Zapad voli da Balkan uvek bude na ivici rata

Dve decenije od kraja rata u Hrvatskoj i Bosni, narodi Balkana nisu bliži suštinskom pomirenju. Ključni problem su političke igre velikih država, pre svega Nemačke, Britanije i SAD

Lomljenje ćirilične table u Vukovaru

PREMALO je vremena prošlo od sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine da bi se razumeli Srbi i Albanci. Dve decenije od “Dejtona” očigledno nisu ništa za pomirenje u Bosni i Hercegovini. Ni 70 godina od Drugog svetskog rata nije bilo dovoljno za trajni mir među narodima Jugoslavije. Na Balkanu samo je za rat potrebno malo. Čini se, dosta je svega nekoliko dana.

Da su narodi “od Vardara pa do Triglava” oduvek bili više prijemčivi mržnji, nasilju i potezanju oružja nego miru i razumevanju istorija daje nebrojeno dokaza. Poslednji pokušaj koraka ka pomirenju, napravljen u Srebrenici, pokazao je da se Srbi i Bošnjaci danas podjednako mrko gledaju kao 1992. godine. Ovo iskustvo budi i strepnju da i proslava dve decenije od “Oluje”, koja se pompezno najavljuje u Zagrebu i Kninu, ne pokaže da je atmosfera u Hrvatskoj 2015. identična kao u proleće 1991. ili leto 1995. To bi, već se javno strahuje, bio poslednji ekser zakucan u kovčeg tolerancije i pomirenja na Balkanu.

Razloga za to nije malo – istorijski kontinuitet netrpeljivosti, jednostrana kultura sećanja, političke elite opterećene interesom, ali i male igre velikih sila… Dve decenije pošto je stavljena tačka na rat u BiH i Hrvatskoj, utisak je da je pomirenje naroda dalje nego ikada. Anrićevo viđenje mržnje sažeto u “Pismu iz 1920.”, podjednako je živo i aktuelno kao kada je i napisano.

– Bosna je zemlja mržnje. Od svakoga se traži i očekuje da mrzi, da se svrstava i na tome istrajava. Nad nama se kovitlaju uragani mržnje – zavapio je još tada pisac, postavivši trajnu dijagnozu svih naših nerazumevanja i podela.

Jedna od ključnih prepreka pomirenju, saglasni su sagovornici “Novosti”, jeste različito čitanje prošlosti. Dijametralno suprotna viđenja istih događaja prejaka su armatura balkanskim bunkerima u kojima duboko ušančeni narodi tumače prošlost i čekaju budućnost.

Na to misli pisac i publicista Muharem Bazdulj kada kaže da jedan od osnovnih razloga za sve napetosti na ovom prostoru leži u različitoj interpretaciji kako rata, tako i događaja koji su do njega doveli. Čak i kad postoji saglasnost o činjenicama, interpretacija je drugačija.

MRŽNjOM DO POŠTOVANjA Nevladine organizacije se zalažu za bespogovorno suočavanje sa prošlošću svakog naroda, a posebno srpskog, što je po njima prvi korak ka trajnoj normalizaciji odnosa. Istorije i lokalne prilike, međutim, otvaraju prostor i za neka sasvim drugačija viđenja ovog problema. Takvo je i viđenje svetski poznatog slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka, koji bez ograde i dlake na jeziku poziva Srbe, Hrvate i Bosance da otvoreno priznaju jedni drugima da se ne podnose. Jedino tako je moguće zaboraviti bratstvo i jedinstvo i izgraditi polazište za poštovanje među narodima.

– Za Hrvate, recimo, “Oluja” je veličanstvena oslobodilačka akcija, a za Srbe najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Za Bošnjake, u Srebrenici se 1995. godine dogodio genocid, a za Srbe ratni zločin. Navodim samo dva primera iz 1995. godine, a ima ih mnogo iz celih devedesetih: Vukovar, Dubrovnik, opsada Sarajeva, akcija “Bljesak” sve do NATO bombardovanja – nabraja Bazdulj.

U tom smislu, podseća, na našem prostoru postoji stanje “zamrznutog konflikta”.

– Više faktora je tu presudno, ali ne treba potceniti naivnost s kojom ovdašnji narodi pristaju da igraju sporedne uloge u igrankama velikih sila i nespremnost da se komšijski kolektivno okrenu prema boljoj budućnosti. Nije nužno da oko svake istorijske činjenice postoji saglasnost, ako bi postojao konsenzus o budućnosti. Potrebna nam je svest da će biti tragično ako budemo imali još dvadeset ili trideset generacija koje će biti zatočene u močvari devedesetih.

Da je ključni razlog koškanja na tesnom balkanskom brvnu različito shvatanje istorije, odnosno, uzimanje samo onih segmenata koji su po volji zvaničnim tumačenjima događaja iz prošlosti, smatra i politički analitičar iz Zagreba Davor Đenero. On ipak ocenjuje da poslednji događaji u Srebrenici, koji su mnogi videli kao mračno predskazanje novog sukoba, stvara samo privid tenzije.

