АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ – Милост Хрвата купујемо националним достојанством (2.део)

Ко данас заборавља jединствене интересе свеукупног Српства, таj или робуjе неким временом превазиђеним или актуелним идеологиjама, или, можда и несвесно, помаже заклетим неприjатељима српског народа

 Поводом  недавног обjављивања књиге  „Историjа Срба у Угарскоj 1790–1918“, са аутором овог капиталног дела историчарем и академиком Василиjем Крестићем разговарамо о актуелним питањима српске историографиjе, као и о неким  важним проблемима  друштвеног и политичког живота савремене Србиjе, те ширег глобалног контекста коjим jе он одређен и условљен.

Питањем: „Да ли прослава, обележавање, или обнова ратне атмосфере Сараjевског атентата и Првог светског рата?“ академик Милорад Екмечић нас упозорава на важност разумевања и разликовања тих поjмова. Његов одговор jе – нити славимо, нити обележавамо, него гледамо како се оно што се догодило пре jедног века поново покушава обновити! Шта ви кажете? 

Судећи по исходу рата, по улози коjу jе Србиjа у њему имала, ми бисмо стогодишњицу с много разлога могли и да славимо и да обележавамо. Али, имаjући у виду све оно што се у вези са стогодишњицом дешава, мислим да jе рационално упозорење колеге Екмечића зато што се заиста обнавља оно што се већ догодило. 

Беседећи о своjоj књизи, кажете да имате на уму будуће генерациjе. Чему  би требало да учи прошлост, посебно таj период од сто и двадесет, тридесет година о коjем, као посвећеник и зналац, говорите? Колико се младоj генерациjи данас jасно, или пак пре – тенденциозно и цензурисано, говори и тумачи српска историjа? 

По природи свог посла историчари су дужни да прошлост тумаче на основу прворазредних докумената, разнoврсних доказа и сведочанстава, да траже и налазе истину. Међутим, то ниjе увек тако. Историjа jе jедна од оних научних дисциплина коjа, као и неке друге друштвене науке, лако може да постане и неретко постаjе оруђе политике. Да ли ће она то бити и у коликоj мери, зависи од морала историчара, али и од тога колико jе политички систем захтеван и репресиван. Историjа као наука има своj научни метод и док се он поштуjе, она jесте научна дисциплина, али кад се он изневери, она постаjе служавка политике. Колико су могуће велике разлике у тумачењу прошлости, сада имамо прилике да видимо по оценама Првог светског рата и по томе ко сноси кривицу за избиjање рата. Идеолошко-политичка острашћеност партизанством и четништвом очигледан jе доказ до коjе мере су могуће разлике у тумачењу прошлости. О том проблему постоjи jедна духовита анегдота коjа гласи: „Историчари су моћниjи од Бога, jер Бог одређуjе како ће се и шта ће се догодити а историчари о томе даjу своj суд и своjе оцене“.

Немам увид у то како се младоj генерациjи данас тумачи српска историjа. Дуго сам у пензиjи и не пратим ко пише и како пише уџбенике. Међутим, веома пажљиво пратим историографску продукциjу. Већина наших млађих историчара обавља своj посао професионално одговорно и коректно. Али, има и оних коjи се прихватаjу да пишу неке историjске приручнике у коjима су заступљене само оне теме коjе зближаваjу балканске народе, око коjих нема спорења. То jе дозирано приказивање прошлости. То jе фризирање историjе. То, заправо, и ниjе историjа. Иза таквих проjеката финансиjски стоjе неке иностране асоциjациjе. У последње време неки наши историчари ангажовали су се око превођења и издавања књига поjединих страних писаца у коjима jе апсолутно неприхватљиво, ненаучно и злонамерно протумачена наша прошлост. Задатак тих књига jе да мењаjу нашу природу, наш карактер, наш национални менталитет, да нас збуњуjу и расрбљуjу, да нам огаде нашу прошлост па да се ње стидимо. И те књиге, штампане у Београду, финансиране су из неколико западноевропских земаља. Све то ниjе случаjно, све се то ради смишљено и злонамерно, с намером да се докаже да смо ми народ коjи jе оптерећен злочинима, да наша историjа показуjе да су злочини чак преовлађуjућа особина народа. Суштина таквог накарадног тумачења наше прошлости има jасан политички циљ. Пошто смо ми зли, склони злочинима, треба нас држати под контролом, треба нас лишити државе и слободе.

