално преферирала Хрватску странку права. Ако се догоди да Ружа уђе у Европски парламент биће то затварање круга, логично решење, адекватна захвалност Хрватске савременоj Европи за све што jе Европа учинила за Хрватску. Оваквоj Европи каква jе данас наjбоље пристаjе Ружа Томашић.

У целоj овоj причи, слоjевитоj, мучноj, надувеноj од дима спаљених српских села и вароши, причи коjа се губи у зараслим двориштима, воћарима и гробљима  Краjине, празним полицама библиотека по градовима Хрватске где су некада стаjале књиге аутора српске националности, остало jе скоро нетакнуто питање о понашању такозване либералне хрватске интелигенциjе у тешким данима и годинама кад српска глава у Хрватскоj ниjе вредела жуте банке, односно о мери у коjоj се та и таква хрватска интелигенциjа идентично понела 1941. и 1991. године.
Чак би се могло доказивати, уз велике шансе на успех, да jе 1941. године у Независноj Држави Хрватскоj код интелектуалне елите хрватског народа било више хуманизма и осећања за правду, за права и Срба као грађана те државе, него 1991. године. Хрватска 1991. ниjе имала Владимира Назора и Ивана Горана Ковачића. Ко jе те године, од хрватских интелектуалаца дигао своj глас против обнове усташтва, духа ендехазиjе, прогона Срба из урбаних средина Хрватске, њиховог истеривања са посла, из станова и приватних кућа? Ко jе рекао: У реду jе  то што правимо своjу државу, али ниjе у реду ово што чинимо Србима? Не памтим ниjедан хрватски глас протеста упозорења, опомене, кад jе Сабор Хрватске акламациjом заступника хрватске националности избацио Србе из Устава Хрватске. Никога да подсети хрватску jавност због чега су Срби били конститутивни народ у Хрватскоj.
Не сећам се да се бар групица, таман да их jе било троjе, хрватских интелектуалаца састала у Загребу и обратила jавности оних дана када су црнокошуљаши (пре оружаних сукоба) оргиjали по Вуковару, Сиску, Задру, Шибенику, Сплиту…остављаjући иза себе стотине убиjених Срба (нарочито у Сиску) и казала: Ово jе срамота за Хрватску, ово не сме да се ради. Као што jе Стjепан Радић, онакав какав jе био, jавно казао 1902. године, у време антисрпских демонстрациjа и насиља по Загребу, Осjеку, Сиску, Карловцу.

ОБЈАШЊЕЊЕ ЗА ЕНИГМУ

Туђману често пребацуjу, замераjу, ону реченицу о Независноj Држави Хрватскоj коjа ниjе била, казао jе Фрањо, „само пука квислиншка творевина и фашистички злочин већ израз повиjесних тежњи хрватског народа за своjом самосталном државом“. Шта ту ниjе тачно? Обjашњава ли управо та Туђманова констатациjа енигму ћутања хрватске интелигенциjе – и оне либералне, лево ориjентисане – пред злочинима коjи су наjпре на вербалном и законодавном, а онда и на биолошком нивоу, чињени према Србима у Хрватскоj од лета 1990. године, па надаље. Ниjе ли сан те интелигенциjе о сопственоj, национално ексклузивноj хрватскоj држави био jачи од принципа хуманизма на коjима, као, почива савремена Европа и њихова морално-интелектуална вертикала.
Једини Хрват коjи jе 1991. године покушао да буде Назор зове се Горан Бабић. Хрватски књижевник, песник. Дошао jе у Бански Грабовац, на митинг баниjских Срба против обнове усташке Хрватске, одржао говор коjем се ни данас не може ништа ни додати, ни одузети, али ниjе остао са Србима (као Назор) jер jе схватио да за разлику од 1941. године нову хрватску самосталну државу, каква год да jесте, жели целокупна хрватска jавност, са своjом интелектуалном елитом. Отишао jе у Београд где, хвала богу, живи и данас, пише за неке дневне и периодичне листове и обjављуjе књиге песама и есеjа.
Јасно ми jе да ће горњу поставку готово сваки Хрват обарати тврдњом да jе, за разлику од Хрватске  из 1941. године, ова Хрватска, настала 1991. године, била другачиjа, демократска, а да су Срби хтели велику Србиjу и да их као такве ниjедан нормалан Хрват ниjе могао подржавати. Наравно, то ниjе тачно, антиинтелектуално jе уопште стати у одбрану овакве тезе, с обзиром на то да одавно ниjе неопходно доказивати усташке темеље на коjима jе подигнута хадезеовска, данашња Хрватска, о чему све чешће и све гласниjе последњих година говоре неки хрватски политиколози, историчари, писци и новинари. Али, сви они ћутали су 1991. године и никоме ниjе пало на памет да крене путевима Владимира Назора и Ивана Горана Ковачића.

УСАМЉЕНИ ИЗУЗЕТАК

Од интелектуалаца другачиjег мишљења, из тих дана, памтим jедино Николу Висковића, из Сплита. Био jе у Сабору испред странке Ивице Рачана и отворено говорио о обнови усташтва. Извештавао сам у то време из Сабора за „Политику“ и jедном у ходнику, кад се указала прилика, зауставим Висковића и упитам га да ли страхуjе за живот због онога што говори. „Не, страх ме jе само овог хрватског ћутања коjе jе неподношљиво“, одговорио jе Висковић.
Уосталом, да jе и тачна тврдња о Србима побуњеницима, о Србима коjи нису хтели самосталну Хрватску, требало би подсетити да jе  идентична ситуациjа била и 1941. године; ни тада Срби нису хтели државу Хрватску, видевши каква jе. Да ли jе она Хрватска 1991. године, Туђманова Хрватска, била боља? Питаjте маjке, очеве, сестре, браћу, децу…Срба убиjених у Сиску. А убиjено их jе у том граду више од 500. Ниjе наодмет да размислимо како би се Хрватска 1991. године тек понашала према Србима да jе Европа тада била другачиjа, да jе била, узмимо, у ратном пламену, подељена, забављена сопственим мукама, а да jе Хрватска иза себе опет имала, као што jе имала, снажну и антисрпску Немачку. Али, таква расправа jе данас беспредметна; оно што ниjе урађено 1991. године обављено jе у августу 1995. године. У „Олуjи“.
И онда jе Европа 26. марта 2013. године  послала Штефана Филеа у Загреб да Хрватима однесе лепу вести: Примамо вас, урадили сте све што смо од вас тражили.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. марта 2013. године.