– Poslednje napetosti neće rezultirati većim problemima. Niko više nema resursa za novi rat, a i međunarodne okolnosti su takve da do toga ne može ni doći – kaže Đenero. – Sve države su u evrointegracionom procesu i EU će svojim mehanizmima ukloniti sve mogućnosti ratnog sukoba.

Đenero navodi i primer Hrvatske u kojoj se različite činjenice koje kroje realnost – prosto zaboravljaju.

– Parada u Hrvatskoj, povodom “Oluje”, groteskna je, jer se zaboravlja da je Evropska unija, čija je Hrvatska članica, pre svega mirovni, pa tek onda politički i ekonomski projekat – objašnjava naš sagovornik.

Utisak je, međutim, da je EU pod teretom svojih problema više nema ni želje ni volje da leči stare rane i ispravlja krive Drine i Krke. Njihov jedini interes jeste kontrolisana situacija u kojoj će se kapital nesmetano umnožavati, ali i sprovoditi njihovi politički interesi.

Socilog Ljubiša Despotović kaže da region danas nije ni bliže ni dalje od pomirenja nego što je bio pre dvadeset godina. Suština je, po njemu, u nerešenim nacionalnim pitanjima, koja su zasada engima bez ključa.

– Svaka država i nacija, naročito one sintetičke koje hiljadu godina nisu imale države, i danas pokušavaju da zahvate nešto mimo svojih granica – kaže Despotović. – Ekonomski aspekt ne ide u prilog pomirenju, jer su sve nove države ekonomski daleko ispod onog što su bile pre raspada SFRJ.

A evrointegracije su, navodi naš sagovornik, samo privid da će region da se smiri i krene u fazu političkog i ekonomskog razvoja:

NISMO U DEVEDESETIM SRBI, Hrvati i Bošnjaci svakog leta polažu ispit iz tolerancije i razumevanja i redovno – padaju. Tako je bilo i ovog jula, kada se u centru pažnje domaće i svetske javnosti ponovo našla Srebrenica. Prema rečima pisca Muharema Bazdulja, uprkos sugestivnim momentima i emocijama, to ne znači da smo se svi kolektivno ponovo vratili u devedesete. – Nisam neracionalni optimista, ali mislim da deo puta koji je dosad pređen u normalizaciji odnosa između naših naroda ipak nije ugrožen poslednjim događajima. Problem je, međutim, što je do sada pređeni deo i kratak i nedovoljan.

– Ali, u grotlu tih država, kao i šire na Balkanu i u Evropskoj uniji, imamo procese koji sve radikalizuju – jaku ekonomsku krizu i migracije stanovništva. Regija je pred erupcijom, iako običan čovek želi samo mir.

Despotović smatra da su Srbi najspremniji za pomirenje, što, kako kaže, proističe i iz njihovog jugoslovenstva, ali i zbog toga što Srbija olako prelazi preko svojih nacionalnih interesa i podjednako olako prihvata integracije.

– To što Srbi najviše žele pomirenje je dobro, neko treba da bude lokomotiva u tim procesima, ali ne po cenu nacionalnih interesa – navodi on.

Koliko je, međutim, put do praštanja i tolerancije dug i krivudav najbolje se vidi u bivšim jugoslovenskim republikama. Svi smo svedoci da se poverenje među narodima teško stiče, a lako prekida. Ključni je opet običan čovek. “Rat se rađa u masi, a pomirenje samo među pojedincima”, misao je kojoj se nema šta dodati niti oduzeti. Da nije velikih sila, doduše.

– Narodi bi se između sebe nekako i razumeli, ali ključan problem su političke igre velikih država, pre svega Nemačke, Britanije i SAD. Sva nacionalna i politička prava koja uživaju drugi narodi u srpskom slučaju predstavljene su samo kao provizorijum napravljen samo da bi bio zaustavljen rat – ističe istoričar Čedomir Antić.

Što se tiče odnosa Srba i Hrvata, on kao problem vidi što je za Srbiju rat u Hrvatskoj i BiH završen 1995. godine i od tada zvanični Beograd nastoji da sve to manje-više zaboravi:

– Najbolji primer loše namere je ponašanje hrvatskih vlada. Sve su dobili, u svemu uspeli, ali već je izvesno da su mržnja i progon Srba bili samo manifestacija moći snaga koje žive duboko u hrvatskom društvu i za koje je odnos prema Srbima bio samo legitimacija. Mislim da će antisrpska osećanja u Hrvatskoj u budućnosti samo rasti, bez obzira na to što Srbi više ne igraju nikakvu ulogu u hrvatskoj politici – navodi naš sagovornik.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Leonid Rešetnjikov: Mapa Balkana je privremena jer su granice veštačke

Vladimir Umeljić: “Teorija definicionizma” – Zapad i Balkan 1990?

Značaj Srebrenice za politiku Zapada – Jadovno 1941.

Akademik Živojinović: Kajzer je želeo rat, a ne Srbi – Jadovno ..

Vulin: Kotromanović bi Srbima zabranio i da pate za žrtvama

Oluja – Jadovno 1941.