За разлику од неких нама суседних народа, коjи нису успели да се ослободе романтичарског начина приказивања своjе прошлости, ми Срби jош од друге половине деветнаестог века имамо развиjену критичку историографиjу на коjу можемо да будемо поносни и коjа многим нашим критичарима може да послужи као узор. Због тога нама нису потребни неки нимало добронамерни странци, попут Холма Зундхаузена, и њему сличних, да нам тумаче прошлост и да нам отвараjу очи. Али, упркос томе, наши историчари су дужни да на све Зундхаузене, како стране, тако и домаће, а таквих, нажалост, има, благовремено укажу и онемогуће их да народ збуњуjу и слуђуjу тзв. новим савременим историографским тумачењима  наше прошлости. 

Упозоравате да jе „раздор у српском народу и данас jедно од наjвећих зала“, као и да процес српске дезинтеграциjе ниjе заустављен, што jе трагична околност, jер jе „за национални интерес одлучуjуће оно што ми немамо – духовна интеграциjа“. Оштру и критичку диjагнозу у том смислу изричете о Србима: „Један од кључних разлога духовне дезинтеграциjе српског народа jе jака регионална, партикуларна и примитивна ускогрудост коjа се очитуjе у ксенофобичности према Србима из других, географски удаљених региjа“. Чини се да ова мука ни данас не иде у добром правцу? 

Зато што сматрам да jе духовно jединство српског народа jедно од значаjниjих питања нашег времена, више пута сам о њему говорио и писао. Да не би било никакве забуне, нагласио сам да под духовним jединством подразумевам свест о истоj националноj, верскоj, културноj и цивилизациjскоj припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на коjима Срби живе и без обзира на идеолошку и партиjско-политичку припадност. Сматрам да се духовна дезинтеграциjа догодила из више разлога, али и зато што дуго нисмо имали и  што ни данас немамо друштвену елиту чиjа би се реч слушала. Због тога ми немамо jединствена национална мерила каква постоjе у западноевропским народима. Зато смо ми jедним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим муслимани, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, глобалисти и антиглобалисти, староседеоци и колонисти, натовци и антинатовци, теисти и атеисти и тако редом унедоглед.

Такви какви смо, неjединствени, разбиjени и међусобно завађени, ми никоме не можемо да будемо  и нисмо узор на коjи се ваља угледати, па се поставља питање шта треба чинити да излечимо наш оболели национални организам. У сваком случаjу, постоjеће разлике треба превазилазити а свест о jединству у разноликостима мора се на више начина неговати. У том послу наjважниjу улогу морали би да имаjу школе и универзитети, али и све врсте медиjа. Иза свега морали би да стану држава, црква и целокупна патриотска интелигенциjа. С тим циљем школу би из основа требало реформисати, из програма доследно избацити фалсификате, а вратити изворне вредности коjима ће се усађивати национална свест, слух за историjу, осећање за jединство, снага за самоодржање и високе моралне вредности. Треба да обновимо филозофиjу српског jединства без коjег нам нема опстанка. С пуно пажње и осмишљености морале би се неговати истинске националне и универзалне вредности у свим областима стваралаштва. Ко данас заборавља jединствене интересе свеукупног Српства, таj или робуjе неким временом превазиђеним или актуелним идеологиjама, или, можда и несвесно, помаже заклетим неприjатељима српског народа. Да бисмо зауставили процес духовне дезинтеграциjе, морамо створити читав програм духовне обнове, моралног и културног препорода. Боjим се да се овим питањем мало ко бави, да jе оно запостављено и занемарено, а да се на растакању нациjе, с многих страна ради осмишљено. Нисам сигуран да и они коjи се данас залажу за регионализациjу Србиjе неће допринети даљем развиjању партикуларне свести, примитивноj ускогрудости и разарању духовног jединства. 

Какви су ваши ставови поводом актуелне дискусиjе око повлачења тужби за геноцид са Хрватском? Хоће ли евентуалним одустаjањем од тужбе „борба за историjску истину“ бити успешно окончана а правда задовољена? 

Наjпре морам да кажем да само подношење хрватске тужбе сматрам антологиjским примером безочности. Они коjи су починили jедан од наjстравичниjих злочина у новиjоj историjи Европе, злочин геноцида, усудили су се да подигну тужбу против народа над коjим су извршили геноцид. Учињено jе то с пуно злобе, пакости и мржње, због коjих се и догодио геноцид. Али, кад jе то већ учињено, и кад се зна из коjих разлога jе подигнута тужба, збуњуjућа су и понижаваjућа извињења наших политичара. Понижаваjући су и захтеви с наше стране да се тужба повуче. То се чини с образложењем да би повлачењем тужбе лакше и брже могли да се обнове суседски односи. Испада да jе само нама стало до добрих суседских односа, да само ми од тих односа можемо да имамо користи, а да Хрватска за те добре односе ниjе заинтересована. Боjим се да наши политичари жртвуjу национално и државно достоjанство зато што мисле да тако могу да купе милост Хрвата како би Србиjа лакше и без сметњи ушла у Европску униjу. Моjе jе чврсто уверење да српска страна ниjе смела снисходљиво да инсистира на повлачењу тужбе. Испоставило се да jе то био чист политички промашаj. Осим тога, кад jе Хрватска већ поднела тужбу, мислим да jе боље да суд оцени да ли jе са српске стране било геноцида или jе хрватска тужба поднета с jасним политичким циљем да Србиjу и Србе пред читавим светом компромитуjе. Пошто геноцида ниjе било а злочини су чињени и с jедне и с друге стране, суд ће, по свему судећи, одбацити хрватску тужбу. Међутим, српска страна ће током суђења имати прилике да разобличи хрватске злочине и да jавност обавести о етничком чишћењу, коjе jе програмирано извела власт Хрватске на челу с Туђманом. Таквим исходом судског процеса, ослобођена тужбе за геноцид, српска страна биће на добитку, а хрватска неће изаћи чиста образа. 

„Основна слабост наше националне интелигенциjе jе њена превелика упућеност на власт“, каже Мило Ломпар, уз напомену да национални интелектуалци често мисле да jе „довољно да седе у просториjама и фотељама неке националне установе и да jе то гарант националне политике“. Шта су, по вама, наjозбиљниjе слабости, а шта врлине националне интелигенциjе? 

Господин Ломпар jе то рекао мало еуфемистички. Расправљаjући више пута о тоj теми, говорио сам да jе српска национална интелигенциjа везана за државне jасле. Она jе наjвећим своjим делом егзистенциjално зависна од државе. Због тога ниjе у своjим наступима слободна. У нашем друштву изузетно jе мало професионално независних интелектуалаца. То и jесте jедан од малера нашег друштва. Стога jе међу интелектуалцима незнатан броj оних коjи су спремни jавно да наступаjу у складу са своjим уверењима. Већина их jе боjажљива и уздржана, устеже се да наступа критички и тако чува себе и своjе породице од могућих неприjатности. Да наша држава ниjе партократска, слобода изражавања била би много већа. Међутим, поставља се питање да ли су ти образовани људи, коjи се могу уброjати у интелектуалце, истински интелектуалци, ако нису спремни jавно да говоре оно што мисле и ако немаjу храбрости да се боре за слободно исказивање мисли и уверења. Прави интелектуалци су дужни не да критикуjу ради критике, већ да се боре за боље и савршениjе друштво. 

Данас jе патриотизам готово прокажена и сувишна врлина. Изjедначен са национализмом, а оваj са шовинизмом, ускогрудошћу и ксенофобиjом, постао jе безмало баласт и ретроградна поjава у модерном резоновању и погледу на свет!

Ви сте апсолутно у праву. Дуго времена и систематски се ишло на урушавање патриотизма као истинске вредности. Од тренутка стварања заjедничке државе од 1918. до 1941. године, српска национална мисао и српски патриотизам били су потискивани jугословенском идеjом и jугословенским патриотизмом. Југословенска идеjа форсирана jе као напредниjа, савремениjа и сврсисходниjа од српске, коjа jе приказивана као назадна, временом и околностима превазиђена. У jош драстичниjоj мери то се догађало у време jеднопартиjског система друге Југославиjе. Тада jе патриотизам потискиван и обезвређиван и у име космополитизма и интернационализма. На дневном реду тадашњих власти стална тема био jе српски национализам, као наjвећа опасност коjа jе претила друштвеном систему и држави. У то доба jе и изjедначен патриотизам с национализмом и шовинизмом. Значаjан корак даље у накарадном приказивању патриотизма учињен jе после рушења Берлинског зида, распадом Совjетског Савеза, урушавањем биполарног система и наметањем мондиjалистичке и глобалистичке политике. Повољну прилику свим врстама српских неприjатеља да се обруше на српски патриотизам, да га наруже и сочно попљуjу, пружили су рат, у коjем су у име патриотизма чињена разна недела, као и распад Југославиjе. Никакве сумње нема да глобалисти смишљено иду на обезвређивање патриотизма, и то не само српског него и других, посебно малих народа, како би њима лакше  и без већег отпора загосподарили. 

„Наjвећи и главни узрочник кризе и пропадања Србиjе jе однос власти Србиjе према ЕУ, односно став да jе Србиjа судбински везана за ЕУ“, тврди Воjислав Коштуница. Како ви гледате на ово питање? Да ли се убраjате у оне коjи веруjу да jе Србиjа данас земља коjа ипак има прилику да бира и изабере мимо речене „безалтернативе“? 

С великом пажњом пратим све што се збива с Европском униjом и Србиjом. Страх ме jе да ће Србиjа скупо платити жељу да постане члан Европске униjе, да ће бити jош пуно уцена, мрцварења и понижења. Уопште не сумњам да ће на краjу наше признавање независности Косова бити услов без коjег нећемо прекорачити  праг Европске униjе. За сваку земљу увек jе велико зло ако нема избора, ако jе принуђена по сваку цену да иде само jедним путем. Као што видите, jа сам, како се то данас каже, евроскептик. 

Разматраjући „суптилно“ понашање ЕУ и њених олигарха у односима са Украjином, руски писац Сергеj Хелемендик недавно рече занимљиву реченицу: „Прождирање Украjине личило би на убризгавање матичних ћелиjа оматорелим богаташима, а нус последице такве терапиjе, кажу, познате су jедном од ликова скорашње украjинске историjе“. Убризгавање „матичних ћелиjа“ са нашег – српског простора, овим корисницима чини се да jе већ дуже од децениjе уходан процес, а они као да су, уз гунђања, ипак задовољни. Наслућуjе ли се краj овог процеса jедностраног „подмлађивања“? 

Таj краj нисам у стању да сагледам. 

Били сте, између осталог, и главни уредник „Историjског гласника“, члан редакциjе „Зборника за историjу“ Матице српске. Покренули сте и данас сте одговорни уредник „Зборника за историjу Срба у Хрватскоj“. Према вашим увидима, колико и како српски историчари данас успеваjу да сачуваjу интегритет историjске науке? 

Упркос томе што имамо доста вредних и образованих историчара, боjим се да ће им све теже полазити за руком да сачуваjу интегритет науке коjоj су се посветили. Средства коjа се одваjаjу за науку више су него скромна. Часописи се гасе или излазе неуредно. Размена књига и периодичних публикациjа с иностранством сведена jе на минимум. Систем бодовања, од коjег истраживачима зависи стручни и научни статус, присиљава их да публикуjу што више, често екстензивне и мање вредне или безвредне радове. Награђивање обjављених и значаjних студиjа jе увредљиво. Историчари немаjу своjе струковно друштво, коjе jе некада било врло активно и успешно. Због свега реченог мислим да ће се наша историографиjа, ако се у међувремену ништа не предузме, наћи на опасноj низбрдици. 

Као историчар, бавили сте се историjом Срба и Хрвата и српско-хрватских односа, такође и историjом jугословенске идеjе (познато jе да jе то био научни пут на коjи вас jе усмерио ваш изузетни ментор Васа Чубриловић). Чини се да су ово тематске области о коjима се циљано  негуjу „замућења“ и контроверзе. Хоће ли се у догледно време променити комплексни распоред моћи коjи диктира такве „научне“ прилике? Где jе и jугословенска идеjа данас? 

Тематске области о коjима говорите дуго времена су заиста биле „циљано замућиване“. Ко се њима бавио морао се приликом писања придржавати одређених шаблона. Ако jе искакао из тих шаблона, ако jе нудио нова научна сазнања, ако се ниjе придржавао дневнополитичких оцена, одмах jе био жигосан као националиста и шовиниста, као реметилац братства и jединства, као особа коjа „лицитира с jугословенском идеjом“. То стање строго контролисаног начина писања, насилног наметања марксизма, одавно jе иза нас, али оно ниjе остало без последица. Дуго важеће оцене о поменутим темама нису настале преко ноћи и неће преко ноћи ни нестати. Већ дуже време историчари имаjу пуну слободу у тумачењу прошлости. Они више нису под надзором политике и само од њих, од њиховог знања, образовања и морала зависи како ће тумачити поjедине теме и проблеме.

Кад jе реч о jугословенскоj идеjи и о томе где jе она данас, мора се знати да она ниjе настала преко ноћи, да jе настаjала током више децениjа, да су многе генерациjе с њом одрастале и у њеном духу биле васпитаване. Више од jедног века jугословенска идеjа jе на разне начине усађивана у свест наших људи. Они су одрастали с њом а она jе урастала у њих. Постала jе нераскидиви део њихове личности, њиховог начина размишљања. Стога та идеjа, посебно у стариjим генерациjама, и даље опстоjава, упркос чињеници да jе у пракси пропала и да jе искомпромитована. Због свега реченог мислим да савремена научна тумачења jугословенске идеjе и њених идеолога не могу брзо и лако да измене постоjећа уверења. Та уверења ће се мењати током времена, сменом генерациjа, обjективним научним сазнањима, али и школским васпитањем коjе неће бити jугословенско већ српско. 

Славенко Терзић помиње да jе био сведок ваших „супериорних наступа заjедно са проф. Милорадом Екмечићем, у диjалогу српских, хрватских и немачких историчара, 1995. и 1996. године, у Фраjзингу код Минхена и у Флоту код Хановера“. Било би занимљиво да нам откриjете о чему jе реч? 

Реч jе о диjалогу коjи jе одржан у организациjи Немачке бискупске конференциjе. Ако се не варам, инициjатор диjалога био jе добронамерни и часни, сада већ покоjни немачки бискуп Хомаjер. Имаjући у виду одличан углед, коjи jе, не без разлога, уживао бискуп Хомаjер, не сумњаjући у његове племените намере, Синод Српске православне цркве пристао jе на таj диjалог и неколицину нас замолио jе да у њему учествуjемо. Циљ сусрета био jе да се диjалогом траже и нађу путеви за помирење завађених страна на тлу бивше Југославиjе. Не знам по ком критериjуму jе више немачких историчара учествовало у диjалогу. Немачки историчари имали су улогу медиjатора. Расправе су вођене о разним темама. Упркос великим разликама у оценама поjединих питања, диjалог jе био на академском нивоу. Српска страна била jе супериорна, али диjалог ниjе допринео помирењу. 

Сада, када сте обjавили „Историjу Срба у Угарскоj“, на чему радите, или се, можда, одмарате? 

Стигао сам да се одморим, jер од часа кад сам завршио писање до изласка књиге из штампе протекло jе доста времена. Прихватио сам се посла коjи jе био у плану Матице српске jош шездесетих година прошлог века. Тада jе Матица, поводом стогодишњице оснивања, одлучила да посвети дужну пажњу Уjедињеноj омладини српскоj. Због тога jе 1967. у Новом Саду, у Матици, одржан међународни научни скуп посвећен Уjедињеноj омладини. Зборник радова са тог скупа публикован jе 1968. Тада jе одлучено да се обjаве документа различитог порекла о Уjедињеноj омладини српскоj. У међувремену штампана jе само руска архивска грађа. Ја сам се прихватио да за штампу припремим аустроугарску грађу из архива Беча, Будимпеште и Загреба. Сада сам у послу око припремања те грађе, коjа jе наjвећим делом писана немачком готицом и мађарским jезиком. Читав посао треба да буде завршен до краjа 1914. године. Грађа jе с научноисториjског становишта занимљива и допринеће бољем осветљавању ставова и оцена аустриjских и мађарских власти о Уjедињеноj омладини српскоj, о њеном значаjу и циљевима.

ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Историjа се немилосрдно поиграва са Србима